K o m e n t a r

 

24.4.2018.

Šta je istina


Ugledni američki listovi proglasili su prošle godine laž, tačnije lažnu vest, za reč godine. Argumenata za takav potez očito je bilo dovoljno ne samo u američkoj nego i svetskoj javnosti a mi u srpskoj javnosti ne samo da smo u trendu nego bi se mogli hvaliti da prednjačimo. Takoreći sve što se objavljuje nije istinito, teško se i snaći u obilju lažnih informacija. Prosto nas bombarduju lažima. Kad su predmet obmana marginalni dogadjaji, poput  vesti sa estrade, iz realitija na tv ili sportskih zavrzlama – navodno se na taj način zadovoljavaju potrebe javnog mnjenja i dižu tiraži – nema razloga za brigu, jer je recept jednostavan- ignorisanje. Ali, kad „moda“ lažnih vesti masovno zahvati sve pore života, važne i ozbiljne dogadjaje i podatke, kad se zapitamo šta je istina, ima razloga za uzbunu.
A sijaset ih je. Da bi se shvatilo u kakvom ambijentu nastaju lažne vesti i ko ih lansira neophodno je  pomenuti par ključnih, takoreći najznačajnijih, izabranih nasumice. Koliko dugo već slušamo kako smo uspešni, nikad u istoriji nismo toliko napredovali, „svakog dana sve više napredujemo u svakom pogledu“ – sećate li se ove rečenice. U stvarnosti „uspeh“ nas je doveo na dno evropskih zemalja po svim mogućim merilima. Srbija je u saradnji sa MMF-om postigla nešto što nijedna zemlja nije – pobedila krizu, napredovala i uskoro će napraviti novi aranžman. Ako znamo da  je uloga tog fonda da obezbedi vraćanje stranih kredita i da su sve zemlje koje su saradjivale pogoršale stanje da li je „uspeh“ za ponos ? Najnovija priča o zaradama po kojoj zarade rastu, ali ne primanja zaposlenih, nego vrednost obavljenih poslova je atak na zdrav razum, kao i većina sličnih. A sve potiču iz zvaničnih izvora, Zavoda za statistiku, predsednika države ili vlade, ministara...
U sektoru energetike nabrojane i slične vesti reflektuju se totalnim besmislom uz opasnost dramatičnih i drastičnih posledica. Više ljudi je tražilo od sajta objašnjenje za čudnu pojavu skrivanja podataka – nigde se ne mogu naći podaci o dnevnoj, mesečnoj i godišnjoj proizvodnji, potrošnji, izvozu ili uvozu električne energije. Danas u savremenim uslovima protoka informacija nemoguće je saznati ni te osnovne podatke, a o poslovanju, rezultatima i stvarnom stanju ponekad govori samo prvi čovek EPS-a, hvali istorijske uspehe i imitira državne čelnike. Nezvanično, ako pitate nekog učesnika u procesu – recimo iz obrenovačkih elektrana – zašto je manja proizvodnja električne energije saznaćete da nema dovoljno uglja, ili da se iz blata koje stiže iz rudnika teško proizvodi struja. Ima, naravno, ljudi koji znaju pravo stanje a od jednog smo nedavno saznali da je EPS prošle godine imao manju proizvodnju nego 2014. Tada je da podsetimo bila „milenijumska“ poplava. Zamislite šok koji je taj podatak izazvao kod novinara. A tek kod ljudi čiji je posao proizvodnja električne energije. Izvor informacije je pouzdan, sposoban i ugledan stručnjak pa nema sumnje u verodostojnost – ipak iz više izvora smo proveravali. Slično je sa poslovnim rezultatima EPS-a – prvi čovek firme je najažurniji u zemlji, odmah posle nove godine izjavljuje kako je napravljen profit, mada ni knjigovodje u to doba nemaju podatke, a sa cenama struje nemoguće je izbeći gubitke. To što DRI posle par meseci „ne priznaje“  profit nikoga ne zanima. Uostalom privatni trgovci električnom energijom već nude krupnijim kupcima niže cene od EPS što posredno izveštava  o stanju finansija.
Ali EPS nije usamljen u problemima. Iz energetske zajednice EU stigla je tužba protiv nadležnih u Srbiji zbog toga što se ne primenjuju propisi, odnosno krše norme. Reč o ozbiljnom problemu, konkretno za gasni deo – Srbijagas nije transformisan kako je dogovoreno i obećano. Nije, istina, gotovo ništa uradjeno na zakonskom regulisanju energetike u celini u skladu sa prihvaćenim načelima EU a to će tek stići na dnevni red. Paradoksalno je da je EPS, tačnije elektroprivreda tadašnje Jugoslavije, pre pet decenija radila „paralelno“ sa zemljama Evrope, bila u jedinstvenom tehničkom sistemu a sada se može desiti da nas isključe, kako je uradjeno tokom ratnih sukoba.
Zajednička boljka i uzrok svih nevolja u energetici je bukvalno eliminisanje znanja, struke, iskustva na svim nivoima, počev od nadležnih organa vlasti pa sve do izvršilaca posla u rudniku, elektrani, toplani ili distribuciji. Verovatno smo kao država svetski raritet u neznanju, nesposobnosti i donošenju pogrešnih odluka.  Neka vrsta modnog hita u energetici Srbije je gradnja malih hidroelektrana, vetrenjača i korišćenje obnovljivih izvora energije. Kao država prihvatili smo obavezu, bolje reći ministar koji se nije razumeo u posao koji obavlja prihvatio je „normu“  EU, o procentu učešća obnovljivih izvora u električnoj energiji i bio dizelu u potrošnji, koji se neće ostvariti do propisanog roka. Kako se rok bliži, a da bi se izbegle sankcije, posao valja ubrzati. U medjuvremenu su zemlje članice EU stigle do ukidanja fid in tarifa, kojima se stimuliše takva vrsta energije, a Srbija će narednih 12 ili više godina „stimulisati“ tu energiju. Medju strancima, ali i privilegovanim domaćim firmama, je prava jagma da se obezbede subvencije. Istina takav privilegovan status malih hidroelektrana, vetrenjača i sličnih objekata izrodiće nove afere, jer privilegije mogu obezbediti partije, tj uticajni članovi i neki mutni poslovi i dnosi.              
                                                                                        

DN

 

9. 3. 2018.

Energetika 2018.


Savez energetučara tradicinalno organizuje na Zlatiboru krajem meseca (27-30 mart) savetovanje Energetika 2018. Strukovna organizacija koja je osnovana pre 99 godina će naredne godine zaokružiti vek postojanja, što je u domaćim prilikama pravi biser, nalazi se pred ozbiljnim iskušenjima. Ni na globalnom planu, a pogotovo na domaćem terenu, energetika nema odgovarajući  tretman i položaj, bremenita je problemima i ćušnuta na margine  društvenih zbivanja. Umesto iniciranja razvoja i progresa, poboljšanja standarda stanovnika i olakšavanja uslova rada i života energetika kao da je prepuštena neznalicama, sve češće je uzrok sporenja i sukoba, nadmetanja i prevlasti. Savremena civilizacija kao da srlja u propast, političari kao da svesno i namerno hrle u sukobe, borbu za prevlast, kontrolu svega i svačega.
Deluje paradoksalno da se gotovo ceo svet bavi energijom, obezbedjenjem dovoljnih količina svih oblika energije, a izvori, tehnologije, načini proizvodnje i transporta stagniraju. Utisak je da proizvodnja energije ne prati savremene tokove civilizacije, da rastu gabariti a zaostaju tehnologije, da se pogoršava uticaj na okolinu, da zagadjenja ugrožavaju klimu... Sve prisutnije su tendencije uvodjenja „pametnih“ uredjaja i procesa, od trafoa, mernih uredjaja i aparata do mreža i sistema, a zagljupljivanja čoveka, društva i zajednica.  Odudara nekako zalaganje  da pametne kuće, naselja ili čitavi gradovi  samostalno obezbedjuju  potrebnu energiju a istovremeno se prave medjunarodne mreže za električnu energiju, naftovodi i gasovodi, pa i toplovodi.
Ukoliko kao mala i nemoćna zemlja prestanemo da se pačamo belosvetskim problemima i skoncetrišemo se na domaće uslove rada i razvoja ne samo u energetici neophodno je trezveno utvrditi gde smo i šta valja raditi. Ako je ikada bilo potrebno angažovanje znanja, sposobnosti i pameti u energetskom sektoru onda je trenutak da Savez energetičara uputi SOS apel za pomoć svakome i svima u Srbiji. Ugrožena je budućnost, ne samo opstanak i egzistencija. Kako su to stanovnici ove zemlje postali nezainteresovani, lenji, nesposobni  da planiraju, projektuju, grade i vode uspešne firme – zašto stranci grade sve od puteva i mostova do elektrana i  rudnika a domaće firme mogu biti samo podizvodjači, nikako nosioci projekata i poslova. Zašto se u energetici decenijama ne gradi ništa novo, ukoliko stranci nisu vlasnici ili suvlasnici  firmi ? Zašto je Srbija na dnu evropske liste zemalja po cenama električne energije, na primer, a medju najvećim rasipnicima  ? Zašto rapidno opada vrednost  javnih preduzeća iz energetskog sektora ?
Moguće je postaviti sijaset logičnih pitanja, a svi znamo prave odgovore. Za neka, možda, tek nagadjamo. Recimo baš ovo poslednje – zašto se smanjuje vrednost imovine javnih preduzeća. Prošle godine je EPS angažovao Ekonomski institut i Energoprojekt da bi se došlo do procene vrednosti: posao je davno završen ali rezultat nikada nije saopšten. Očito ne odgovara političarima koji nas javno ubedjuju da smo nesposobni, lenji, neprijateljski raspoloženi prema vlasti. A cilj je da se sve „proda“ za što manje para. Ili na to mnogo liči.  

                                             
DN

 

22. 2. 2018.

Zavrzlame s gasom


Nije lako dokučiti šta se dešava sa prirodnim gasom, gde i kakvi gasovodi će se graditi, ko i kako će biti isporučilac, a ko korisnik  gasa na globalnom nivou. Gotovo svakog dana pojavljuju se novi projekti, nove vesti o otkriću nalazišta i pravaca gasovoda ili bar sukobu interesa velikih kompanija i velikih sila. Ide se čak toliko daleko da se najavljuju ozbiljni konflikti, mogući ratovi. Ako su Prvi i  Drugi svetski rat vodjeni zbog nafte, a mnogo knjiga, analiza i zaključaka upućuju na to, nekako je red da i prirodni gas, energent ovog veka, postane uzrok velikog svetskog sukoba. Pozivajući se na zdrav razum savremenih državnika i opasnost savremenog naoružanja većina ljudi će prvo pomisliti da danas ne postoji „ludak“ koji bi rat započeo i praktično uništio svet. Ali, zar oduvek nije postojalo takvo uverenje većine i zar se kroz istoriju nije uvek našao „ludak“ ? Pa istorija se i sastoji iz ratova i ludaka. Greška se uvek ponavlja: decenijama i stotinama godina se izučavaju uzroci ratova, traže  mane „ludaka“ koji su ratove pokrenuli, „okrivaju“ mentalni poremećaji čelnika, pa i čitavih nacija.
Nedavno je ceo svet preneo sliku vodje Severne Koreje kako se ne odvaja od „dugmeta“ kojim bi pokrenuo nuklearne rakete, a sutradan je predsednik SAD slikao svoje dugme „veće i snažnije“. Francuski književnik Luj Pergo napisai je knjigu „Rat dugmića“ po kojoj  je snimljen film, a preneta je i kao strip, na koju me asociraju ove izjave. Inače knjiga opisuje bizarne sukobe dečaka dva susedna sela u kojima su „trofeji“ dugmići sa košulja, pantalona, bluza.  Bolno je saznanje da se državnici sveta ponašaju kao nezreli dečaci. Još bolnije kad se zvaničnici na domaćoj sceni petljaju u sve i svašta – na primer u zavrzlame s gasom.
Valjalo bi sačiniti debelu analizu domaće političke scene da bi se ustanovilo kako i zašto o ključnim strateškim opredeljenjima odlučuju neznalice, iako Srbija poseduje respektibilne  ustanove u obrazovanju, nauci, ugledne stručnjake u proizvodnji energije i mašinogradnji. Zašto su nauka i struka u zapećku a o svemu odlučuju političari, tačnije pripadnici i poslušnici partija na vlasti. U konkretnom slučaju zavrzlama sa gasom možda je najizrazitija ta diskrapanca –Srbija zaostaje u procesu gasifikacije za većinom evropskih zemalja, ni u industriji ni u širokoj potrošnji  gas nije zastupljen dovoljno,  čak ni konkurentan na tržištu. Strani uticaj, tačnije interesi stranih kompanija i država, značajno utiču na domaća opredeljenja oko gasifikacije.
U praksi još nije jasno šta će se dogoditi ako Rusi prekinu isporuku prirodnog  gasa evropskim zemljama preko Ukrajine. Domaći zvaničnici ubedjuju javnost da neće biti nikakvih problema, iako je to jedini gasovod kojim gas stiže u Srbiju, potpisani su čak i ugovori da će Gazprom obezbediti potrebne količine gasa. Besmisleno zvuče uveravanja da će povezivanje gasovodom sa Bugarskom omogućiti uredno snabdevanje Srbije, jer će jedan krak Turskog toka dovest gas u Bugarsku. A pri tome će EU finansirati taj gasovod. Zar je moguće da srpski ministar energetike nije upoznat sa dogadjajima oko Južnog toka, taj projekat je propao da gas iz Rusije ne bi stigao u evropske zemlje. Aktuelan je i spor oko gradnje novog gasovoda Svereni tok, kojim bi u Nemačku stizale nove količine ruskog gasa.
Ali,čak i da se sva obećanja ispune, da se obezbedi transport gasa do Srbije iz bilo kog pravca, masovnije korišćenje gasa u Srbiji nije moguće dok se ne izmeni sistem vrednovanja svih oblika energije. Disparitet cena električne energije i prirodnog  gasa, kao i način odlučivanja o cenama,  su prepreke koje  nanose enormne štete i energetici i Srbiji. Istovremeno sprečavaju racionalno korišćenje energije, stimulišu rasipništvo i koše svaki pokušaj štednje i racionalizacije.  

   
DN

 

12. 2. 2018.

Kasno paljenje


Nekada su automobili imali uredjaj za štelovanje momenta paljenja, a  dobri majstori su „na uho“ mogli da konstatuju  poremećaj i našteluju momenat pojave iskre na svećicama – danas sve to obavlja  elektronika pa trokiranja i poremećaja  u radu motora nema. Kasno paljenje, a moglo je biti i rano, remetilo je rad motora, pa i vožnju i dovodilo do ozbiljnih kvarova. Ovaj termin se može komotno primenit i na aktuelne vlasti tj poteze i mere koje se preduzimaju u sektoru energetike. Primera je koliko hoćete, tačnije koji god potez analizirate svaki ima isti nedostatak.
Kao da je reč o sistemu vladanja, jednom svemogućem i sveznajućem čoveku koji postavlja ljude na sve funkcije i položaje, bez obzira na znanje, sposobnost, iskustvo, a jedini  kriterijum je poslušnost  i partijska pripadnost.  Neverovatno je ali istinito da niko ne odustaje, niko ne saopšti da nije kompetentan, školovan ili  voljan za posao koji mu vodja nameni. Dovoljno je pogledati ko je sve postajao ministar energetike, direktor javnog preduzeća, poslanik u parlamentu... Drastična primena nakaradnog sistema striktno se primenjuje nekih šest godina, a neizbežne posledice pristižu.
Nedavno je najstariji dnevni list u Srbiji pokrenuo  temu cena električne energije iz obnovljivih izvora, uz pitanje kome je potrebna skupa struja. Navedeno je da  smo se posle više godina „oslobodili“ zahteva  MMF o obaveznom godišnjem poskupljenju, ali stižu nameti zbog sve većih količina energije iz vetrogeneratora, solarnih panela i ostalih obnovljivih  izvora. Takva struja je znatno skuplja, a postoji obaveza da se dostigne gotovo trećina za neku godinu. Istina je da su nadležni preuzeli takvu obavezu, ali ne u proizvodnji nego u potrošnji  električne energije (obaveza je i deset posto biodizela u saobraćaju a u Srbiji ne postoji proizvodnja biodizela).
Kako se obaveze ne mogu ispuniti verovatno će uslediti sankcije, ali o tom potom, kad stigne vreme. Za sada je značajno kako su obaveze nastale, kolike su i šta će uslediti. Evropska unija   je zacrtala da 2020. godine udeo obnovljivih  izvora električne energije u ukupnoj potrošnji  bude 27 posto, a biodizela u saobraćaju 10 posto. U vreme donošenja te odluke  bilo je jasno da će zemlje članice morati da se potrude i da će im trebati vremena, a svaka  zemlja pojedinačno pregovarala je koliki procenat  će biti njena obaveza, zavisno od zatečenog stanja, priorodnih resursa, finansija. Raspon je  veliki- od par procenata do znatno većeg učešća obnovljive  energije. Tada aktuelni ministar energetike Srbije, na prvom sastanku kome je prisustvovao, ponosno preuzima obavezu uz reči  (sve što mogu evropske zemlje može i Srbija).  Bilo je na tom prvom sastanku još bizarnih izjava tadašnjeg ministra – brižna dama je predložila da sve zemlje uvedu princip besplatne energije za sirotinju, a svi učesnici skupa su je čudno gledali i ništa nisu komentarisali.
Treba li podsećati da su i prve izjave tadašnjeg ministra energetike Srbije na domaćem terenu jasno govorile o nivou znanja i poznavanja stanja u energetici: obećala je vraćanje nižih tarifa po podne i za vikende, izradu socijalnih kartica i besplatnu energiju siromašnima, snižavanje cena i prava brda i doline...Nešto od tih obećanja nije ni moguće realizovati, nešto je prava sprdnja sa ekonomskim sistemom, a besplatna struja za socijalno ugrožene je drastišno smanjila olakšice koje su siromašna domaćinstva pre toga imala. Socijalne karte, uostalom, nisu posao za Ministarstvo energetike ni EPS pa su olakšice u plaćanju odobravane na osnovu opštinskih spiskova o socijalnoj pomoći. Uzgred vredi  zabeležiti  još jedan „biser“ ministra energetike tog doba: angažujući jednog uglednog energetičara kao savetnika prvo pitanje je bilo kako se krade struja, na šta je čovek odgovorio da se razume u posao proizvodnje energije, a o kradjama nema pojma . Saradnja je brzo prekinuta.
Pošto su sve te mere i propisi EU uperene protiv  klimatskih promena i zagadjenja okoline  još pre konferencije u Parizu, na kojoj se mnogo rigoroznije  pristupilo , jasno je da će tek uslediti novi zahtevi  i drastičnije mere. Od preuzetih obaveza neće se odustati pa ni od sankcija. Američki izlazak iz  pariskog sporazuma dalje komplikuje sprovodjenje predloženih mera u svim zemljama, pogotovo onim kakva je Srbija, sa neznatnim značajem i slabom snagom.  A postoje i obaveze  „gašenja velikih ložišta“  prema kojima Srbija mora zatvoriti više od 1000 megavata u termoelektranama.     

         
DN

 

27.12.2017.

Pobrkani  pojmovi


Puštanje u pogon, preciznije rečeno stavljanje pod napon, dalekovoda Pančevo- Rešica, nove dalekovodne veze izmedju Srbije i Ruminije obavljeno je na specifičan način. Uobičajene manifestacije prilikom  početka ili završetka radova na nekom novom objektu, pogotovo ako je reč o vezi  izmedju dve države, tj  evropskom povezivanju dalekovoda najvišeg napona, kopanje rupe za  kamen temeljac, odnosno presecanje vrpce, kada je reč o završetku posla, u prisustvu državnika i ministara i brojnih gostiju je izostalo. Mada su gosti bili prisutni, novinari direktno izveštavali sa lica mesta, a Predsednica vlade Srbije i nadležni ministar davali izjave i držali govore sve je delovalo čudno i nestvarno. Čak vrlo zbrkano, zbunjujuće.
Verujem da ste svi pomislili da je nedostajao Predsednik Srbije, a kakva je to svečanost, kakav dogadjaj ako njega nema. Ali nije samo to – nikoga nije bilo iz Rumunije, a reč je o dalekovodnoj vezi izmedju dve države. Još čudnije je što dalekovod, stubovi, kablovi, brda, doline, šume, jednom rečju idealan ambijent za slikanje i uživanje takodje izostao.  Sve je obavljeno u sali Dispečerskog centra u Beogradu. A sve što su zvaničnici izgovorili delovalo je još čudnije, kao da su pre govora pobrkali pojmove, popili previše alkohola ili koristili neke opojne supstance. Ako savremena sredstva komunikacije omogućuju naknadno gledanje i slušanje ovog dogadjaja  vredi se potrudili, ako snimci ne postoje (a ima razloga za brisanje) vredi ih prepričati.
Za početak  nije na odmet reći da je uspostavljanje nove veze elektroenergetskih sistema Srbije i Rumunije na najvišem naponu od 4oo kv izuzetno dobar posao. I to ne samo za dve susedne zemlje, nego i šire u evropskim razmerama, pošto se preko Srbije i Crne Gore podmorskim kablom uspostavlja veza sa Italijom. Rečeno je, takodje, da je novi dalekovod izgradjen pre roka, iako su sredstva iz EU namenjena ovom dalekovodu potrošena u sanaciji šteta od poplava pre tri godine. Deluje nekako mimo logike, ali ne treba biti cepidlaka. Predsednica Vlade Srbije, medjutim, reče da je dalekovod neka vrsta autoputa, želeći, valjda, da sebi i gradjanima „objasni“ i pojednostavi  stručne izraze koji se koriste. Takva „tumačenja“ su, inače, sve učestalija, pogotovo u energetici. Toplovod kojim će se iz Obrenovca dovoditi topla voda za grejanje Beogradjana nadležni ministar krsti u dalekovod za toplotu, a gasovod koji će povezivati Srbiju i Bugarsku naziva interkonekcijom ?  Pošto znatan broj pojmova u energetici bukvalno označava radnju koju obavlja neki objekat – dalekovod vodi „struju“ na daljinu, toplovod to isto radi sa toplotom, transformator prebacuje napon na viši ili niži nivo, naftovod je cev kojom se trenasportuje nafta isl- nikakvog smisla nema „zvanično tumačenje“ i opisivanje funkcionera iz vlasti ili ministara da opisuju takve objekte. Naročito ne pogrešno. Pre će biti da oni to sebi „objašnjavaju“ te pojmove, jer su inače totalni laici za struku o kojoj govore i odlučuju.
I pisac ovog teksta se upetlja „ko pile u kučine“  u „tumačenju“ dogadjaja.  Propustio sam da kažem suštinu, a to je da u stvarnosti  nova veza izmedju Srbije i Rumunije na naponu 400 kv nije uspostavljena.  Možda  zato nije bilo Rumuna na svečanosti, možda zato ni ON nije došao. U Srbiji jeste izgradjen novi dalekovod, šta više dupli, ali u Rumuniji nema sa čim da se poveže. Preciznije pola tog duplog voda povezano je sa sistemom u Rumuniji, ali na 11o kv naponu, a druga polovina nema sa kim da se poveže, dok Rumuni ne izgrade odgovarajući transformator, odnosno dalekovod. A  kad će – ne zna se.
Ako vam iznete činjenice liče na izmišljenu priču nekog spadala, ili umetničku „obradu“ nekog komedriografa moram vas razočarati – reč je o goloj istini.  A kao vrhunac neka posluže kroki priče o sličnim dogadjajima iz iste firme –nekadašnjeg Elektroistoka, danas Elektromreže Srbije. Još u vreme gradnje  hidroelektrane  Djerdap gradjeni su prvi dalekovodi napona 400 kv u Srbiji, odnosno bivšoj SFRJ. Dva dalekovoda tada najvišeg napona spajala su Djerdap sa Beogradom, odnosno Nišom.  Efekti su bili takvi da je ubrzo odlučeno da se cela država poveže prstenom dalekovoda tog napona i krenulo se u realizaciju, a to je, takodje, omogućilo povezivanje sa energetskim sistemom Evrope, konkretno Austrujom i Italijom kao i svim susednim zemljama.  U svakoj republici su firme koje su se bavile prenosom energije krenule u gradnju. Pošto je za teritoriju Vojvodine taj posao obavljala Elektrovojvodina objekte su  postali njena nadležnost, a pošto je direktor bio Madjar smišljeno je da se naš sistem poveže sa Madarskom. Madjari, medjutim, nisu bili zainteresovani da ulažu i grade pa je „naš“ Madjar odlučio da investira u gradnju dalekovoda i trafostanice u Madjarskoj. Uobičajeno je da vezu dve države  grade tako što svaka na svojoj teritoriji uradi sve, ali je tom prilikom pravilo narušeno a Madjari su obećali da ćeo dobravati popuste ukoliko se električna energija transportuje iz Jugoslavije preko njihovog sistema, ili pak iz Madjarske u Jugoslaviju. 
Poenta tog posla nadmašuje svaku imaginaciju: kako je Savezna vlada značajno stimulisala izvozne poslove Elektrovojvodina je ulaganje i gradnju u Madjarskoj prijavila kao izvoz i dobila znatnu sumu novca kao stimulaciju.
Drugi  primer  je zabeležen posle raspada SFRJ.  Prsten dalekovoda najvišeg napona na delu povezivanja sa Makedonijom išao je preko elektrana na Kosovu.  Da bi se to mimoišlo Elektromreža je smislila novi pravac i izgradila, uz finansijsku pomoć EU, dalekovod do Vranja i dalje prema Makedoniji. Do granice, naravno, očekujući da Makedonci na svojoj teritoriji izgrade dalekovod i povežu se novim pravcem ne samo sa Srbijom nego i sa Grčkom. Nikada nigde se nije pojavila vest da je taj spoj uradjen ? 

      
DN

 

6.12. 2017.

Zagonetni  gas


Ovih dana će A. Vučić gostovati  kod V.  Putina u Moskvi  zbog razgovora  i sporazuma o snabdevanju Srbije prirodnim gasom iz Rusije.  Verovatno će biti reči o više tema u medjusobnim odnosima, ali  gas nekako zauzima  ključnu poziciju o čemu svedoči i nedavni boravak u Beogradu A.Milera, predsednika UO Gazproma,  kao priprema za sastanak dva predsednika. Informacije koje dopiru u javnost su veoma šture pa je nezahvalno nagadjati o kakvom poslu se radi. Nadležni  ministar je izjavio kako će se  stvoriti „drugi“ pravac snabdevanja gasom, čime je samo još jednom  potvrdio sopstvenu  (ne) stručnost za posao koji  obavlja.
Ukoliko je, naime, reč o priključivanju srpskog  gasovodnog sistema na  Turski tok  preko Bugarske to faktički jeste novi pravac, ali suštinski na istog snabdevača gasom. A tzv diversifikacija snabdevanja gasom, na kojoj se insistira u EU, znači obezbediti  novog snabdevača, a ne od istog obezbediti drugi pravac. U svakom slučaju  rezultat posete Moskvi  trebalo bi da zameni  nekadašnji  Južni tok, veliki gasovod  kapaciteta 64 milijarde kubika kojim je gas iz Rusije trebalo da snabdeva evropske zemlje sa juga. Već iz Bugarske jedan krak je trebalo da ide prema Grčkoj, dok bi drugi krak iz Bugarske išao preko Srbije, Madjarske, i Slovenije do Baumgartena u Austriji. Opisujući razloge odustajanja od gradnje gasovoda Južni tok jedan stručnjak je govorio kako su Amerikanci  „zamolili“ Grke da odustanu, a potom i Bugare.  Nikada nije razjašnjeno zašto se tako naglo odustalo od velikog  gasovoda  Južni tok, iako je  bilo sijaset  „protivnika“ u EU, SAD, čak i Bugarskoj i Srbiji.
A projekti i prateća propaganda obećavali su tako mnogo. Ne upuštajući se u medjunarodne zavrzlame vredi pomenuti zakulisane radnje u Srbiji koje i danas prate medjudržavni sporazum  Rusije i Srbije o saradnji u energetici. Tadašnji ambasador Rusije u Srbiji uručio je srpskom ministru energetike nacrt sporazuma dve države, uz predlog da se u Sofiji sastanu državnici Rusije, Srbije i Bugarske i svečano potpišu sporazume o saradnji kakvi nikada ranije nisu postojali. Uz Južni tok Bugari bi sporazumom dobili novu nuklearnu elektranu, a Srbi bi, takodje uz novi gasovod prodali polovinu NIS-a, zapravo 51 posto za 400 miliona evra, plus ulaganja u modernizaciju zastarele rafinerije.
Ni vrsni komediografi  nisu u stanju da smisle vodvilj kakav su izveli srpski političari u stvarnosti. Predsednik vlade V. Koštunica formirao je ministarsku grupu da prouči primljeni nacrt medjudržavnog sporazuma, ali su neki ministri odbili da učestvuju u tom poslu, a javno saopštili da je štetan za Srbiju jer  NIS mnogo više vredi. Epilog je bio brutalan, čak sraman za državu – na zakazano  svečano potpisivanje u Sofiji  Srbi nisu ni otišli. Rusi su poslali poruku da se pojave u Moskvi, za mesec dana, ukoliko žele sporazum. Najviši rukovodioci, od predsednika države i predsednika vlade do ministara i direktora doputovali su i potpisan je medjudržavni sporazum. Anegdota jednog prisutnog Srbina, čak i da je izmišljena, odslikava atmosferu – potpisnik u ime Srbije je, navodno, rekao da nije upoznat sa sadržajem sporazuma koji je potpisao i zapitao tog službenika  šta je potpisao  ?
Čini se da nije potrebno navoditi detalje o atmosferi u javnosti nastaloj posle potpisivanja medjudržavnog sporazuma. Uostalom  svi se dobro sećamo, nije bilo tako davno, a i danas neki političari govore o poklanjaju NIS-a i posledicama  sporazuma. Više vredi podsetiti se stanja u srpskoj energetici tog doba i aktuelnih zbivanja. Neizbežno je podsetiti  da je NIS, kao i energetika u celini tog doba, bio na kolenima, poslovao sa gubicima, da je rafinerija imala zastarelu tehnologiju, da su derivati  mogli samo u Srbiji da se prodaju, mada je jedna istočnoevropska zemlja mogla da ih koristi. Detaljna analiza stanja u Naftnoj industriji Srbije poverena je  velikoj i uglednoj stranoj kompaniji  a nalazi su bili katastrofalni:  uz enormno veliki broj zaposlenih konstatovano je, na primer, da jedan gigant kakav je Šel  u svetskim razmerama, ima tri stepena odlučivanja, a gubitaš kakv je NIS sedam, da su troškovi  enormni, uz muljanja i kradje nepodnošljivi, da se tehnološki zaostaje nekoliko ciklusa za svetom itd.
Na osnovu toga se i došlo do procene vrednosti i zainteresovanosti  Rusa za kupovinu. Upravo taj interes je,  izgleda, poremetio nečije namere i planove, što je otvorilo sukobe.  Ne može se sporiti da su Rusi održali obećanja u ulaganjima, modernizaciji i opštem sredjivanju stanja NIS-a.  Pravi rezultat je, zapravo, eliminisanje gubitaka i redovno profibatilno  poslovanje , uz istovremene razvojne projekte i modernizaciju. Od benzinskih pumpi do rafinerije i istraživanja i obrnuto.
Gasni deo  sporazuma nije realizovan, iako je u Srbijagasu i nekim konkretnim poslovima bilo nekakvih pomaka. Ukoliko moskovski razgovori donesu  neku vrstu rehabilitacije  medjudržavnog sporazuma Rusije i Srbije, odnosno obezbede redovno snabdevanje prirodnim gasom  u budućnosti mora se uvažiti stvarnost, realno stanje.  Prva „greška“ prikazivanja Južnog toka bila je neznanje nadležnih, tačnije odsustvo struke i stručnjaka u pregovorima i planiranju.  Gotovo celokupna javnost je ubedjivana kako će Srbija imati enormne zarade od naplate trenazita  gasa, a suština vrednosti trebalo je da bude gasifikacija Srbije, srpske privrede i domaćinstava. Taj aspekt povezivanja srpskog gasnog sistema na Turski tok mora postati ključni, iako je mnogo značajnih nedostataka. Prvi  i osnovni je  nizak stepen gasifikacije, odnosno „mala“ potrošnja prirodnog gasa u Srbiji.  Ako se stiglo do nekih 2 milijarde kubika godišnje, to je znatno manje nego pre tridesetak godina, a u evropskim razmerama je na nivou statističke greške.
Objektivno posmatrano za takav nivo potrošnje ne isplati se graditi skupocene gasovode i  sve neophodne uredjaje. A nije poznato  ko i za koje količine je zainteresovan za transport kroz Srbiju. Neophpdno je  istovremeno  dokučiti zašto Srbija zaostaje u potrošnji prirodnog gasa, pogotovo zašto je  gas „skup“ mnogim korisnicima, bilo da je reč o domaćinstvima, toplanama ili industriji. To se i bez analiza i studija može lako ustanoviti – nije gas u Srbiji skup, nego je električna energija, kao direktni konkurent nenormalno jeftina.  To je odgovor na pitanje zašto sve evropske zemlje  masovno koriste gas za toplu vodu, grejanje i druge potrebe, a u Srbiji je „glavni“ energent električna energija za te svrhe.                                                                      
DN

27. 11. 2017.

EPS-ov  prvenac


Polaganje kamena temeljca  za  novu  termoelektranu u Kostolcu kao da je probudilo sentimentalna sećanja i oseća energetskih stručnjaka i učesnika u grandioznim poduhvatima  stvaranja  elektroenergetskog sistema Srbije. U nepune tri decenije, od sredine šezdesetih do prvih godina devedesetih prošlog veka,  stvoren je energetski  div: snažna, savremena, tehnološki moderna elektrroprivreda. Umesto nestašica i restrikcija u potrošnji električne energije Srbija je postala prodavac i izvoznik, a novi objekti su tehnološki bili na nivou najrazvijenih zemalja Evrope i postizali slične rezultate.
Kako je i zašto prekinut niz gradnje novih objekata u elektroprivredi Srbije, čime je, pored ostalog, uništena prateća industrija u mašinogradnji, desetine hiljada ljudi ostalo bez posla. Gotovo trećina srpske privrede, od istraživača do gradjevinara, od  naučnih instituta i fakulteta do montažera,  bila je angažovana na razvoju elektroprivrede.  U Kostolcu je, rekoše zvaničnici, posle 26 godina EPS započeo gradnju novog kapaciteta, a dok se završi  napuniće se tri decenije . Praktično od kako postoji  JP EPS nijedan novi objekat nije ni započet, a kamoli sagradjen, izuzev jedne male hidroelektrane sa par kilovata snage, što jedva zaslužuje pominjanje.
Mogle bi se koristiti teške, osudjujuće, reči i  i  kvalifikacije o vlasti i političarima koji su na silu prekinuli razvoj elektroprivrede.  A možda je korisnije konstatovati da su izgubljene decenije – tri u stagnaciji i nazadovanju i ko zna koliko još u sustizanju naprednijih i poodmaklih zemalja. Neke analize kažu da je Srbiji neophodan dvocifreni godišnji  rast BDP narednih pedeset godina da bi stigla do aktuelnog proseka evropskih zemalja. Znači li to da smo zakovani na dno zauvek, da ih nikada nećemo stići, jer niko neće stajati i čekati razvoj Srbije.
Šta nas je snašlo možda je bolje ilustrovati konkretnim primerima. Ako u vlasti još postoje ljudi koji ne shvataju  da je elektroprivreda, tačnije energetika u celini,  inicijator i preteča celokupnog razvoja neka se prisete  šta su bili i kako su izgledali gradovi u Srbiji – Lazarevac, Obrenovac, Kladovo, Bajina Bašta...pre gradnje rudnika i elektrana, a šta su danas. Ili kako su srpska preduzeća iz mašinogradnje pribavljala nove tehnologije u saradnji i kooperaciji sa stranima firmama, postajali izvoznici i gradili objekte po svetu. Danas više ne postoje firme koje su gradile i opremale objekte u mnogo stranih zemalja, a bilo je više desetina u Srbiji. Vredi li pomenuti da je nekoliko uglednih firmi kroz „privatizaciju“ uništio  „biznismen“ koji je postao ugledni član partije i ministar ?
Novi blok termoelektrane u Kostolcu od 35o megavata po ugovoru trebalo bi da udje u pogon kroz četiri godine. Pregovori sa kineskom kompanijom o isporuci opreme i državom o kreditu trajali su neuobičajeno dugo – Boris Tadić je bio predsednik  koji je razgovore započeo. U medjuvremenu privatna kompanija EFT iz Beograda je počela pregovore o gradnji termoelektrane u  Bosni i Hercegovini sa kineskim kompanijama – nova elektrana Stanari je ne samo ugovorena, nego završena i u pogonu je godinu dana, iako su razgovori pokrenuti kasnije od prpojekta u Kostolcu. Ukoliko se porede aktivnosti domaćih firmi i  institucija na gradnji  objekata  ZEPS-a, kako se elektroprivreda zvala pre formiranja EPSa, sa novim blokom u Kostolcu razlike su drastične.  U Kostolcu Kinezi kreditiraju novi blok, Kinezi prave celokupnu opremu, Kinezi grade objekte. Napravljeno je posebno naselje u kome će Kinezi  živeti dok se objekat ne završi.  Po tom principu, gde za domaće firme nema nikakvog posla, nije gradjena nijedna centrala u Srbiji – naprotiv  to je bila prilika za višegodišnje poslove, sticanje referenci i prodor u svet. Kada su i kako srpski  projektanti, inženjeri, majstori zaboravili da rade, vode gradilišta i velike poslove nije sasvim jasno. Ali je veoma prisutno i vidljivo, ne samo u elektroprivredi – slično je je putnoj privredi, gradjevinarstvu, železnici i drugim oblastima.  I kad neka domaća firma dobije neki  posao  dobije status podizvodjača, dok stranci, kao nosioci poslova „uberu kajmak“.
Novi aranžman sa Kinezima, kredit za grejanje Beograda iz obrenovačkih elektrana, je i nova potvrda  ukupnog stanja EPS-a, toplana, celokupne energetike  u Srbiji. Projekat po kome je u Beograd trebalo dovesti otpadnu toplu vodu iz Obrenovca davno je stekao punoletstvo. Trebalo je ugraditi nove uredjaje u Obrenovcu, umanjti  snagu elektrane, ali uštedeti na potrošnji mazuta, odnosno prirodnog gasa. Uredjaj je naručen, proizveden u Francuskoj, plaćen ali nije dopremljen u Srbiju. Iako je izgradjen most preko Save za toplovod, iako je za veliki deo trase  iskopan kanal, postavljene cevi za toplovod naglo se odustalo od celog posla, kanali zakopani, cevi rasprodane. EPS jednostavno nije mogao da finansira ovaj projekat, kao i Beogradske elektrane, koje se bave grejanjem.
Paradoks je što EPS, tj čelni ljudi koje imenuje vlast, za javnost pričaju i hvale se kako dobro i uspešno posluju a opada proizvodnja i gomilaju se gubici u poslovanju. Posebno se hvale kako  „pomažu“ vlast, uplaćuju milijarde u budžet, a reč je o sakupljanju poreza i akciza i zaduživanju. Za prošlu godinu, na primer,  EPS je „napravio profit“ od 8,8 milijardi dinara, a ukupni akumulirani poslovni gubici u istoj godini  su 122,7 milijardi dinara. Nešto slično se dogadja i sa Srbijagasom, gde su akumulirani gbici 13o milijardi dinara ?                                                                                              

DN

9.11.2017.

Laž


Nekada su decu plašili pričama o laganju i lažima: odrasli su im govorili da ko laže taj i krade, a ko krade taj ide u zatvor, a u blažoj verziji se govorilo da će lažovima porasti nos.Deci koja nisu shvatala pojmove o  lažima, kradji i robiji ipak bi razumela da je reč o nečemu   zločestom i lošem, nekoj vrsti greha i lošeg ponašanja zbog kojeg sledi kazna. Kad su takve priče prestale nije moguće utvrditi, ali je sigurno da ih današnji gradjani nisu slušali, pogotovo ukoliko su aktivisti i članovi političkih partija, posebno onih na vlasti. Ističu se oni na funkcijama. Kako je greh prerastao u vrlinu ne mogu dokučiti ni posvećeni  istraživači, ali je veoma jasno da je laž efikasno sredstvo za osvajanje vlasti. Preostala dva elementa kradja i kazna su negde izgubljeni, jednostavno nestali iz vaspitanja dece.
Mada je istorija civilizacije prepuna laži i obmana utisak je da smo u prvim decenijama ovog veka jednostavno preplavljeni lažima kao nikada ranije. Upravo je stigla vest da je čuveni  američki rečnik Kolins za reč godine proglasio laž, zapravo lažna vest.  Mi u Srbiji možemo da se tešimo da smo u trendu, možda i napredniji od Amerikanaca, jer nam laž caruje već nekoliko godina u svim javnim nastupima političara. A, kao što je Tramp na svojim tvitovima vesti proglašavao lažima, naš predsednik je takodje kolovodja na „svom“ bunjištu.  Čak je napredniji, jer ne samo da neke vesti proglašava lažime, on je kreator vesti. Uostalom kad čovek sva zna, sve ume, najbolji je od svih, obrazovaniji, pametniji, vredniji... šta drugo očekivati.
Nekoliko godina već pravim malo privatno istraživanje, inspirisan upravo izjavama A. Vučića. Nekoliko desetina ljudi svih zanimanja, raznolikih obrazovanja i godina starosti pitao sam da li prijateljima, poznanicima, kolegama, susedima, rodjacima govore da su rodoljubi, pošteni, radni, uopšte dobri ljudi. Nijedan, slovom i brojem niko, nije isticao sopstvene karakterne osobine – svi su rekli da drugi treba da ih ocenjuju i govore o tome. A nebrojeno puta smo čuli izjave o „radnom vremenu“ našeg predsednika, da je „čist kao suza“, hrabriji i veštiji od svih...niz komplimenata koje sam sebi dodeljuje. Koliko mu se veruje saznaćemo tek kad više ne bude u poziciji da kreira vesti, ocenjuje „uspehe“ kao istorijske, iznosi probrane podatke i činjenice. Za sada nadmašio je i samog Boga, koji je stvarajući svet za sedam dana šest radio a sedmi  se odmarao – neprestano radi, nikad se ne odmara.
Ni takvo ponašanje vlasti, tj pojedinaca na vlasti, nije nikakva novost u istoriji. Zna se i kako su okončavali eru vladanja, ali nema svrhe nabrajati konkretne primere. Značajnije je konstatovati  koliko  stvarnost odudara od  „lažnih vesti“. A to se može utvrditi konkretnim primerima. Iz mnoštva za koje bi trebalo pisati čitave tomove dovoljno je pomenuti neke sveže. Prethodno bi, ipak, valjalo pomenuti  bitne elemente atmosfere, stanja u društvu u kome se stvore uslovi za manipulacije i laži.Autoritarne vlasti i pojedinci pojavljuju se kao po pravilu u kriznim situacijama, nevoljama i nesrećama, posle ratova i razaranja, u siromaštvu. Obećavaju se brda i doline, prosperitet i progres. Grupa ljudi proglasi jednog za Mesiju, pripišu mu se nadprirodne osobine i krene se u pridobijanje pristalica. Svojevrsna zakonitost je da početna jezgra takvih grupa čine nastrani ljudi, da se oko njih okupljaju marginalni pojedinci, često otpadnici ili u sukobu sa društvenim pravilima, moralom ili zakonima. A kad se dokopaju vlasti nastanu  personalni problemi, nema kvalitetnih ljudi, stručnjaka, iskustva pa na funkcije dospevaju poslušnici, poltroni, ulizice i preletači iz drugih stranaka.
Nekoliko ključnih „lažnih vesti“ potkrepljenih sličnom statistikom  (po principu statistika naša dika što poželiš to naslika) nedavno je prosto bolo oči, vredjalo razum, protivrečilo stvarnosti. Napredak, uspesi, istorijski rezultati i slične kvalifikacije prate svako obraćanje javnosti. Rast društvenog proizvoda, na primer. Crnogorci su, po zvaničnim izveštajima, utrostručili BDP od kako su se osamostalili, a Srbi se nisu ni približili nivou iz 1989. Stopa rasta je najniža u okruženju, zarade su takodje ispod svih okolnih država. Karakteristično je stanje budžeta: zvanično se ističe da u budžetu postoji  suficit od 80 milijardi, što kad se zna da je planiran deficit od 30 milijardi znači da su prihodi povećani za 110 milijardi dinara. Da li je to uspeh kojim se treba ponositi ? Po definiciji budžet je pravi ako je ujednačen, tj ako su uskladjeni  prihodi i rashodi.  Ovoliki raskorak može se razumeti kao nestručnost i neznanje tvoraca, ali je mnogo bolnije što pokazuje da je gradjanima i privredi uzeto znatno više nego što je trebalo. Što dalje znači da bi zarade, prihodi zaposlenih i penzije mogli biti znatno viši.
Nema u istoriji primera da su države prosperirale kresanjem zarada i penzija, a obrnutih situacija itekako ima. Medju ključne faktore uspeha Nju  dila u Americi  posle velike krize bila je Ruzveltova odluka da se uvećaju zarade zaposlenih i obezbede sredstva za ulaganja u poslove. A umanjivanje penzija koje traje tri godine će verovatno prerasti u novi problem državnih finansija. Istina obim tog problema zavisi i od izdržljivossti  aktuelnih penzionera, kao i od trajnosti aktuelnih vlasti. Gotovo je sigurno da će značajan deo tog problema  biti ostavljen nekoj budućoj vladi, jer će penzioneri koji to dožive sudski dobiti sporove i naplatiti ne samo uskraćene penzije nego i višegodišnje kamate.
Uporno lansiranje „lažnih vesti“ i ubedjivanje ljudi da su im plate i penzije veće nego ikada verovatno vredja zdrav razum kod običnih stanovnika, tim pre što su u svakodnevnom životu susreću sa istinama. Jedna je da prosečna plata ne podmiruje ni skresanu „korpu“ – osim eliminisanja niza namirnica iz te korpe sad se računa za tročlana domaćinstva, umesto četiri člana. Dovoljno je, uostalom, obići prodavnice, em su uglavnom prazne, em su cene za sto grama pojedinih prozvoda, umesto nekadašnjih za kilogram. Obrazovaniji ili iskusniji gradjani se vrlo često zabezeknu kad ljudi iz vlasti, na funkciojama i položajima, u svojim nastupima pokažu nivo znanja, preciznije neznanja. Počev od jezičkih i gramatičkih (redovno se govori o prvih sedam, devet ili deset meseci, a godina ima ukupno 12 pa samo šest mogu biti prvi, razlika izmedju procenata nije procenat nego procentni poen, glagol trebati niko da upotrebi pravilno) pa do strukovnih finesa. Hvali Predsednik države  NIS Gazpromnjeft pre neki dan u Pančevu zbog uplata firme u budžet Srbije. A za to firma nema gotovo nikakve zasluge, jer je reč o porezima i akcizama, koje inače svi trgovci uplaćuju, zapravo naplaćuju od kupaca. NIS je samo transmisija a novac se izima od gradjana i firmi koji kupuju benzin i ostale proizvode. A značajniju vest – da se modernizuje rafinerija – gost nije ni spomenuo.
Još drastičnije je „reformisanje“ EPS-a, najveće domaće kompanije, na čije čelo je lično Vučić postavio svog pulena i poslušnika, bez neophodnih kvalifikacija i potrebnih znanja i sposobnosti. I EPS  redovno uplaćuje u budžet „profit“ koga nema. Tačnije već nekoliko godina se manipulacijama prikazuje dobit u poslovanju  EPS-a, dobit koju ni nadležna  DRI (državna revizorska institucija ) ne priznaje. EPS, dakle, uzima kredite da bi uplatio „dobit“ i zadovoljio nalogodavca. Ne treba sumnjati da će svi cehovi  u energettici, ali u državi u celini, stići na naplatu  kad se vlast i sistem vladanja  izmene. Ali, kao kod penzionera, oni koji prežive saznaće koliki je zapravo ceh i koliko vremena će zaostajati za razvijenim svetom.
I piscu ovakvih komentara je neprijatno, prava muka, dok ih saopštava pa, kao relaksaciju, nudi sveži vic (samo  humoristi, uostalom, javno pominju  (ne) dela i brljotine vlasti). Dakle prvo pitanje je: šta rade dva homoseksualca, a odgovor vode ljubav, drugo šta rade dve lezbejke, odgovor vode ljubav, treće šta rade peder i lezbejka odgovor vode državu.        
                                                         

DN

11.10.2017.

Spremni

Kad se ova reč poveže sa političkim pojmovima kod Hrvata ili Srba uvek izaziva neprijatnosti i stvara probleme, bilo da je reč o spremnosti za dom ili sezonu.  Političari je, ipak, često koriste, neki  iz nacionalističkih pobuda, neki radi sticanja popularnosti i sopstvenog značaja.  U Srbiji je najčešće u upotrebi pred zimu, pred početak sezone grejanja, a u Hrvatskoj nema sezonsku odrednicu.
Početkom jeseni sredstva informisanja u Srbiji su preplavljena „vestima“ o grejanju, objavljuju se prave analize o cenama grejanja na različite načine, izjave političara i funkcionera o spremnosti kompanija i sistema, obećanja nadležnih da je sve uradjeno i da gradjani ne treba da brinu. Ne izostaju ni uveravanja o obezbedjenim energentima, obavljenim remontima, hladnim i toplim probama...Posebno se ističe spremnost toplana da greju i pre zakonom propisanom roka, ukoliko temperature padnu ispod propisanih vrednosti.
Takve vesti,  kao i slične o isplati penzija, dečjih dodataka, socijalne pomoći..., su potpuno besmislene, većini evropskijh zemalja potpuno nepoznate. Ima li šta normalnije od grejanja kad zahladi, bez obzira koji je datum.  A što se tiče spremnosti  toplana, remonata i nabavke goriva vesti o tome su uvreda zaposlenih, jer im je to profesija, profesionalna obaveza, od toga uostalom primaju platu i žive. Kad se uključe ministri, funkcioneri, političari situacija je još gora, pogotovo što najčešće niti imaju ingerencija ni znanja  o poslu o kome govore.
Skicirano stanje o grejanju je posledica ukupnog sistema: grejanje, zapravo , daljinski sistemi grejanja u gradovima su politički plen stranaka na vlasti, kad god se izmene  partije nastane prava čistka  ljudi, temeljno se promeni  ne samo rukovodeća garnitura. Iskustvo kazuje da nema dovoljno stručnih ljudi, čak ni medju najmasovnijim partijama.  U svežem sećanju su tvrdnje kako jedna partija  ima čitave ekipe stručnih ljudi, često sa akademskim titulama, a kad su se dokopali vlasti postali su pravi sabirni centar otpadaka iz raznih partija, preletača ili sumnjivih diploma i titula.
Porazno je što u energetici u celini, pa i u sektoru grejanja, ima sijaset problema koje valja rešavati, a aktuelno stanje ih zapravo produbljuje. Suštinski problem nastao je zbog dispariteta, bolje rečeno nesklada cena pojedinih oblika energije. Već decenijama  najjeftinije grejanje u Srbiji imaju domaćinstva koja se greju „na struju“  termoakumulacionim pećima.  To je potpuni nonsens, kako sa aspekta oblika energije tako i sa ekonomskog.  A nastao je političkim uticajem na cene električne energije. Sve učestalije se javlja kako korisnici daljinskog grejanja  otkazuju usluge, traže zatvaranje slavina jer im ne odgovaraju cene daljinskog grejanja. Čak i iz ekoloških razloga to dovodi do ozbiljnih problema, ako bi zanemarili primarne energetske i ekonomske. Nesklad cena drveta, uglja, prirodnog gasa, električne energije i daljinskog grejanja doveo je do čitavog kompleksa nevolja, kako kod proizvodjača i isporučilaca tako i kod kupaca, korisnika.
Niko, baš niko, počev od nadležnog ministra, do javnih energetskih ptreduzeća, ništa ne preduzima da razreši nastali galimatijas. Posledica je, pored ostalog, potpuno neracionalno korišćenje energije, pravo rasipništvo. Istovremeno se održavaju simpozijumi, savetovanja, edukacija ljudi da bi se štedela i racionalno koristila energija. A dok god bude trajalo aktuelno rasipništvo od  toga neće biti ništa. Kad se domaća potrošnja  energije poredi sa  razvijenim zemljama, bilo po glavi stanovnika, kvadratnom metru stana, jedinici društvenog proizvoda ili bilo kom drugom parametru  Srbija je medju pravim rasipnicima, na dnu svake lestvice.  Prvi korak u promeni shvatanja i ponašanja mora biti ekonomsko vrednovanje, jer tako su najuspešniji počinjali.                            
                    

DN

2.10.2017.

Čudno poskupljenje


Električna energija je poskupela za 2 posto od prvog oktobra ove godine, prema zvaničnom saopštenju nadležnih. Već  na prvi pogled  saopštenje deluje čudno, kako zbog procenta poskupljenja –nemoguće je naći državu u kojoj je nešto slično uradjeno-  tako i zbog kompetencija, zapravo nadležnosti. Dva procenta, naime, deluju beznačajno. Time su se izgleda zaneli i nadležni saopštavajući kako će mesečni računi biti uvećani za 68 dinara. To deluje umirujuće, iako nije tačno. Osnovna karakteristika je, ipak, u nadležnosti – prema važećim propisima tržište električne energije u Srbiji je liberalizovano pa bi cene trebalo regulisati ugovorom  kupaca i prodavaca. Ministarstvo za energetiku, vlada i uopšte državni organi ne bi trebalo da odlučuju o cenama, a svedoci smo da nam upravo državne institucije  saopštavaju odluku o promeni cena. Kako je električna energija roba velikih brojeva, proizvodnja i potrošnja električne energije meri se milijardama  kilovata-sati, pa svakih 68 dinara zapravo znači toliko miliona kod milion kupaca, odnosno puta tri miliona koliko ima kupaca u Srbiji.
Pravo pitanje je zašto se propisi ne primenjuju, zašto nema ugovaranja kupaca i prodavaca i zašto političari na vlasti odlučuju o svemu. Nije nikakva novost da se vlast osvaja i održava uz značajnu pomoć električne energije, da se cenama manipuliše i  „čuva“ standard stanovništva. Još manje je novost da je takvo stanje, a traje već  treću deceniju,  uzrok sve većih nevolja u elektroprivredi i privredi u celini. Javna preduzeća su stalno na udaru vlasti i javnosti kao uzročnik mnogih nevolja, reforme se stalno obećavaju pogotovo pred izbore, a niko se ne usudjuje da javno saopšti  gde  je pravi problem. Političarima i strankama javna preduzeća višestruko  koriste: em su rezervoar za udomljavanje pristalica, em donose mase glasača koji poveruju u obećanja, em omogućuju lukrativne poslove funkcionerima...Zato se u kadrovskoj politici takvih predueća postavljaju poslušni i odani ljudi, pretežno bez  znanja i iskustva.
Ako se procenat poskupljenja električne energije i tretman javnih preduzeća, naročito elektroprovrede, uvrste u neku vrstu državne i privredne politike teško je  izbeći kvalifikaciju štetočinske politike.  Čak višestruko štetočinske.  I vrapci na grani  znaju da Srbija ima najniže cene električne energije u Evropi. Struja, kako je popularno nazivamo, proizvodi se iz uglja i vodotokova, opremom koja je ista ili vrlo slična drugim zemljama.  Proizvodna cena, dakle, ne može biti niža nego u drugim zemljama. Zapravo može na uštrb vrednosti uglja i zarada zaposlenih u toj proizvodnji. Sve stručne analize  ukazuju da su rezerve uglja u Srbiji na izmaku, neće još dugo trajati.  Ugalj je, kao i sve druge rude i uopšte prirodna bogatsva, ograničen resurs čijim crpljenjem se stvaraju nove vrednosti u normalnim zemljama. U Srbiji će na kraju eksploatacije ostati uništena sela, raskopana zemlja i gubitak koji neko mora pokriti. Proizvodnjom uglja ne stvara se nova vrednost nego nanosi šteta. A iz uglja se proizvodi dve trećine električne energije.
Proizvodnja uglja i električne energije je privredna delatnost sa velikim uticajem na čitav niz delatnosti, zapošljavanje, proizvodnju i održavanje opreme, stvaranje novih vrednosti, sve do istraživanja, školovanja...Kad, dakle, elektroprivreda proizvodi i prodaje električnu energiju po tržišnim cenama višestruko se uvećava društveni proizvod, raste bogatstvo države i standard stanovnika. Ali, kad se manipuliše cenama, kad su neekonomske sve to izostaje, odnosno ugroženo je.
Način odlučivanja o cenama električne energije nanosi dodatnu štetu privredi i stanovnicima jer stimuliša neracionalno korišćenje enerije, poziva na rasipništvo i povećava zagadjivanje okoline. I posle najnovijeg  „poskupljenja struje“ u Srbiji će grejanje biti najjeftinije upravo na struju. A takva vrsta grejanja je pravi energetski i ekonomski zločin, jer se energetska vrednost uglja bukvalno baci, a veoma mali procenat se koristi.    
                                                                               

 DN

 

21.9..2017

Velika obmana


Vest  o“ unutrašnjem dijalogu“ koju je lansirao Predsednik države nedavno ulila je nadu, čak dozu optimizma. Trajalo je kratko, nažalost. Krivica je moja, pogrešno sam razumeo „unutrašnji dijalog“. Učinilo mi se da je reč o medicinskom terminu, iz psihijatrije valjda, koji označava povlačenje u sebe, preispitivanje sopstvenih shvatanja i ponašanja i njihovu promenu tj izlečenje.Kao totalni laik ne usudjujem se  ni da postavim dijagnozu. Ali, da li je normalno sve što čovek radi... počev od izjave da je ostvario se želje, nema više nikakvih ambicija, niko ga neće pobediti dok se sam ne povuče iz vlasti (najmladji poslanik, ministar, predsednik vlade, predsednik države)  priprema svog naslednika, razume se u sve i svašta, o svemu odlučuje (javno crta na mapi trasu autoputa, otvara fabrike, zapošljava ljude, tumači ishod Kosovskog boja iz 1389. bolje od svih istoričara, svojom pojavom ulepšava kuće u Vladičinom Hanu...) gotovo svakodnevno se pojavljuje na televizijama, u novinama i svim modernim sredstvima informisanja, ...moglo bi se nabrajati unedogled šta sve govori i radi.
Ove godine su vremenske  (ne) prilike, suše, kiše, poplave, požari, vetrovi,  nanele  velike nevolje i štete u mnogo zemalja a vispreni ljudi su sve pojave saželi u jednu reč – Lucifer. Za ljude koji žive u Srbiji pojava Lucifera nije ni novost ni retkost- nama se prikazuje učestalo. Da je reč o klimatskim poremećajima u jednoj godini stanovnici Srbije bi, verovatno, manje patili. Ali, nevolje  nam traju već decenijama, sa tendencijom pogoršanja poslednjih pet-šest godina. A patnja nije uvek posledica klimatskih promena, ili vremenskih nepogoda, čak su subjektivni uzroci pretežni. Ovaj naš najveći patriota, znalac, radnik, naročito reformator  godinama nas kori i ruži kako smo lenji, nesposobni, neorganizovani, pokušava da nam menja sve od državne organizacije i ideologije do vere. Rezultate samo što nismo osetili, tu su za dve-tri  godine, a ponegde su već stigli i toliko su dobri da je neprijatno  govoriti  o njima.
Sve je počelo velikom obmanom kojom su se ponovo dokopali vlasti.  Još  je u svežem sećanju propagandna laž o bankrotu koji državi preti, zaduženjima, praznim kasama i svim mogućim nepodopštinama tadašnjih vlasti. Niko nije pominjao u kakvom stanju su isti akteri ostavili državu 2001-ve. Penzije, dečji dodaci, socijalne pomoći siromašnima kasnile su godinu dana, penzije za januar stizale su u decembru, O dugovima, stanju privrede, industrijskoj proizvodnji, BDP takodje nije bilo reči. Nije pominjano, takodje, da je trebalo isplatiti deviznu štednju, zajam za preporod, devizne račune u bankama... A tek činjenice o totalnom uništavanju države i društva –istorijskom inflacijom praktično je nestala vrednost privrede i stanovništva u dinarima, a brutalnom pljačkom i iznošenjem deviza iz zemlje „nestale“ su i devize. Organizacije i ljudi koji su sve to uradili „izabrani“ su ponovo samo nešto više od decenije kasnije.  Uglavnom su to isti ljudi ili organizacije sa promenjenim imenom ili „ideologijom“.
Verovatno najteža posledica sumanute „politike“ koju su ovi isti ljudi vodili devedesetih retko se pominje, čak i ozbiljni analitičari uglavnom ih prećutkuju.  Nije, naravno, reč samo o korenitim političkim promenama posle rušenja Berlinskog zida, na koje su naše vodje reagovale kao spasioci socijalzma, svetski lideri koji će ga očuvati. Možda je značajniji talas tehnoloških promena u društvu, naročito privredi koji smo propustili i ignorisali. U tim godinama samoizolacije gotovo celokupna srpska privreda je propustila nekoliko novih tehnoloških ciklusa i postala zastarela i nekonkurentna. Kragujevačka fabrika automobila mogla je praviti vozila ali niko nije želeo da ih kupuje, niška EI mogla je da pravi televizore ali ih nije mogla prodavati... a slično je bilo sa gotovo celokupnom industrijom. Energetika u celini, a elektroprivreda posebno, je dobra ilustracija za razumevanje aktuelnog stanja Srbije. Decenijama u elektroprivredi   nije sagradjen nijedan značajniji novi objekat pa ni u EPSu, ni mašinogradnji, nema ljudi, inženjera i majstora, koji su učestvovali u tim poslovima. A EPS je prenatrpan ljudima koji pojma nemaju o poslu koji bi trebalo da obavljaju, dok su firme koje su gradile i radile za elektroprivredu uglavnom nestale. Otuda nam sve nove projekte, od elektrana i puteva do raznih fabrika i pogona, grade stranci, vode stranci, finansiraju stranci. Zar u bedno  plaćenim  domaćim radnicima niko ne vidi posledice sumanute politike?
Kako smo i zašto kao država zapali u ćorsokak možda se može zaključiti  iz istorijskih primera  propadanja civilizacija, pre svega onih u kojima su se pojavljivali Luciferi. Kad se okupi grupa ljudi posebnog kova, iznedri Mesiju i zaludi  pristalice. Jedan postane pravo božanstvo, okupi  nezadovoljne, obeća im raj na zemlji i postane svemoćan. Okruži se manje vrednim, manje sposobnim , ali poslušnim i odanim, često problematičnim. Pristalice „osvajaju“ sva značajna mesta, sve važne pozicije u državi i društvu, a „preletači“ preko noći napreduju na pozicije, koje ni u snu nisu očekivali. Hoćete li konkretne primere – analizirajte aktuelnu vladu. Predsednik vlade – reč je o instituciji a ne o polu osobe –nema nikakvih kvalifikacija, školskih, političkih, iskustvenih za prvog čoveka vlasti, a ne tako davno  gospodja je pretila tužbom protiv Srbije zbog stranog projekta vetrenjača. Paradoksalno je da je tadašnji  predsednik vlade javno najoštrije kritikovao nameru stranaca da u Srbiji enormno zaradjuju vetroparkovima. Projekat je „ustupljen“ anonimnim biznismenima, direktor projekta je postao ministar zbog „vrednoće“ a sve policije sveta neće uspeti da otkriju ko je sada vlasnik budućih vetroparkova, jer su nebrojeno puta preprodavani.
Još upečatljiviji je ministar vojni: vekovima se u Srbiji smatralo da mladić koji nije služio vojsku nije ni normalan čovek, smišljena je posebna reč  škart , kao neka vrsta otpada. Kako li se osećaju generali i oficiri uopšte kad raportiraju ministru –šklartu, misle li o akademiji koju su pohadjali i godinama koje su služili državi. Moglo bi se nabrajati redom, ali nema svrhe. Valjda je jasno kakav ćeishod biti. I o tome nas istorija uči. Prava muka je, medjutim, što je u svim segmentima isto ili slično stanje.

8.6.2017.

Obećanja


Vršilac dužnosti generalnog direktora EPS-a  javno je saopštio  da će ove godine sve termoelektrane biti redovno snabdevene potrebnim količinama uglja iz Kolubare, da će svi eventualni kupci dobiti potrebne količine sirovog i sušenog uglja, jednom rečju nikakvih briga i problema neće biti. Još značajnije i važnije je saopštenje da ni ugalj, ni električna energija, neće poskupeti, nikakvim dokumentom nije predvijeno poskupljenje u ovoj godini.  Oba obećanja mogu obradovati  kupce, tačnije gradjane, ali je potpuno neizvesno mogu li se održati. Za prvo, o urednom snabdevanju ugljem, prvi čovek EPS-a uskoro neće biti nadležan pošto je raspisan konkurs za izbor novog čoveka, a aktuelni vršilac dužnosti ne ispunjava propisane uslove. Uzgred budi rečeno moguće je da Grčić ostane generalni direktor, na isti način na koji je i postao vršilac dužnosti – odlukom prvog čoveka Srbije, a tada ne važe nikakvi konkursi  ni uslovi. Za drugo obećanje, medjutim, generalni direktor najvećeg javnog preduzeća Srbije zaslužuje kaznu – momentalni  otkaz, smenu a možda i neku drastičniju.
Ne samo zato što nije nadležan za odlučivanje o cenama, a obećava mirovanje uprkos poznate činjenice da aktuelne cene ne pokrivaju troškove, nego zbog potpunog degradiranja smisla rada i egzistencije mesta na kome se nalazi. Generalni direktor EPS-a, kao i svakog drugog privrednog  kolektiva, ne postavlja se samo zato da bi kolektiv funkcionisao – to se valjda podrazumeva – nego da bi ostvario ekonomski rezultat tj. dobit. Inače nema nikakvog smisla. Pogotovo što u obavljanju svoje delatnosti  EPS  iskorišćava prirodna bogatstva zemlje - hidro potencijale i rudna bogatstva uglja. Ne postoji  nijedan  argument, politički ili ekonomski, koji bi omogućio jeftiniju proizvodnju električne energije elektranama u Srbiji u odnosu na okolne zemlje, ili druge države u Evropi, koristi se ista tehnologija, iste mašine.  Kako je, onda, moguće da su cene električne energije u Srbiji najniže ?  Dva elementa su presudna – bedno plaćanje zaposlenih i arčenje prorodnog bogatstva - i oba su prisutna. Iako se u javnosti često pominju enormne zarade zaposlenuh u elektroprivredi činjenice kazuju da su u Srbiji znatno niže „plate“ nego u susednim zemljama, a  o razvijenim evropskim ne vredi ni govoriti.
Ipak, posledice  neekonomskih cena električne energije u Srbiji su mnogo složenije i trajnije: poremećen je odnos (paritet) cena sa drugim oblicima energije, poremećaj  tih odnosa zapravo stimuliše rasipništvo, odnosno neracionalno korišćenje energije, što objašnjava pravo mučenje i neuspeh svih akcija i nastojanja za  efikasnim korišćenjem energije...Najveće štete,medjutim, nanosi pravo arčenje prirodnih resusrsa, najviše kod korišćenja uglja. Čitava sela se izmeštaju i prekopavaju, nestaju brda i doline, izmeštaju se reke i saobraćajnice sve uz ogromne troškove, ali bez zarade. Ceo svet, svaka država, koristi sopstvena prirodna bogatstva, eksploatiše ih i stvara bogatstva, povećava razvoj i standard stanovništva, a u Srbiji se u tim poslovima stvara gubitak. Treba li podsećati na zemlje koje su eksploatacijom nafte pustinje pretvodile u rajska naselja, postale enormno bogate, sposobne da ulažu i kod drugih ?
U Srbiji. medjutim, već  tridesetak godina energetskim sektorom upravljaju političari, ako se tako mogu nazvati štetočine koje bukvalno uništavaju prirodna bogatstva zemlje.  Besmislenim cenama  energije, pogotovo električne, dolazi se na vlast, dobijaju izbori, a obećanjima  o produženju  iste cenovne politike uništava dobar deo privrede poslovno povezane i zavisne od energetskih . Tako formirane cene su razlog rasipničkog odnosa potrošača, a u svakom merenju potrošnje energije po glavi stanovnika, društvenom proizvodu ili  robnoj proizvodnoj jedinici  smo na dnu. Posledice su već prisutne: EPS decenijama ne gradi ništa novo, nije u stanju da nabavi ni osnovna sredstva kakva su brojila za očitavanje potrošnje, da gradnju proizvodnih objekata  više ne pominjemo. Sve što je neophodno nabaviti može se jedino uzimanjem kredita, čak se i navodna dobit uplaćuje u državni budžet novim zaduđivanjem pa je EPS u enormnim dugovima. Svesno i namerno se prave enigme o navodnom profitu već nekoliko godina, a taj navodni profit ne priznaje ni Državna revizorska institucija, pa služi samo za propagandne svrhe.
A sve je  posledica čudnovate kadrovske politike, zapravo sve rigoroznijeg eliminisanja stručnosti i znanja i postavljanja partijskih kadrova u svim delatnostima. U mnoštvu  ministara energetike, koji su uzgred budi rečeno najčešće menjani samo jedan je bio elektroinženjer. Ilustrativan je primer Kolubare o kojoj stižu kontraverzna saopštenja, a postala je uzrok usporavanja rasta BDP u prvom tromesečju ove godine.
Eksploatacija  uglja površinskim otkopima, tačnije zamena jamske eksploatacije mnogo jednostavnijim i efikasnijim metodama u Srbiji je počela na čudan način. Nemci su za vreme okupacije u Kostolcu otvorili prvi površinski kop – a posle oslobodjenja to je napušteno, vračena je jamska proizvodnja.  Pre pet decenija inženjeri EPS-a počeli su površinsku eksploataciju u Kostolcu, da bi za sve elektrane posle toga i u Kolubari bila primenjena ta efikasnija tehnologija. Za pet decenija, dok su stručnjaci odlučivali, površinski kopovi nisu imali nikakve smetnje od poplava ili klizišta. Tek kad su čelni ljudi u svim proizvodnim pogonima  počeli da postavljaju političke stranke na vlasti stigle su nevolje poput poplava i klizišta. Rudarstvo je specifična inženjerska delatnost, konkretno u po vršinskom sistemu kopanja uglja već pri projektovanju kopovi se obezbede od klimatskih ili trusnih pojava. Kad  o tome odlučuju nestručni ljudi, poput aktuelnih rukovodilaca u EPS-u i ogranku u Kolubari „krivi“ su meteorologija ili sastav zemljišta, pa se mora obustavljati proizvodnja, preseljavati bagere i mašine,smanjivati isporuke termoelektranama...  
                                                

DN

 

15. 5.2017.

Ko ulaže u EPS

Do javnosti su doprle vesti o smanjenoj proizvodnji uglja, električne energije, možda i gasa, a to je izazvalo lavinu komentara.  Pod sumnju su stavljene sve najave o povećanju DBP u ovoj godini od 3 posto, a najavljivano je i mnogo više. Da li uz  smanjeni rast društvenog proizvoda padaju u vodu i sve najave o povećanjima plata i penzija, novim ulaganjima, zapošljavanju, povećanju standarda, boljem životu. Ili su sve te najave, pa i ranije saopštavani podaci, samo propaganda  pred izbore, sredstvo za opstanak na vlasti, friziranje stvarnosti. Prosto se nameće preispitivanje svake ideje, svakog saopštenja, svakog podatka koje vlast lansira.
Obiman je i opširan to posao za timove stručnih ljudi a sažet novinski komentar  može pomoći  da se   razjasni  bar u energetskom sektoru o čemu se radi. Uobičajeni statistički podaci o proizvodnji uglja i električne energije u EPS-u su skrivani, tačnije nisu objavljivani  u mesecima pred kraj prošle i na početku ove godine. Razlog je jednostavan: proizvodnja je smanjena, energija se uvozila da bi se izbegle restrikcije. Kako da aktuelna vlast, čelnici EPS-a koje je postavila i svi umešani u skrivanje podataka priznaju greške i propuste dok  traje izborna kampanja. Lakše je prećutati, odložiti, krivotvoriti, pogotovo u stanju  u kome moralni principi, stručne kvalifikacije pa i zakonske obaveze nisu na ceni, niti se uvažavaju.
Sada, kada je politički deo posla uspešno završen, u javnost su doprli podaci, ali je izostala bilo kakva analiza, objašnjenje, delatnost. Zapravo učinjen je jedan ozbiljan gaf – predsednik vlade i novoizabrani  predsednik države (isti  lik) posetio je Kolubarske rudnike, ogranak EPS-a, i konstatovao da je naredni zadatak ozbiljno ulaganje u proizvodnju uglja. Precizirao je čak da će se uložiti 250 miliona evra u nove rudnike. Svako ko je slušao ili gledao ovaj dogadjaj razumeo je da će Vlada Srbije uložiti ozbiljan novac u otvaranje rudnika uglja. U principu to i nije neka novost, pa zar Vlada nije uložila sličnu sumu u Topionicu bakra u Boru, zar ne ulaže u mnoge privredne projekte. Tako da je pravo pitanje zašto Vlada ulaže, zašto to ne radi EPS, Bor, privredni subjekti čiji je to posao. U kakvom to sistemu živimo ako vlast, tačnije vrhovna vlast oličena u jednoj ličnost,i radi sve, odlučuje o svemu, upravlja svim i svačim.
Čemu, zapravo, služe čitave organizacije, direktori, upravni i nadzorni odbori, fakulteti i instituti, struka i nauka. Treba li se čuditi što u EPS-u decenijama nije ni počela gradnja neke nove elektrane, rudnika ili bilo kakvog objekta. U stvari jeste nedavno počela gradnja novog bloka u Kostolcu. Ali, kako. Država Srbija je dobila kredit od države Kine da bi platila opremu za elektranu kineskim kompanijama, tako im obezbedila posao, a potom dovela kineske radnike da sagrade elektranu, ugrade tu opremu i zaposle izvodjače radova.  Elektroprivrede kao veliki tehnički sistemi  ne služe samo zadovoljenju potreba u energiji, paralelno donose poslove znatnom delu privrede na gradnji i održavanju objekata, uvode nove tehnologije i nose  nove tehnološke procese, zapošljavaju veliki broj ljudi, stvaraju veći BDP. Pa uzbuna zbog manje proizvodnje uglja i električne energije je i nastala zbog umanjenja progonoziranog rasta BDP u Srbiji. A sistem u po kome funkcioniše EPS to ne donosi. 
                                                              

DN

 

23. 3. 2017.

Uništavanje EPS-a


Gledam juče na jednoj od televizija razgovor Aleksandra Vučića, kandidata za Predsednika  Republike, sa dvojicom profesora  Ekonomskog fakulteta  iz Beograda i čudim se – zar je moguće da ni  „najjači“ kandidat pojma nema šta se dogadja u EPS-u, najvećoj i najvažnijoj energetskoj kompaniji u Srbiji.  Za ostalih  deset kandidata  nije čudno što nemaju informacije, iako je jadan od njih bio ministar energetike ne tako davno. A informacije su takve da bi mogle prelomiti rezultate budućih izbora. To je, verovatno, razlog zbog koga su aktuelna dešavanja najveća državna tajna, a možda pokazuje koliko je Vučić dobar glumac. Ipak, pre EPS-a i energetike kao glavne teme, vredi se pozabaviti Vučićevom odlukom da se kandiduje. Uz sijaset političkih, ekonomskih i inih analitičara, armiju novinara i političara svih boja niko nije dokučio i protumačio zbog čega je aktuelni Predsednik vlade odlučio da se kandiduje za funkciju predsednika države.  Jednostavno, ljudski razumljivo, pitanje još lebdi u vazduhu. Zar nam taj čovek, pre nepunih godinu dana, nije govorio kako mu je neophodan pun mandat od četiri godine vlasti  da bi ispunio obećanja ?  Kao i u prethodnim, takodje vanradnim, izborima, a i onim redovnim pre toga. Ako je shvatio da neće ispuniti obećanja, iz bilo kojih razloga, svi bi mu oprostili napuštanje položaja. A i za njega bi bilo bolje, jer svaka drugačija predpostavka mu može naneti  veću štetu.
Elektroprivreda Srbije je pominjana u razgovoru Vučića sa profesorima, složili su se da je izazov i problem za vladu i državu, ali ne i u detaljima šta i kako treba rešavati. Peta je godina kako se reformiše i transformiše EPS a neupućeni čovek bi poverovao da je zalutao kad bi saznao šta se u firmi dogadja. Pravi šok bi, verovatno, izazavao podatak da se mesecima uvoze velike količine električne energije, a istovremeno domaće termoelektrane  ne rade, u Obrenovcu, na primer, polovina kapaciteta je van pogona zbog nedostatka uglja. Oštra zima, sa puno ledenih dana, led na rekama i vrlo visoka potrošnja u zimskim mesecima primorali su snabdevače na uvoz, nije vredelo raspravljati zašto nema goriva. A i količine koje su stizale iz Kolubare bile su problematične –kvalitet je drastično snižen, sa ugljem je stizalo previše zemlje, što je s jedne strane nanoslo štetu kotlovima i uredjajima, a s druge u pepelu stvaralo zgure i primoravalo zaposlene da razbijaju kao kamen tvrde gromade od pepela. Stručnjaci znaju da se za jedan kwh u obrenovačkim termoelektranama troši 1,4 kilograma uglja – zimus je potrošnja bila 300 do 400 grama veća. A to znači da je iskopavano, transportovano i  „sagorevano“ desetine hiljada tona više uglja, da ne pominjemo mazut kojim se  održavati  kvalitet goriva.
Osnovni uzrok nedostataka uglja je klizište i obustava proivodnje na polju D gde se najviše proizvodilo. Zanimljivo je kako je do toga došlo. Nemoguće je utvrditi autentičnost i istinitost, iako je priča ponovljena iz više izvora veoma stručnih i pouzdanih.  Predsedniku vlade je, kaže priča, veoma stalo do rasta društvenog proizvoda pa je naredjeno da se iskopa što više uglja. Da bi se uradilo premeštene su neke mašine, zaustavljeno kopanje otkrike, tj skidanje gornjeg sloja zemlje i kopan je ugalj. Otišlo se time tako daleko da je došlo do poremećaja i klizišta i proizvodnja se morala obustaviti. Da bi se sprečile velike štete. Jednostavnije rečeno kasnilo se sa otkrivkom. Priča podseća na jednog čuvenog profesora Gradjevinskog fakulteta koji je predavanje o klizištima zapčinjao ..“prvo treba naći budalu da zaseče brdo“. S što u konkretnom slučaju nije reč o budali, nego neznalici i neznanju. A to je, zapravo, osnovna boljka celog EPS-a. Sve što je u toj firmi kao struka vredelo u ovim transormacijama je smenjeno, oterano ili premešteno na niža radna mesta, a postavljeni su ljudi bez kompetencija, znanja i iskustva. Slični pristižu u buljucima, prema partijskim direktivama, posebno plodna je sezona pred izbore. A učestali su.
Nevolja je mnogo kompleksnija nego što deluje ovako šturo opisana u novinskom komentaru. Jer, za osposobljavanje neophodne proizvodnje uglja nužna su sredstva i vreme, nije moguće u kratkom roku ispraviti sve greške, pogotovo ako ih budu otklanjali oni koji su ih pravili. Vrlo je izvesno  da će otvaranje novih kopova i dostizanje potrebne proizvodnje uglja iziskivati mnogo više vremena nego vadjenje vode iz poplavljenih kopova. Manjak proizvodnje je tada nadomešten uvozom uglja, poslom koji je takodje postao strogo poverljiv poduhvat. Nadležne neznalice su kupile ugalj a prevoz je obavljan brodovima, jer niko nije znao da u Obrenovcu nema nikakvih mogućnosti, ni uredjaja, za pretovar uglja.  Upućeni  tvrde da bar polovina kupljenog završila u Savi umesto u kotlovima elektrane.
Pomenuto je već da su Aleksandar Vučić. Pavle Petrović i Dragan Djuričin govorili i o EPS-u. Predsednik vlade je, reče, svestan stanja, a vrlo zadovoljan što EPS poseduje zamašnu sumu novca na računu, ostvaruje dobit i efikasnije posluje. Treba verovati da zna više nego što govori, a mora se konstatovati da baš ne barata pravim pojmovima niti razume suštinu. Profit je, naime, vrlo problematičan, iskazuje se iz smanjene vrednosti i izostale amortizacije, smanjenih ličnih dohodaka zaposlenih (ako bi prestali da plaćaju zaposlene mnogo više bi profitirali) redukovanih remonata i nabavki delova i materijala. Čak ni DRI ne „priznaje“ takav profit u završnom računu, ali ga funkcioneri  EPS stalno ističu. Posedovati keš na računu je dobro, a veoma je loše ako se zadržava duže od par dana, jer to znači da se ne koristi za neophodne nabavke ili radove, ili da nije dobro sačinjen plan prihoda i rashoda.
Treba li pominjati da „zadatak“ EPS nije samo da proizvodi energiju i snabdeva kupce – nije manje značajno angažovanje znatnog dela industrije, privrede uopšte, u gradnji i održavanju energetskih objekata. Nekada su pravi privredni giganti dobrim delom radili za energetiku, po nekim analizama četvrtina srpske privrede je radila i razvijala se uporedo sa elektroprivredom. Danas se gradi nova TE u Kostolcu takodreći bez učešća domaćih firmi – kineskim kreditom plaćamo kineske firme i ljude da rade u Srbiji. O tome i drugim nevoljama EPS-a ni Predsednik vlade niprofesoeri  ne rekoše ništa. 

DN

 

23.1.2017.

O tempora, o mores


Najnovija  afera  iz EPSa okupirala je celokupnu javnost Srbije, a pokrenuo  je, po već ustaljenom običaju, Predsednik vlade. I to rekacijom na brojna  pisma gradjana koji se žale na znatno uvećane račune za električnu energiju iz decembra. Prvi čovek EPS-a Grčić javno obećava da će sve greške biti ispravljene, svi računi prokontrolisani, krivci kažnjeni, a posebno ga zabrinjava ljutnja Aleksandra Vučića, iako je „opravdana“. Bes gradjana kao da nikoga ne zanima. Par dana ranije, na prigovore koje su gradjani  iskazivali na šalterima distribucija arogantno se odgovaralo da su nemilice trošili a bune se kad treba plaćati. Neki su gundjali, psovali, neki ipak plaćali, a posle intervencije Vučića  svi se pitaju šta bi bilo da nema njega, da nije tako pametan i vredan.
Geneza sumnjivih decembarskih računa može se tumačiti na različite načine, mada u ovom trenutku  nema  podataka o pravim razlozima njihovog nastanka. Za početak nije na odmet podsetiti da je decembar mesec, pogotovo neki datumi decembra, sa najvećom potrošnjom električne energije od kako EPS postoji. Kao što su slave po tradiciji datumi okupljanja i gošćenja, tako su  ti dani karakteristični po uvećanoj potrošnji.  Ipak, razlike izmedju meseci kad  slave nisu tako masovne i decembra nisu tako drastične kao ovoga puta. Što navodi na traganje za drugim uzrocima uvećanih računa. Nezvanično iz EPS-a se moglo saznati da očitavanja brojila kasnila nekih pet dana, a pošto su to bili ledeni dan u Srbiji ima osnova za veću potrošnju i uvećane račune. Postoji, takodje, teza da mnogo brojila nije čitano, tj da su odokativno upisivana nova stanja.  
Bez konkretnih nalaza istrage, ukoliko se pojave, nije moguće  utvrditi kako je najnovija afera nastala, ali ima indicija da se o stvarnim razlozima nikada ništa neće saznati. Ne bi bilo prvi put da se afere lansiraju u javnost, obećaju istrage, angažovanje policije, saopštavanje rezultata a potom sve zaboravi. EPS je nešto često akter afera koje volšebno nestaju bez epiloga. Ili ih smenjuju nove. Za ovu sa uvećanim računima  može biti da ima više uzroka. Reorganizacija EPS-a odužila se ko gladna godina, obećanja o uspešnom, profitabilnom poslovanju, uštedama i efikasnom delovanju nikako da se realizuju. U stručnim krugovima, energetskim a bogami i ekonomskim, preovladava uverenje da se ne radi na pravi način, da se dovodjenjem stranačkih kadrova, postavljanjem stranačkih ljudi bez znanja i iskustva najveća srpska firma urniše. Jer taj proces „preuzimanja plena“ podrazumeva eliminisanje znanja iz struke iz firme, ili bar premeštanje velikog broja ljudi na niže položaje sa manjim zaradama  i čtav niz zakulisanih radnji...Nekada ponosni ljudi, entuzijasti, zaljubljenici u svoj posao, privrženi svojoj firmi beže u druge firme ukoliko mogu, a postaju bezvoljni, mrzovoljni na poslu, ukoliko su prinudjeni da otaljavaju staž do penzije. Ne treba zanemariti ni „učinak“  umanjivanja zarada  zaposlenima na moral i radnu etiku koja je oprhvala EPS.  Nije teško razumeti ljude primorane da rade više za manje zarade, teško je razumeti nalogodavce, tj tvorce takve situacije.
Moguća su, dakle, dva scenarija učestalih afera –ili je reč o „propustima“ ljudi koji ne umeju i ne znaju, ili ljudi rade preko volje, na silu, možda čak i destuktivno. A nove gazde traže rezultate.  Milorad Grčić je savršeno razumeo  gazdu, koji ga je javno hvalio kako raspolaže znatnim sumama novca na računu EPS-a i „savesno“ uplaćuje deo u budžet. Pa zar uvećani prihodi u decembru nisu šansa za nove pohvale.
Šire posmatrano ni Grčić, ni ekipa ljudi iz EPS-a ,ne mogu se optuživati  ni za stanje u firmi, ni za afere koje stižu do javnosti  (može se samo nagadjati  šta se sve dogadja mimo očiju javnosti).  Ciceronov uzvik O kakva vremena, o  kakvi dogadjaji  poznat je duže od dva milenijuma, a još uvek aktuelan.  Ko zna koliko puta u tom dugom razdoblju su mudri ljudi postavljali ista pitanja, ali to nije sprečilo ljude i režime da rade to što nama danas rade ljudi iz vlasti. Postoji istorija, obimna literatura, tomovi knjiga o zlu, njegovom nastajanju i funkcionisanju. Uvek opstaje ista mana – istraživanja, proučavanja, učinak uvek se nakdando obelodani, oceni kad nestane sa scene, kad je poražen, kad izgubi moć. Ne vredi  se danas čuditi ni pitati, kao Ciceron u starom Rimu, kad Vlada donosi propis da EPS i Srbijagas naplaćuju struju i gas, jer se to,valjda, podrazumeva u tržišnoj privredi. Još manje se treba čuditi kad jedan čovek  odlučuje o svemu, od toga ko će biti na čelu nekog javnog preduzeća, do mesečnog očitavanja brojila  EPS-a.   

DN

26. 12. 2016.

Patriotska kazna

Jedna „afera“ iz EPS-a  još nije raspetljana, a već  je najavljena nova: nedavno je javnost bila preokupirana  zbog  štete napravljene firmi  „gubitkom“ kupaca, nova zapetljancija nastala je kažnjavanjem EPS distribucije zbog kršenja propisa.  Kad se nova prašina slegne može se očekivati  neka nova, sasvim nova,  afera. Ta nova i sve koje će slediti  imaće vrlo slične karakteristike kao i prethodne –većina ljudi neće ni razumeti o čemu je reč, podaci i „činjenice“ koji se lansiraju su „iz rukava“ nemaju nikakve veze sa stvarnošću, sve zajedno deluje  kao diletantska predstava za odvraćanje pažnje.
Priča o kazni je svežija, čudesna, verovatno u svetu jedinstvena, pa zaslužuje par reči  pre detalja o uzroku svih afera i poremećaja. Nadležni državni organ je  kaznio EPS sa 330 miliona dinara, koje treba  uplatiti u budžet Srbije, a obrazloženje te kazne niko ne ume da protumači.  Iz EPS je lansirano tumačenje da ne postoji nijedan razlog za kažnjavanje, čak se tvrdi da bi ih trebalo nagraditi, jer se striktno drže propisa,  ali nekako radosno, patriotski, državotvorno  saopštavaju da se neće žaliti i da će kaznu platiti. A platiće zato što žele da pomognu svojoj državi i vladi, preciznije zato žto će novac  stići u budžet.  Objavljivanje takvog saopštenja nameće hitnu intervenciju, očito je reč o akutnoj bolesti – ni u istoriji, ni u literaturi ne postoji ni sličan primer gluposti.
Formalno  nešto starija afera – o dopisivanju na trećoj i četvrtoj decimali cena električne energije za pojedine kupce – ima smisleno opravdanje za kašnjenje.  Vrhovni  žrec nema vremena da se bavi tim problemom, novinarima je rekao da su mu materijali stigli, ali nije uspeo  da ih prouči. Pošto ga novinari  u stopu prate svaki dan mora se verovati, jednom je u inostranstvu, drugi put prima strane goste, treći put je  na važnim skupovima, potom obilazi firme... dan je kratak za sve poslove koje obavlja. Čudno je da niko, pa ni on sam, ne postavi jednostavno pitanje zašto se svim i svačim on bavi. Sve državne službe, od ministara do policije su na raspolaganju, a samo on sve rešava.
Nije neophodno  neko posebno znanje ni mudrost da bi se ustanovilo kakva su rešenja i kakve posledice takvog ustrojstva. Primer EPS-a je ilustrativan ne samo po potezima „sredjivanja“ najvećeg srpskog javnog  preduzeća  nego i po rezultatima tih poteza. Fer  je reći da  shvatanje o javnim preduzećima kao plenu političkih stranaka koje formiraju vlast nije izum naprednjaka i socijalista, nego nastavak ustaljene prakse. Svaka promena vlasti značila je masovnu promenu čelnih ljudi, tačnije gotovo svih rukovodilaca na svim nivoima. Ali novost je da jedan čovek odlučuje o svemu, zna sve, radi sve. Sredinom 2012. godine, kada je nova  vlast formirana, jedan od prvih poteza je bio smena  generalnog direktora, odnosno postavljanje novog čoveka na čelo EPS-a. Vučić je javno tvrdio da je novi šezdeset puta stručniji, a pritom nije član partije na vlasti. Veoma je karakteristično  da je Aleksandar Obradović, uz reputaciju stručnjaka iz jedne strane kompanije,  krenuo u ekonomsko sredjivanje  EPS-a. Stručne službe su napravile analizu cena električne energije i ustanovile da  je  u nekoliko prethodnih godina „izgubljeno“ šest milijardi evra zbog neekonomskih cena. Logičan zaključak  je da su neophodna  poskupljenja.
Ali, to nije moguće bez odluke vrhovnog, a on je narodni dobrotvor.  Obradović brzo shvata kako može opstati pa ne traži poskupljenja, a učlanjuje se u vladajuću stranku.  Pred nove izbore posle nepune dve godine postiže pravi podvig – u jeku predizborne kampanje saopštava da je EPS stvorio značajan profit. I površnom analizom je jasno  da profita nema, tj da je drastično umanjena vrednost  EPS-a pa je „ušteda“ manja amortizacija, da su odloženi remonti, umanjene nabavke i sl. To utvrdjuje i Državna revizorska iinstitucija, ali se propaganda o profitu produžava i pojačava. Umalo da dodje do kurcluša kada Vučić javno zahteva od Obradovića da deo profita uplati u budžet, a on odgovori da posluje s gubitkom. Ipak, rešenje je nadjeno uzimanjem kredita od koga je EPS  uplatio deo „profita“ u budžet. Istovremeno sa peripetijama u i oko EPS-a koje su stizale do javnosti, pod parolom temeljne reorganizacije došlo je do unutrašnjih poremećaja, smena, premeštanja, degradiranja iskusnih stručnjaka i velikog priliva novih kadrova vladajućih stranaka.  Kad je pred kraj  godine donet zakon o zabrani zapošljavanja novih ljudi u javnim preduzećima kadrovske službe su radile kao dragstori, danonoćno. U jednom ogranku EPS-a, kako bi se reklo po novoj nomenklaturi, došao čovek sa pričom ko ga poslao da ga zaposle – uzmu mu podatke i zatraže diplomu – nije poneo  kaže on doneće sutra – i stvarno sutradan donese diplomu mesara. Nekoliko godina ranije EPS je reformisan izbacivanjem svih  „non cord“ delatnosti, od Kolubare metala u Lazarevcu, Pro tenta u Obrenovcu do svih pomoćnih i uslužnih delatnosti. Nova vlast je sve njih vratila, ali sa mnogo više zaposlenih nego kada su odlazili.
Slede nove reorganizacije, nove promene, novi  ljudi, novi oblici funkcionisanja. Ni vidovnjaci ni vračare ne mogu pogoditi kako će funkcionisati i poslovati EPS u budućnosti.   
                                

  DN

 

Elektrane 2016.


Prošle nedelje na Zlatiboru je održano tradicionalno  medjunarodno savetovanje  Elektrane 2016. u organizaciji  Društva  termičara Srbije.  Okolnosti u kojima je održano su najblaže rečeno čudne: dok se u evropskim zemljama, pa i šire u svetu, energijom, posebno elektranama, gotovo svi zaokupljeni u Srbiji se malo ljudi bavi savremenim izazovima ove oblasti. Istina ne zato što medju stručnjacima nema zainteresovanih, nego zbog istiskivanja struke i znanja, ne samo iz državnih institucija, uključujući nadležno ministarstvo, nego čak iz javnih preduzeća kojima je to posao. Sistem u kome politika i političari dominiraju, o svemu odlučuju i sve „uredjuju“ a  struka se istiskuje, mora postati jalov.  Organizatori skupa su još dobro prošli – pomoćnik ministra rudarstva i energetike je „otvorio“ skup, održao predavanje o institucionalnom stanju energetike –a najavljeni ministar se nije ni pojavio. Ako su ljudi iz EPS-a sprečeni da prisustvuju, izuzev nekoliko autora stručnih radova,  prisustvo stranaca iz 14 zemalja, najviše iz Nemačke i Kine,  prijatno je iznenadjenje. Ipak, ukupno je spremljeno stotinak stručnih radova o različitim aspektima elektrana.
Koliko velike i koliko duboke su promene u svetu sa energijom, poćev od nastojanja da se sprovede dekarbonizacija u celini, do svojevrsnog vraćanja na početke  korišćenja energije, kada svako za sebe obezbedjuje potrebne količine svih oblika energije. Očigledna je, dakle, protivrečnost i nesigurnost, čak i ako zanemarimo globalne ekonomske i političke interese u ovoj oblasti.  Srbija je možda u težoj situaciji od drugih zemalja, jer s jedne strane kao da preslikava sve mere i propise EU, a s druge nema sve neophodne uslove za to. Prošle godine usvojena Strategija razvoja energetike praktično više nije aktuelna, jer su se okolnosti  temeljno izmenile i komplikovale. A gotovo svakodnevno stižu novi zahtevi, nove mere, novi propisi.
Klasične termoelektrane, naročito sa ugljem kao gorivom, kao da niko više ne želi, nema banke koja bi investirala, odnosno kreditirala  gradnju, iako je ugalj još uvek najveći  izvor  u proizvodnji električne energije. Čak i u najrazvijenijim zemljama sveta. Prava pomama  izgradnje obnovljivih izvora energije i obaveza njihovog prioritetnog korišćenja stvorila je mnogo problema energetskim sistemima, a najviše poremetila  njihove finansijske rezultate. Ni mnogo razvijenije zemlje i bogatija društva  nemaju rešenja za sve komplikovanije energetske zavrzlame, grozničavo se radi  na novim propisima, traže nova rešenja, nameću novi troškovi.
Namnožilo se, dakle, razloga da se u Srbiji angažuje svo znanje, svi  stručni ljudi, institucije i privreda kako bi se izbegli problemi i nevolje u obezbedjivanju  neophodnih količina energije. Društvo termičara je i ovim skupom obavilo pionirski posao, ali je bez uključivanja nadležnih iz vlasti, a pogotovo javnih energetskih preduzeća, instituta i fakulteta teško je  očekivati značajne rezultate.  U energetici u celini, a kod elektrana posebno, niko ne govori o razvoju, novim objektima, većoj snazi ...U elektroprivredi, na primer, medju zaposlenima takoreći više nema učesnika u gradnji novih objekata, ni medju inženjerima i tehničarima, ni medju majstorima. A trend je povećanja efikasnosti otpuštanjem  iskusnijih ljudi, ili njihovim prevremenim penzionisanjem uz otpremnine.     DN

 

Štetočine

Kome je  i zašto potrebna najnovija afera u EPS-u je pitanje koje je zaokupilo gotovo celokupnu javnost, od nepućenih gradjana do najviših organa vlasti. Prema šturim informacijama koje se bombastično plasiraju nekoliko ljudi na značajnim pozicijama u ovom javnom preduzeću nanelo je velike štete, konkurenciji odavalo povreljive podatke a sebi pribavljalo materijalnu korist – u momentu pisanja oni su navodno smenjeni sa funkcija, iako firma u kojoj su to radili ne postoji. Već na prvi pogled deluje zagonetno i ljudima koji se bave trgovinom električnom energijom, a o običnom svetu da ne  govorimo.  Prema do sada saopštenim podacima nije moguće ni utvrditi šta se dogadjalo, a kamoli predvideti neki rasplet. Ipak, ako iskustvo nečemu uči verovatno će epilog biti nikakv, priča skrajnuta ili odbačena.
Uprkos tome ima valjanih razloga da se zbivanja komentarišu, makar  iz ugla običnog čoveka zdravog razuma.  Upravo takvi su najbrojniji medju gradjanima i upravo oni su  na meti ljudima koji stvaraju afere, a i novinarima koji ih lansiraju.  A da bi se to postiglo  neophodno je imati bar osnovne informacije o cenama električne energije, odnosno tržištu i njegovom funkcionisanju u Srbiji. Vlast je, dakle, davnih godina  odlučila da se u Srbiji liberalizuje tržište električne energije i to je upisano u domaće propise, a zapravo prepisano iz evrpskih.  Podrazumeva se da su bile potrebne pripreme, obuka ljudi i nabavka alata pa je odlučeno da se tržište uvodi postepeno: prve godine  pravo da na tržištu kupuju električnu energiju stekli su kupci na visokom naponu, nekih dvadesetak domaćih firmi. Nije bilo gotovo nikakvih problema, a EPS je „izgubio“ jednog značajnog kupca i to samo u toj prvoj godini. Naredne godine sličnu „privilegiju“ steklo je nekih 4.ooo kupaca, a ove godine svi kupci su mogli nabavljati potrebnu energiju od koga žele, zapravo gde im je povoljnije.
Afera, sa ili bez navodnica, o kojoj je  reč dogodila se upravo u ovoj drugoj grupi kupaca, pošto za snabdevanje domaćinstava niko od tržišnih igrača nije pokazao interes. Stvaranje uslova da se slobodno trguje električnom energijom donelo je jednu malo očekivanu pojavu – licencu za tu novu  delatnost dobilo je  skoro stotinu firmi, a tek nekoliko njih se stvarno bavi krajnjim tržištem. U okolnostima u kojima posluje EPS, uz tvrdnje da je električna energija u Srbiji najjeftinija u Eveopi, što ne samo koči razvoj nego i stvara gubitke u poslovanju, čudno je delovao interes domaćih i nekih stranih firmi da prodaju struju kupcima  u Srbiji, povoljnije od EPS-a. Pošto su domaćinstva kao kupci svrstani u kategoriju regulisanog snabdevanja, a niko od registrovanih trgovaca nije pokazao interes da „osvoji“ taj deo tržišta sve što se pominje u ovom slučaju odnosi se na firme, ustanove, nadleštva, sve koji su po zakonu obavezni da nabavljaju energiju raspisivanjem tendera i izborom najpovoljnijih ponuda.  Evropski zvaničnici  još „trpe“ tzv regulisano snabdevanje nekih kategorija kupaca, kakva su domaćinstva, ali je sledeći korak potpuna  liberalizacija. Šta će tek biti videćemo.
Može se zaključiti da primenom evropskih i srpskih propisa nije moguće napraviti štetu EPS-u kao domaćem proizvodjaču, bez obzira da li su tačne tvrdnje da su pojedinci  odavali konkurenciji cene koje su nudili, ili dopisivanjem na trećoj ili četvrtoj decimali. Jeste reč o velikim iznosima koji nastanu od tih decimala, verovatno je bilo takvih radnji, ali nema štete. Možda čak i koristi. Ako je, dakle, zbog takvih postupaka nekih ljudi iz EPS-a  nekoliko kupaca u Srbiji kupilo jeftinije struju – prvo se pominjalo nekoliko stotina, potom je broj drastrično smanjen a još nije poznato koliko njih je prifitiralo i koja je to vrednost – ni država ni EPS nisu na gubitku. EPS ne prodaje ni krompir koji bi neprodat proklijao, ni jabuke koje bi istrulile – struju je mogao prodati drugim kupcima, možda povoljnije, a možda je izvezena. U krajnjem slučaju možda nije ni proizvedena, što bi takodje bilo korisno, em bi manje uglja potrošili, em bi manje zagadili okolinu.  Zbog svega toga izuzetno zanimljivo postaje da se javnost obavesti o rezultatima istrage.     

DN

... mi ti se kunemo...


„Izjava za medije Milorada Grčića, v. d. Direktora Elektroprivrede Srbije.
U požaru koji se dogodio u trafostanici Centar 2 i zgradi elektrodistribucije  u Nišu,  načinjena je velika materijalna šteta, ali ono što je najvažnije je – da je zahvaljujući  prisebnosti zaposlenih – sprečen gubitak ljudskih života, izjavio je Milorad Grčić v.d. direktora Elektroprivrede Srbije.
On je naveo da je uzrok požara nemar nekog gradjanina koji je u više navrata palio vatru i kontejnere koji su se nalazili u blizini ovog objekta.
Medjutim, ovo je još jedan dokaz da je premijer Aleksandar Vučić apsolutno u pravu kada kaže da moramo menjati našu svest – moramo shvatiti da kada uništavamo nešto, uništavamo svoju i imovinu svih gradjana. Kada neko ukrade ogradu sa autoputa koji gradjani čekaju decenijama, ukradena je ne samo imovina već i deo ostvarenog sna o autoputu. To mora da se prekine, a sredstva  za popravke bolje je uložiti u nove infrastrukturne objekte nego što moramo po dva puta da plaćamo iste stvari, a sve zbog nečijeg nemara i neodgovornosti, navodi Grčić“.
Ovoliko dug citat nikada nismo koristili, ne samo na Energoportalu, nego i čitavoj novinarskoj karijeri. Da ne bude zabune nisu citirani Nušić, ni Domanović, niti neki  savremeni komediograf – reč je o  doslovnom, zaista doslovnom sa sve gramatičkim i stilskim kalamburima, citatu zvaničnog saopštenja  EPS-a za javnost. Nije poznato da li je neki medij objavio saopštenje, a bila bi prava šteta ukoliko javnost ostane uskraćena za ovakav biser.  Na prvi pogled  može delovati  beznačajno što   direktor ili neki niži činovnik najveće srpske kompanije  nemeju  stila  ni znanja – a Francuzi imaju mudrost koja kaže da je stil čovek – koje poseduju djaci u osnovnoj školi. Ali, nije reč o pismenosti i gramatičkim pravilima. Reč  je o ukupnom znanju, sposobnosti, kompetencijama... ne samo čelnih ljudi u jednom javnom preduzeću, nego u svim segmentima i porama društva, zapravo o načinu vladanja i upravljanja državom.
Vredi se zadržati na EPS-u zbog ključne uloge energije, posebno električne, u opstanku i razvoju zemlje. Svedoci smo da političari svakodnevno insistiraju  na investiranju, dovodjenju stranaca i zapošljavanju u novim ili obnovljenim fabrikama, a energiju niko ne pominje. Ništa od tih novih fabrika ili pogona ne može da funkcioniše bez energije. A u elektroprivredi decenijama  nije ni počeo da se gradi novi objekat. Nema ih čak ni u planovima – delatnost elektroprivrede svodi se na kapitalne remonte objekata gradjenih pre četiri-pet decenija.  Neke od tih objekata  ne vredi ni remontovati, a neki se moraju gasiti zbog novih propisa o zaštiti okoline. Reč je termoelektranama na ugalj, ali ni kod hidroelektrana nije ništa bolja situacija. Od 19,5 twh vodnih potencijala u Srbiji je iskorišćeno 1o,5, a 9,5 protiče neiskorišćeno svake godine. Strašno je što su podaci od pre 50-60 godina, dakle upitni jer ne postoje  analize i istraživanja o saobraćajnicama, naseljima, gradovima i objektima koji su u medjuvremenu nikli, a sprečavaju korišćenje potencijala.
Čak i kad se pristupi kapitalnim remontima amortizovanih elektrana dešavaju se čudne stvari. Veoma je svež primer dva bloka  na B lokaciji obrenovačkih  termoelektrana. Ta dva bloka, svaki sa po 620 megavata instalisane snage, bila su  najveći  proizvodjači električne energije u Srbiji, ali i po rezultatima – časovno korišćenje, broj zaposlenih po instalisanoj snazi, zastoji zbog kvarova i drugi tehnički parametri – pravi ponos EPS-a, uporedjivani su sa najboljim evropskim termo elektranama.  Posle gotovo četiri decenije rada  prvi od dva bloka je remontovan.  Ekipa domaćih stručnjaka sastavljena od inženjera iz Obrenovca i profesora Mašinskog fakulteta predložila je inovaciju, možda je bolje reći  tehnološko poboljšanje: uvećanje snage, smanjenje potrošnje uglja uz povećanu proizvodnju električne energije i umanjenje zagadjenja. Koliko je ozbiljan posao u pitanju ilustruje podatak da su uštede donele firmi  2o miliona evra godišnje. Ako na čas zanemarimo pravilnike po kojima su inovatori nekada nagradjivani, pa je uz društvena priznanja njima isplaćivan deo ostvarenih ušteda, a dolaskom novih ljudi i reorganizacijom sve zaboravljeno, kako razumeti  nastavak.  Naredni korak trebalo je da bude drugi blok u istoj tremoelektrani. Kad se zna da je snaga u prvom bloku podignuta sa nominalnih 620 megavata na 680 megavata, da su ostvarene materijalne i finansiske uštede potpuno logićno je delovalo da se posao nastavi na drugom bloku. Medjutim nije. Skoro četiri godine je odlagan remont, promenjeni  su direktori, rasturena ona ekipa stručnjaka, ukinuta čak i firma TENT. A kao šlag na tortu besmislica usledilo je odlaganje ulaska u pogon drugog, remontovanog bloka.
Decenijama su zaposleni u elektroprivredi jurili rokove, bilo da je reč o gradnji novih objekata ili remontovanju pred narednu zimsku sezonu. Naravno ne samo zaposleni u elektranama i na drugim objektima EPS-a nego i desetine angažovanih preduzeća mašinogradnje, montaže i usluga. Oktobar je važio kao mesec u kome se poslovi moraju završiti pa su produžavane smene, angažovani dofatni ljudi i svi grozničavo očekivali ulazak objekata u pogon.  Sentimentalni bi rekli da su hiljade i desetine hiljada ljudi ulagale i osećanja, ponos i zadovoljstvo kad se poslovi okončaju. Slično, makar kao tradicija, dočekivan je i ovogodišnji oktobar  - drugi blok na B lokaciji, remontovan i osnažen bio je spreman za pogon krajem oktobra.  Ali mu nisu dozvolili da startuje. Ko i zašto može se nagadjati i prepričavati, jer zvaničnih tumačenja nema. Pa jedni tvrde da taj blok nije imao dozovolu za rad, iako je skoro četrdeset godina normalno radio, drugi pak sumnjaju da je bilo aranžmana oko kupovine struje, uvoza, a ne može se odbaciti ni teza da neko isprobava mišiće i političku moć, odnosno zaštitu.   DN

 

8.11.2016.

Skaska o Boru  i reformama


Da li će Kinezi preuzeti  Bor, dati kredit za ozdravljenje ili kupiti poznatu kompaniju još je neizvesno, ali je sigurno da Vlada Srbije i njen predsednik samo kod Kineza vide spas i traže pomoć.  Nije prvi put da se za Rudarsko topioničarski basen Bor traže spasioci – pre pola veka tada najveći  proizvodjač bakra u Evropi bio je u sličnoj situaciji. Zemljoradničke zadruge iz obližnjih sela imale su veći prihod po završnim računima od kombinata RTB sa hiljadama zaposlenih i traženom robom. Bakar iz Bora ne samo da je bio tražen, nego je dobijao bonuse zbog kvaliteta na berzi metala u Londonu. A  na domaćem terenu našao se pred likvidacijom.
Komplikovana i opširna priča o uzrocima  takvog položaja RTB može se sažeti u par rečenica: administrativno upravljanje privredom (celokupnim životom može se reći)  nerealni odnosi  vrednosti, ekonomije i politike koja je dominirala u svemu, ignorisanje struke  i znanja , individualno odlučivanje političkih autoriteta... Za opstanak i napredovanje nužne su bile korenite promene - zajednički naslov im je bio Privredna reforma 1965. Šta je ta privredna reforma donela RTB-u  (i celokupnoj  privredi  tadašnje države) a šta RTB njoj može se detaljno saznati iz debelih knjiga napisanih o tome. Suštinski privredna reforma iz 1965.godine bila je i politička i značila je favorizovanje privrede, od rukovodjenja do planiranja, a uzmicanje političara i politike. Valjda je zato i kratko trajala – čim su političari shvatili da su ostali bez vlasti, da su zvezde javne scene privrednici i privredni rezultati da su novci i moć preuzeli privrednici došlo je do „afera“, političkih plenuma, značajnih sednica i napuštanja reformskog kursa.
U Boru je to razdoblje mudro iskorišćeno, a slična ocena važi za gotovo celu tadašnju privredu.  Sačinjen je program razvoja, angažovani su stručnjaci, instituti, fakulteti, izučavano je iskustvo najuspešnijih rudnika sveta. Odlučemo je da se otvore novi površinski kopovi, nabavljena je oprema, kao što su kamioni  od 15o i 200 tona nosivosti, flotacije, topionica... Cilj je bio godišnja proizvodnja bakra  15o.ooo tona, značajno više srebra zlata i čitavog niza retkih metala sadržanih u rudi. Prema programu plate zaposlenih trebalo je da iznose 500 dolara mesečno – imati na umu da je reč o dokumentu od pre pola veka. Uporedo sa  porastom proizvodnje, produktivnosti i asortimana predvidjalo se i podizanje novih fabrika za preradu bakra, srebra i zlata, sumporne kiseline, veštačkih djubriva... Karakteristično je da u samom Boru nije trebalo graditi stambena naselja, novom saobraćajnicom  Bor-Zaječar  izbeglo bi se zagadjenje grada a zaposleni bi živeli u Zaječaru. Majdanpek je trebalo izmestiti  nekoliko kilometara niz Pek, pošto je tada mali gradić bio lociran na bogatom rudnom reviru.
Za tako velike planove očito nije bilo dovoljno vremena, neki delovi nisu realizovani. Ipak, uz entuzijazam i polet u samom Boru i okolina, praktično gotovo cela Istočna Srbija, je profitirala reformama u Boru. Nekako istovremeno gradjena je hidroelektrana Djerdap pa su u saradnji dve značajne investicije gradjeni putevi, Djerdapska magistrala, put preko Crnog Vrha, spoj Zaječara sa autoputem   preko Čestobrodice, turistički objekti , Borsko jezero, obližnje banje...Još dva značajna aspekta tadašnjeg spasavanja Bora nužno je pomenuti- osnivanje Instituta za bakar, fakulteta u Boru i niza srednjih škola i, možda najvažnije, ekonomsku, tj berzansku cenu bakra. U tim godinama tona bakra na berzi u Londonu vredela je 1.500 dolara, sa neznatnim oscilacijama, a RTB Bor je postao najveća jugoslovenska firma po ukupnom prihodu, na listi najvećih preduzeća.
Treba li pominjati da su sve smislili i realizovali domaći stručnjaci, da je Bor decenijama bio rezervoar kadrova za mnogo  preduzeća  u ovom delu Srbije, a mnogi su dolazili i u državne institucije u Beogradu. Za „krizu“ u kojoj se RTB Bor nalazi, počev od gubitaka u poslovanju  do neplaćanja energije vredi podsetiti da su nevolje nastale  pri berzanskoj ceni bakra od 8 do 10 hiljada dolara po toni. Bor nema dovoljno rude, koncentrat bakra se mora uvoziti, proizvodnja je negde na trećini nekadašnje. Ako vreme uspona i razvoja karakterišemo kao vreme privrednih reformi i nemešanja politike i političara, očito je da su političke prilike i prsti političara  doneli nevolje.  Stranci su istraživali ovaj deo Srbije, povremeno se u javnosti  pojavljivale procene o rudnom bogatstvu vrednom desetine milijardi dolara, ali aktuelna vlast namerava da angažuje Kineze u sredjivanju Bora. Zar u Srbiji nema stručnih i pametnih ljudi, a iskustvo od pre pet decenija govori da postoje, da vode i upravljaju uspešnim firmama.   Pitanje je mnogo šire i značajnije od jednog preduzeća, makar to bio i RTB Bor, pošto je podjednako aktuelno u svim oblastima, a u privredi pogotovo.     

       
DN

20.10 2016.

Vlada u Nišu


Vest da će Vlada Srbije boraviti i raditi nedelju dana u Nišu izazvala je nelagodnost kod ljudi koji znaju istorijski  kontekst boravka Nikole Pašića, ministara i celokupne srpske vlasti u ovom gradu. Krajem 1914. godine vlast se povlačila pred najezdom nadmoćnijeg okupatora i uskoro napustila teritoriju Srbije – kakva li  nam muka preti ove  godine. Ispostavilo se da nema nikakve opasnosti, nikakvog rata, pa ni bilo kakve potrebe za izmeštanje vlade iz prestonice – sve je bio performans  jednog promašenog umetnika, predstava, bolje reći  skupa predstava, da se zaseni prostota i skrene pažnja od neugodne stvarnosti. A možda i steknu nove pristalice celodnevnim prisustvom u sredstvima informisanja. Iz činjenice da su u kasarni u Nišu, gde je trebalo da se smeste zbog navodne štednje, ostala samo dva ministra sa Premijerom može se zaključiti koliko je poduhvat uspeo i koliko je koštao, iako nikad nećemo saznati koliko je sve koštalo.
„Ima se, može se“ glasi jedna sentenca  bahatih ljudi, raspikuća koji troše tudje novce i razbacuju imovinu. Zar nismo bezbroj puta čuli kako vlada postiže tako dobre rezultate da je prosto neprijatno – u svemu smo bolji ne samo od suseda nego i većine evropskih zemalja. A istina je sasvim suprotna, kao i većina informacija, tvrdnji i konstatacija  koje vlast lansira. Uporedimo samo dve sveže vesti: po jednoj naša vlada je ostvarila uspehe kojima se svi dive, eliminisala deficit, čak ostvarila suficit budžeta  a odmah potom se javlja o novom kreditu iz UAR, kreditu od milijardu dolara, „za uravnoteženje budžeta“, po drugoj sledi novo povećanje plata i penzija a istog dana stiže vest da je Srbija na prvom mestu medju evropskim zemljama u kojima je četvrtina stanovnika ugroženo siromaštvom. Da li se medju „umetničke slobode“  može ubrojiti obmanjivanje javnosti ili je potpuno suprotno tumačenje smisla svake vesti postalo deo stvarnosti, novi običaj.
Posebnu „vrednost“ ima priča o izborima, u četiri godine koliko je normalan izborni ciklus imali smo tri puta izbore, dva puta sasvim nepotrebne. Naš umetnik kao da žali zbog neuspeha na izborima prethodnih decenija, pa hoće da nadoknadi propušteno. Ako leči sujetu  to nas skupo košta.  Kad je, medjutim, dobio poslednje izbore lansirana je vest kako priprema „istorijski“ govor za novu vladu. U drugoj deceniji 21-og veka  „umetnik“ svojeručno piše  govor, stvarno istorijski, jer je narastao na 450 stranica. Zbog obima odlučuje da pročita znatno skraćenu verziju, ali govor traje nekih pet sati. Poslanicima je obećan kompletan govor, ali ga nikad nisu dobilić Zainteresovani novinari takodje su ostali bez dokumenta, ali je bilo poslanika  koji su tokom debate tvrdili da je reč o naučnom delu, iako ga, čini se, nisu ni videli.
Kao i kod većine umetničkih dela  vrednosne sudove ne vredi iznositi, svaki pojedinac  može imati sopstveno mišljenje  i ocenu.  Ipak, ima detalja koji mute svest, paraju uši, parališu čula. Žestoku kritiku, oštre reči i povišene tonove Premijer je uputio  nekim kompanijama koje, nudeći gradnju  vetrogeneratora, hoće da nas pljačkaju, zgrću novac i remete energetiku. A medju novim ministrima imenuje osobu koja je bila na čelu upravo takve strane kompanije. Posle toga nema komentara. 

DN

14.10.2016.

Turski  tok
Svetski  energetski kongres, koji se upravo održava u Turskoj, je  dobra prilika da se promovišu  veliki projekti, značajne odluke i budući potezi  u energetici  pa je nekako normalno  što su Putin i Erdogan iskoristili kongres za lansiranje novosti.  Putin je prvo saopštio kako su Rusi spremni da smanje proizvodnju  nafte kako bi se stabilizovale cene, odnosno ponuda i potražnja, a uskoro se očekuju slični potezi OPECa. Rehabilitacija gasovoda Turski tok delovala je kao iznenadjenje, jer je odustajanje od tog projekta usledilo  pre godinu dana u dramatičnim okolnostima (obaranje ruskog aviona). A i lansiranje projekta je bilo posledica odustajanja  od Južnog toka, pre dve godine. Kad se hladnokrvno poredjaju činjenice stiče se utisak da i najveće svetske sile, najodgovorniji državnici, ozbiljni političari ponekad deluju kao deca, čas se igraju i slažu, čas se dure i svadjaju.
Taj utisak pojačava prisećanje na zbivanja od pre jednog veka, zbivanja koja su pokrenula Prvi, veliki, svetski  rat, a u nastavku i Drugi. I tada je sve počelo od Turske, tj raspada Otomanske imperije i nastojanja „velikih sila“ da zavladaju teritorijama. Teritorijama bogatim naftom, energijom koja će duže od veka donositi enormna bogatstva. Ponavlja li se priča sa gasom. Ako je odluka Nemačke vlade iz 1892. godine da izgradi prugu Berlin-Bagdad i Velike Britanije da to ne dozvoli  izazvala svetsko  krvoproliće šta se može dogoditi posle odluke o gradnji Turskog toka. Pogotovo u situaciji u kojoj zemlje članice EU žele da „izbace“  i svedu na nulu koriščenje ruskog gasa za par decenija,  a Amerikanci  nude, tj obećavaju sve što bude potrebno. Kako je uopšte moguće da uz rast potrošnje gasa samo gas iz Rusije postaje nepoželjan. Dve cevi Turskog toka, lako je razumeti kad se zna da će jednom biti transportovan gas za potrebe Turske, ali druga cev postaje intrigantna (zvanično je rečeno da za nju nisu usaglašeni detalji) ako će gas dovesti na granicu sa Grčkom. Hoće li se tu pojaviti kupci ili još preciznije ko ulaže toliko novca za taj krak ako se nagadja hoće li biti kupaca. Ozbiljnim ljudima ne priliči nezrelo rezonovanje.
Potpisi zvaničnika u Istanbulu, u prisustvu predsednika država u  domaćoj javnosti dobijaju veliki publicitet, utisak je kao da nam je pao kamen sa srca, kao da nam se ostvaruju želje i rešavaju dileme oko snabdevanja gasom. A, zapravo, nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa budućim problemima oko gasa u Srbiji. Ukoliko se obistini „pretnja“ i kroz par godina prekine tranzit preko Ukrajine Srbija će biti u ozbiljnim problemima. Nevolja je što nadležni kao da ne shvataju , a sve što preduzimaju deluje nekako infantilno. Povezivanje novim gasovodom sa Bugarskom može biti ispunjavanje nekakvih briselskih naloga o medjudržavnim gasnim konekcijama, ali za Srbiju znači novi trošak, jer ni Bugari nemaju gasa, niti znaju kako će se snabdevati u budućnosti.    

     
D. N.

 

5.10.2016.

Stižu kazne


Verovatno neće biti nikakvih neprijatnosti sa najavljenim kaznama Energetske zajednice zbog kašnjenja u primeni evropskih propisa u energetici. Iz Sekretarijata su upozorili da će ministarski savet , koji se za nedelju dana održava u Sarajevu, odlučiti o vrsti kazne Srbiji zato što ne primenjuje evropske propise, uz  uverenje da ima dovoljno vremena da se propusti otklone. Konkretne primedbe tretiraju  tzv razdvajanje delatnosti  transposrta i distribucije u gasnom sektoru, tačnije u Srbijagasu i Jugorosgasu. Navodno reformisanje ovih kompanija kasni  bar dve godine, navodi se čak da u Srbiji nisu primenjene ni odredbe „drugog“ paketa mera, a kamoli trećeg.
Karakteristično je da se niko od domaćih aktera, počev od javnih preduzeća do nadležnog ministarstva, ne uzbudjuje niti brine zbog najavljenih kazni. Jedni za javnost izjavljuju kako je sve spremno, samo što nije počelo da se primenjuje, drugi  tvrde da su promene obavljene, samo stranci  ne shvataju koliko su ažurni. Istini za volju nije baš sasvim jasno zašto iz Energetske zajednice insistiraju na razdvajanju delatnosti u gasnom sektoru, a ni zašto su sve učestalije promene propisa u energetici. Tvrdnje o navodnim  prednostima za kupce gasa, ukoliko se u nekom dokumentu napiše da transport  obavlja jedna, a distribuciju druga firma zvuče kao teoretsko nadmudrivanje sve dok nema ponudjača, konkretnog proizvodjača tj dobavljača  gasa.
Najava kazni može ostati neprijatnost bez posledica da nije početak čitavog niza nesporazuma u odnosima  sa EU u energetskom sektoru. Od transformisanja javnih preduzeća i uvodjenja tržišta  do vlasništva i povezivanja u „evropske“  energetske mreže u svim segmentima postoje različiti pristupi. Ne samo u teoriji i praksi Srbije i zamalja EU nego i na unutrašnjem planu domaćih propisa i prakse. Zvuči paradoksalno, ali je, nažalost, tačno. Treba, dakle, očekivati da će upozorenja i kazne stizati, uključujući i „smetnje“ članstvu Srbije u EU.
Najveću pretnju sa ozbiljnim materijalnim posledicama predstavlja  obaveza Srbije da u finalnoj potrošnji energije obnovljiva energija ima 27 posto udela, a u biogorivu u saobraćaju 10 posto. Ako upitate bilo kod ozbiljnog energetskog stručnjaka da li je  to moguće ostvariri za tri-četiri godine svaki će reći da nije. Otkud, onda, takva obaveza. Nije potrebna  nikakva istraga, nikakva analiza. Obavezu su preuzeli nadležni funkcioneri Srbije, konkretno tadašnji ministar  (bila je tada gospodja, a volela je da govori da je ministar) za energetiku, uz izjavu da Srbija može sve što mogu evropske članice EU. Gospodja ministar očito nije znala da se o takvim obavezama za svaku zemlju vode pregovori, kako o visini učešća obnovljive energije tako i o godini kada će se obaveze ispuniti. Više zemalja je, naknadno se to saznalo, preuzelo manje obaveze. Upravo u tome leži uzrok mnogih energetskih nevolja koje će uslediti – nestručnost, neznanje, nepotkovanost  funkcionera i čelnih ljudi u javnim preduzećima, zapravo eliminisanje gotovo svih  stručnih ljudi, počev od državne administracije pa sve do proizvodnih pogona. Jer samo drčni, bahati i ambiciozni ljudi mogu naprečac donositi  štetne odluke, kad im je partijska knjižica najjača preporuka.  Nije nužna posebna mudrost da bi se razumelo da će najveće kazne stići  zbog unutrašnjeg ustrojstva, načina vodjenja i odlučivanja i da će daleko nadmašiti sve naloge iz EU.
I baš kao u onoj mudroj priči o ribi koja smrdi od glave a čisti se od repa aktuelno stanje u energetici – da li samo u energetici – nije novost.  Vredni knjiški moljci pronašli su  pesmu Tina Ujevića iz 1909.godine pod naslovom „Prokletstvo“ sa stihom „na Hrvata zemlju prokletstvo je palo – ima preveć naprednjaka  a napretka malo“. Zamenom jedne reči Srba umesto Hrvata preskače se čitav vek, a Tin ne bi zamerio, jer je bio ubedjen da  je to isti narod.                       
DN

 

28. 9. 2016.

Pitanja


Vesti  koje iz EPS-a i njegove okolune stižu u javnost  već nekoliko meseci  izazivaju zabrinutost, ne samo medju zaposlenima i stručnjacima nego i običnim ljudima, čija jedina  veza sa elektroprivredom  je da koriste električnu energiju. Vesti  stvarno zbunjuju, posle svake pitanja prosto naviru  a odgovora, tumačenja, objašnjenja, nema. Podjimo od najsvežije čudne vesti- neophodno je smanjiti broj zaposlenih po preporuci Svetske banke, MMF ili neke treće strane institucije pa je odredjena otpremnina radnicima koji dobrovoljno napuste firmu. Kad je ta vest stigla u javnost izazvala je pravi  šok, pogotovo kada se saznalo kolike se otpremnine nude. Ljudi se prosto zgražaju zbog suma ponudjenih radnicima koji odluče da uzmu pare i napuste firmu.
Prvo, takoreći osnovno, pitanje je čiji je EPS. Ako je javna državna firma kakve veze imaju stranci sa brojem zaposlenih. Sledi, takodje ključno, kako se došlo do viška zaposlenih, a ne mogu izostati ni pitanja o tome da se već godinama reformiše najveća domaća firma sa ovakvim rezultatom. U tržišnoj privredi postoje situacije u kojima se moraju smanjivati broj zaposlenih – kada, recimo, opadne potražnja robe koju firma proizvodi, kada je tehnološki zastarela, kada je proizvodnja skuplja od prodajne cene itd, ali nijedan od tih valjanih razloga ne postoji u EPS-u. Čak naprotiv. Uz konstantan rast potražnje EPS mora razvijati mnoge nove delatnosti, počev od zaštite sredine do digitalizacije i primene novih tehnologija – ergo trebalo bi povećavati broj zaposlenih. U mnogo evropskih zemalja elektroprivrede su razvile i nove poslove, kao što je snabdevanje gasom, toplotnom energijom, vodom i sl. Možda treba pomenuti decenije bez gradnje novih proizvodnih objekata, odnosno potrebu ulaganja u razvoj, što takodje iziskuje novo zapošljavanje stručnih kadrova.
Vrhunac je možda činjenica da EPS-u već nedostaju ljudi pojedinih specijalizacija, da se u pojedinim delovima jedva sastavljaju ekipe za normalno funkcionisanje, a kamoli vanredne situacije. Ipak, verovatno je realno stanje broja zaposlenih takvo da je neophodno smanjenje. Ukoliko se ne sazna kako je došlo do prekobrojnih, a vrlo je jasno ko je i kako to radio, malo će pomoći upetljavanje stranaca.
Ako smo bar delimično raspetljali ovu vest koliko pitanja zaslužuje odluka o proceni vrednosti EPS-a. Uz saznanje da je nepoznato šta EPS poseduje, a kamoli koliko šta vredi. Zar ova zemlja nema precizne propise o posedovanju imovine, njenoj vrednosti i promenama, amortizaciji i sl. Kako je uopšte moguće da najveće i verovatno najznačjnije javno preduzeće mora angažovati i dobro plaćati procenu sopstvene vrednosti i čemu to sad služi. Zar takvi potezi  ne slute na pripreme za prodaju. Istini za volju evidencija o amortizaciji nije jedino validna za utvrdjivanje vrednosti javnih preduzeća, ali  je zabrinjavajuće u kakvom stanju su uopšte imovinska dokumenta. Kad su kupili većinski deo NIS-a  Rusi su mesece utrošili evidentirajući i praveći validnu dokumentaciju o imovini koju su kupili, prosto je sramota šta je sve otkriveno u tom postupku. Zar je moguće da i EPS i druga preduzeća preti  ista procedura.
Vest o poskupljenju električne energije od oktobra je posebno intrigantna, naročito posle čitavog niza izjava zvaničnika i direktora EPS da nikakvog poskupljenja neće biti, da godišnjim planom poslovanja uopšte nije predvidjeno bilo kakvo poskupljenje. Negiranje poskupljenja trajalo je do izbora, a potom je lansirana druga priča. Ali kakva. Cene električne energije će porasti oko 4 posto. Nadležni su se lavovski borili, sa strancima opet, da procenat bude podnošljiv za privredu i gradjane, koji su, inače, u nevidjenoj ekspanziji, usponu koje okruženje i mnoge evropske zemlje mogu samo priželjkivati. Prethodnu rečenicu kao da sam prepisao od nekog zvaničnika, jasno je valjda kog. A to me podseća na doživljaj iz detinjstva, par godina posle Drugog svetskog rata: spremila se dva dečaka sa Dorćola u rano proleće za pecanje na Dunavu, krenuli u majicama i kratkim panatalonama a čika Pera, bakalin sa ćoška, kaže im da ponesu topliju odeću – sinoć su meteorolozi prognozirali sunčano i toplo kažu dečaci, a Pera će – deco danas i u Meteorološkom zavodu rade komunisti ne može im se verovati. Kad god slušam aktuelnog Dangu Srbije setim se reči čika Pere, koji je, uzgred budi rečeno nedugo potom nestao, kao i njegova bakalnica, koja je ubrzo potom postala prodavnica Granapa.
Ako su cene električne energije u Srbiji najniže u Evropi, a tako kažu podaci, šta uopšte znači najavljena promena. Ne uzimajući u obzir realnu vrednost domaće valute, tj odnos dinara i evra, a za to postoji jednostavan metod –neka neki zvaničnik, možda baš guverner NB, ponese dinare u Beč, Berlin ili Pariz i zameni ih u evre, pa će videti kakav je odnos – domaća cena je oko 5 evro centi za kwh, dok je evropski nivo 20 centi. A prilikom prošlogodišnje promene cena lavovski deo je uzela  država, sića je stigla do elektroprivrede. Zadržavanje niskih cena električne energije ne stvara problem samo elektroprivredi, time se remete odnosi medju svim energentima i stvara abnoralna situacija. Nedavno je objavljena priča Nišlije, inženjera u penziji, koji je prešao na grejanjem električnom energijom, otkazujući  centralno grejanje. Uštedeo je, tvrdi, 50.000 dinara prošle zime. Inače več nekoliko hiljada gradjana traži isključivanje centralnog grejanja, zbog skupoće.
Jedino kod nas se više isplati grejanje na struju od bilo kog drugog energenta. A čitav niz državnih institucija godinama radi na efikasnom korišćenju energije, štednji i  racionalizaciji potrošnje. Samo jedan ovakav potez potire sve napore, višegodišnje obuke ljudi, kurseve i predavanja.   


DN                                                                        

 

22. 9. 2016.

Toplovod ponovo


Već  tri decenije  traje „rašomonijada“ oko projekta  grejanja Beograda iz termoelektrana u Obrenovcu, više puta je ideja lansirana i isto toliko puta „ubijana“. Da li će posle nedavne posete srpskih zvaničnika Francuskoj ponovo početi radovi na ovom projektu nije pravo pitanje – pravo je hoće li Premijer Vučić napraviti presedan i priznati da su stručnjaci, vlast i političari pre njegove vlasti radili nešto što je dobro i korisno. Mada, na konkretnom primeru projekat daljinskog grejanja kao da je rodjen u narodnoj  pesmi o gradnji kule u Skadru na Bojani – što neimari za dana sagrade, vile noću poruše. Ovde nisu baš vile učestvovale, ali neka nevidljiva i čudnovata stvorenja jesu. Od početka, naime, kao da je nešto nadnaravno, prokleto, pratilo i ometalo projekat.
Osnovna ideja je jednostavna i često korišćena: toplota koja se dobija sagorevanjem uglja za proizvodnju električne energije nedovoljno se koristi, znatniji deo energije se nepotrebno baca, pa se ogromne količine energije mogu upotrebiti za grejanje gradova i u termičke svrhe industrije. Primer  „rurske šine“ u Nemačkoj,  gde je više elektrana i više gradova povezano često je korišćen, a kod Rusa uredjaji za grjanje obližnjeg grada bili su sastavni deo opreme tremoelektrane. Gradovi u Srbiji u kojima su instalisana daljinska grejanja većinom su koristili mazut, potom gas, dakle uvozne energente, a u nekoliko gradova – Obrenovac, Lazarevac, Požarevac- toplota je korišćena iz elektrana. U tim gredovima grejanje je uvek bilo najjeftinije i najsigurnije.
Kada je projekat radjen, pre tridesetak godina, trebalo je prvo nabaviti opremu za manipulisanje parom, odnosno smanjiti  instalisanu snagu elektrana za električnu energiju, a Francuzi su kao isporučioci opreme konsultovani i ugovorena je nabavka. Trasu cevi trebalo je prebaciti na levu obalu Save, pa je u samoj elektrani valjalo podići most. Teren nije baš zgodan, ali su projektanti našli varijantu mosta koji neće ometati plovidbu Savom. Kad su, medjutim, radovi počeli  gradski oci Obrenovca zatražili su da most posluži i za prelaz pešaka, a ne samo za toplovod. Nije  uobičajeno da pešački prelaz bude u dvorištu elektrane, ali je predlog prihvaćen i uradjen novi  projekat, Obrenovčani se dosete da bi mostom mogli prelaziti i automobili, odnosno putnički i teretni saobraćaj, pa  se nastavi promena projektovanog mosta, a iz Obrenovca stigne nova ideja, kad se već gradi most mogla bi i železnička pruga da se postavi. Pošto je most gradjen dok su se nadležni premišljali šta bi se moglo da se uradi ova ideja o železnici je odbačena. Most je sagradjen, ali su radovi prekinuti kad je trebalo napraviti  pristup na obe obale. Most je duže od deceniju i po  zvrjao kao spomenik gluposti, potpuno nekoristan.
Tek kad se definitivno odustalo od toplovoda, kad su kanali za postavljanje cevi zatrpani a cevi sklonjene, neko se setio da se most može staviti u promet . Više puta je ideja o daljinskom grejanju Beograda ponovo lansirana i stavljana ad akta. Oprema naručena u Francuskoj je stigla još se nalazi u magacinima, a verovatno je potrebno još koješta nabaviti. Kupljene su i cevi za toplovod, ali nema vesti da li su prodate kao staro gvždje ili negde čekaju rehabilitaciju. Po nekim pričama deo cevi je korišćen pri vadjennju vode iz  kopova uglja kad je bila poplava. Koliko je za sve nabrojano i nepomenuto  potrošeno niko ne želi da kaže. A uskoro se može desiti da saznamo koliko treba uložiti da bi se radovi doveli do kraja.

Toplovod od Obrenovca za grejanje Beograda je sastavni deo gradske strategije  energetike, dokumenta koji do tančina predvidja kako, šta , gde  i kada će se raditi sa energijom. Stručnjaci kažu da je to najbolji i najobuhvatniji  energetski dokument u Srbiji i da ga treba realizovati što pre. Ima ideja da ovaj toplovod bude uzor za novi  tip odnosa javnog i privatnog interesa, sve učestalijeg načina rešavanja problema u evropskim zemljama. Kod znalaca i ušesnika u projektu vlada bojazan da veoma dobar i koristan projekat ne doživi još jednom istu sudbinu – da ga lansiraju oni koji spreče  ostvarenje.          

DN

 

 

12. 7. 2016.

Da li je EPS bolesnik


Po kuloarima i u nezvaničnim razgovorima EPS je već dosta dugo zabrinjavajuća tema: decenijama ne gradi nove objekte, sumnjivi su izveštaji o poslovanju, kadrovski se urušava, atmosfera medju zaposlenima je napeta, a iz vlasti stižu prekori i kritike. Ipak, izjava ljudi iz MMF  da će EPS uskoro postati najveći problem srpske privrede mnoge je začudila. Ni brzi demanti iz firme nije razvejao sumnje, pogotovo medju stručnjacima.
O stvarnom stanju  EPS-a ne mogu se pribaviti pouzdane informacije. Kad se zna da su čelni ljudi bez kompetencija i iskustva, da ih političari „postavljaju“ uprkos formalnim konkursima, da su više u stanju vršilaca dužnosti  jasno je da će podatke prilagoditi potrebama političara...A dublja analiza bi pokazala da je direktor, tačnije stvarni šef koji o svemu odlučuje, jedan čovek, koji sve zna sve ume, najviše radi... isti onaj koji upravlja celom privredom, ma šta privredom celom zemljom. Koliko je to dobro za sve nas, a koliko za njega, tek će se doznati, mada ima nagoveštaja u svakodnevnom životu. Sve veći broj gradjana snabdeva se osnovnim artiklima na buvljacima, iz Beograda ide se u Pančevo zbog razlike u ceni od 20 ili 30 dinara.
Posredno se može ustanoviti u kakvom stanju je EPS.  Uporedjenje sa Hrvatskom elektroprivredom nagoveštava ozbiljnu bolest:  HEP godišnje proizvodi približno polovinu energije  EPS-a dok po zaveršnom raćunu ima dvostruko veći prihod. Enigme nema – reč je o cenama. Može li EPS opstati i koliko dugo sa najnižim cenama u Evropi. Političari koji odlučuju navodno brinu o gradjanima, a zapravo ili stvarno ne znaju ili svesno obmanjuju javnost. U oba slučaja nanose štetu. Ako je ugalj, iz koga se proizvodi najviše električne energije u Srbiji, prirodno bogatstvo šta se dobija njegovim korišćenjem. Šta ćemo kad  se iscrpi, a to će se dogoditi za par decenija. Pomislite šta se u svetu radi sa prirodnim bogatstvima i koliko bogatststvo je nastalo njihovim korišćenjem.
Razume se zašto ne uspevaju konkursi za direktora EPS-a, odnosno kakvi su to menadžeri koji ne traže poskupljenja ni kad se stknu svi zakonski uslovi. Aktuelni vršilac dužnosti ćak slavodobitno saopšti kako neće biti nikakvog poskupkjenja. Umesto da ga trenutno smene tu izjavu potvrdjuju svi zvaničnici.
Može li kao uteha poslužiti sve što se sa energijom i cenama dogadja u svetu.  Priznati ekspert za cene energije kaže da se ceo svet nalazi u tunelu u kome se ne vidi ni tračak svetlosti ka izlazu. Veliku  pometnju izazvao je nalaz zvaničnika Svetske banke da će „bula“ u koju EPS srlja brzo nadmašiti milijardu dolara. Mada su iz EPS-a demantovali taj nalaz, objašnjavajući kako  su korišćeni „stari“ podaci, Veliki gazda reče javno da više veruje strancima nego domaćim zvaničnicima. I to uprkos činjenice da ih je on lično postavio tvrdeći kako su višestruko stručnmiji i sposobniji  od svih prethodnika.
Nije moguće proniknuti u motive i namere aktuelne vlasti, može se samo nagadjati šta će biti sa EPS-om. „Reforme“, reorganizacija, statusne promene i sve što se  dogadja poslednjih godina donose sasvim suprotne rezultate od proklamovanih.  Vredi li podsećati da je EPS bio kompanija za diku i ponos, medju retkim, ako ne jedina, srpskim kompanijama koja je radila kao da Srbija članica EU. Način proizvodnje, efikasnost, kvalitet proizvoda... sve je bilo po evropskim standardima  i nikakvih smetnji nije bilo da se  priključi i radi u evropskim sistemima.  Neki domaći objekti, kao što su termoelektrane u Obrenovcu, postizali su  vrhunske rezultate i kad bi poredili broj zaposlenih po instalisanoj snazi ili godišnjem časovnom korišćenju  sa najboljim evropskim objektima.  Finansije su, istina, izuzetak – EPS je zbog nivoa cena i načina odlučivanja o njima daleko zaostajao, pa i poslovao sa gubicima. Kako je EPS prešao put od kompanije za ugled i ponos do najvećeg problema srpske privrede trebalo bi da bude tema ozbiljnih analiza i istraživanja.
Nekako nezapaženo je prošla primedba stranaca da je učešće plata zaposlenih u EPS-u u troškovima previsoko, a takva konstatacija  kao da je dobrodošla novinarima i političarima, baš kao da je naručena. Ljudi koji pamte duže mogu se setiti da je  svojevremeno na plate zaposlenih u elektroprivredi odlazilo par procenata ukupnih izdataka, mada su i tada „kritičari“ napadali električare zbog previsokih plata. Dva su razloga što sada na plate „odlazi“ znatno veći deo troškova: prvi su cene, već pomenuti nivo  cena koji Srbiju stavlja na začelje u Evropi, drugi je broj zaposlenih. Jer, EPS političarima služi da bi dobijali izbore „socijalnom politikom cena“ i da bi obezbedili uhljeblje svojim istaknutim partijskim   kadrovima, pogotovo na rukovodećim mestima.  Takvi su em zadovoljni, em poslušni.  O znanju, iskustvu, kompetencijama, sposobnostima niko više ne govori pa se samo tako može razumeti zamešateljstvo sa izborom direktora. Na prethodni konkurs prijavilo se sedamdesetak kandidata, a niko od njih nije ni obavešten o rezultatu ili proceduri izbora. Iznenadna smena imenovanog generalnog direktora iziskivala je novu proceduru, opet je raspisan konkurs na koji se javilo dvadesetak ljudi. Možda naivnih koji veruju u sve što Veliki znalac kaže za javnost, ali je njegova izjava kako je skučen broj prijavljenih  izazvala muk –niko više ne pominje generalnog direktora, možda i zato što vršilac dužnosti „dobro“ radi.
Možda deluje  čudno da stranci „brinu“ o EPS-u i načinu na koji ga domaći reformišu. Zar niko od aktera i domaćih stručnjaka ne shvata da je EPS kalup po kome se uredjuju svi ostali, pa i cela država. Bor, Smederevo i drugi primeri su vrlo slični, čak je i „recept“ gotovo isti. Magična cifra je milijarda evra ili dolara, koja se „otpisuje“ firmama, pre „predaje“ strancima, da bi oni otpustili deo radnika, a bedno plaćali preostale. Istini za volju i u ekonomskoj teoriji to je recept uspeha, ukoliko se preživi.
Za Železaru u Smederevu rano je ocenjivati šta je čeka u vlasništvu Kineza, ali vredi podsetiti da celokupna srpska privreda nije uspevala da stvori zaradu koja bi „pokrila“ njene gubitke. RTB, nekada najveći proizvodjač bakra u Evropi bio je svojevremeno najveće jugoslovensko preduzeće po ostvarenom prihodu, kada je berzanska cena iznosila 1.500­- 1700 dolara po toni, a kad je cena vrtoglavo porasla na 8.000-10.000 dolara „stvarao“ je gubitke. Gradnju nove topionice finansirala je država, a kad je završena „nastao“ je novi problem – nema rude, odnosno koncentrat, za topljenje, jer  sui rudnici zapušteni. Gubici su sa „plod“ uvoza koncentrata. Treba li tumačiti da su i tamo čelnici partijski kadrovi.


D.Nedeljković

 

28 .6.2016.

Patent je smetnja


Većina ljudi je čula ili pročitala priču o Njutnom otkriću gravitacije – znate ono kako mu je pala jabuka na glavu – ali malo ko će razumeti i poverovati u priču Milenka Milinkovića, predsednika kompanije  MC  iz Boljevaca blizu Beograda. Elektroinženjer po struci iz Slavonije silom prilika je stigao u Beograd i na čudan način započeo novi posao. Posmatrajući prirodu došao je do „otkrića“ da je sve u njoj nekako oblo, drvo, biljka, plod, pa i pejzaž nikad nemaju kockaste i pravolinijske oblike kakve su kuće, fabrike, hale koje ljudi grade za svoje potrebe. Jednostavnije rečeno smislio je da imitira prirodu u gradnji objekata. U Boljevcima je stvorio Milinković company za projektovanje, proizvodnju i izgradnju, zapravo novi sistem kojim se brzo, kvalitetno, bezbedno, trajno (traje više vekova) fleksibilno, energetski efikasno, ekološko i isplativo grade objekti. Objekti svih namena, od kuća za stanovanje do velikih sportskih hala, poslovnog prostora, bazena, hangara, škola... Objekti su otporni na zemlkotrese, olujne vetrove, požare, uklapaju se u prirodu i ekološke norme.
Grade se prefabrikacijom elemenata, ferocementom, ne iziskuju gotovo nikavo održavanje. Ceo postupak, od elemenata do gradnje i održavanja je patentiran u Zavodu za intelektualnu svojinu u Beogradu. Pregršt nagrada, priznanja, medalja kompanija je osvojila na domaćim i stranim sajmovima i izložbama. Gospodin Milinković, ipak, priča da nema posla za ovu kompaniju u Srbiji, mora da se seli u neku drugu državu. Posao je pokrenuo u Kongu, a dokle će stići i šta postići tek će saznati.
Verovali ili ne smetnja poslovanja u Srbiji je upravo patent. Dok se u svim državama sveta inovatori, ljudi koji smisle novi način proizvodnje, nagradjuju, slave i stimulišu u Srbiji je zvanično saopšteno da  zbog patenta niko drugi ne može učestvovati kao konkurent na nekom projektu pa, dakle, vlasnik patenta ne može dobiti nijedan posao. Umesto verbalne ili moralne kritike ljudi koji odlučuju verovatno je bolje navesti podatak iz prospekta kompanije. Tri  godine su u školskoj sportskoj hali u Boljevcima, koja ima 1.ooo kvadrata, merili utrošak energije za sve potrebe (grejanje, hladjenje, ventilacija, osvetljenje, grejanje sanitarne vode) i ustanovili da se troši 53 kwh  po kvadratu. U velikoj Britaniji u više sportskih hala slične dimenzije potrošnja iznosi  448 kwh po kvadratu, prema zvaničnom izveštaju .     

DN

Dan energije


Po preporuci  EU zemlje članice su uvele Dan energije kao način poplusvečanog obeležavanja uloge i značaja energije u egzistenciji i razvoju. Uz prigodnu atmosferu ugledni stručnjaci održe predavanja, najčešće o aktuelnom stanju i perspektivama, uz akcenat na problemima. Iu Srbiji je prihvaćeno takvo obeležavanje Dana energije Srrbije, a najviše su angažovani Društvo termičara i Energoprojekt, pa se svake godine obeleži prigodan datum   u junu.
Ove godine, medjutim, kao da su se urotile neke nečastive sile protiv energetičara. Dan energije Srbije održan šesti put 16. 6. 2o16. Namnožilo se tih šestica u jednom danu da bi poduhvat uspeo –niko od pozvanih gostiju iz EU nije se pojavio, niko od srpskih zvaničnika nije došao, a i domaći učesnici kao da su se proredili. Pojavio se, istina, jedan Bugarin, izneo mnogo neprijatnih iskustava svoje zemlje u primeni evropskih direktiva sa energijom i na neki način trasirao neprijatan utisak na ceo skup. Pre svega zbog potpune nezainteresovanosti državnih zvaničnika za zbivanja u energetici, a još više zbog ignorisanja struke i znanja u odlučivanju i rukovodjenju energetskim kompanijama.
Može se nagadjati da li bi Dan energije Srbije ostavio povoljniji utisak da su evropski i srpski zvaničnici bili prisutni, ali je nesporno da su organizatori angažovali poznate i priznate stručne ljude kao referente za pojedine oblasti. Vredi  bar pomenuti imena i teme o kojima su govorili, pored pomenutog Bugarina Radulova. Branislava Lepotić Kovačević govorila je o pravu u energetici, čitavoj oblasti prava nastaloj sve učestalijiim regulisanjem u medjunarodnim i domaćim odnosima, Dragoslava Stojiljković o strateškim pitanjima primene OIE u Srbiji, Aleksandar Jakovljević o rezvoju EPS-a, tj odnosu uglja i OIE, Gordan Tanić o cenama i šta nas čeka u budućnosti, Ozren Ocić o nafti, cenama i preradi, Nenad Djajić o snabdevanju prirodnim gasom. Svi radovi se mogu naći na sajtu Društva termičara i vredi ih pogledati.
Sumoran utisak je opstao, čak povećan saopštavanjem konkretnih činjenica o stanju u energetici. Treba li više od konstatacije da nikad nije bilo toliko nepoznanica u energiji kao danas (Tanić) ili sve što se dešava je plod uticaja geopolitike (Ocić).
Istog dana u isto vreme  Svetski savet za naftu održan je u Beogradu. Nevidjeno čudo je da naftaši, nekada najprofitabilnija delatnost „kukaju“ i traže pomoć, intervenciju i uticaj političaara da bi opstali. Navode da su stvarali velike vrednosti, upošljavali mnogo ljudi, punili državne kase, pokretali  industriju, opšti razvoj i standard a sad nisu u stanju ni da vraćaju kredite. Sa rezignacijom se može konstatovati da ni domaću ni svetsku javnost kao da ne zanumaju ovakvi problemi – svi su preokupirani politikom, političkim dogadjajima ili estradom i aferama.
 


DN

 

1. 4. 2016.3

Novi ljudi


Najavljujući   „nove ljude“ u vlasti (Skupština, Vlada, lokalne vlasti, javna preduzeća...) posle izbora Aleksandar Vučić verovatno nije ni pomišljao šta će se dogoditi ako Vojislav Šešelj bude slobodan čovek po presudi Haškog tribunala.  Nijedan  domaći „politički analitičar“ pa ni ugledni  pravnik, a o novinarima da ne govorimo, nije uzimao u obzir takav scenario. U kuloarima se „tumačilo“ da je Vučić „primoran“ na oštar rez u sopstvenoj stranci zbog naraslog nezadovoljstva medju svojim ljudima, pogotovo „prvoborcima“.  Jedna od zamerki je da je na značajne funkcije dovodio „otpatke“ iz  drugih stranaka, druga da su njegovi miljenici  već dosta „nagrabili“ ostajući predugo na  unosnim položajima.  Bilo je i nagadjanja o podelama na Tomine i Acine pristalice i potrebi da jedni prevagnu. To su koordinate u kojima su tumačeni  prevremeni izbori i najave „novih ljudi“.
Vest iz Haga zaista deluje kao grom iz vedra neba.  Pošto je sveža rano je za nagadjanja, mada  ima elemenata za analize. Može li se zamisliti sastav buduće Skupštine u kojoj bi radikali i naprednjaci  imali približno isti broj poslanika, odnosno Vlade koju bi koalicija te dve stranke formirala. Ne dovodeći u sumnju  „političke veštine“ domaćih stranačkih lidera, sposobnost da se kritikom prethodnika  i obećanjima  napretka i boljeg života, a bez ikakvih rezultata u stvarnosti,  „opčine“ glasači i osvoji  vlast, ipak deluje da ovakav scenario  smišljaju mnogo iskusniji i sposobniji, pa i moćniji.  Već neko vreme iz takvih kuhinja stižu nagoveštaji, čak se u kuloarima pronose glasovi, da moćni stranci žele da „skrešu krila“ i poremete moć  ljudima na vlasti u Srbiji.  Pojava nije novost na domaćoj političkoj sceni, gotovo isti „recept“ se koristi decenijama, a najviše „zasluga“ za takav tretman nose domaći političari. Rak rana ovog podneblja, naročito Srbije, je regrutovanje političke elite.
Ako stranci „isposluju“ i „pomognu“  osvajanje vlasti, a naši „prihvate“ i „pristanu“ na sve što se traži  uvek je to deklarativno, na rečima, uz potajnu nadu da su  „preveslali“ gazde. Bolje rečeno da će kad postanu vlast i steknu moć raditi po svom. A „gazde“ to ne podnose i surovo kažnjavaju – naravno ne na grub način, „balkanski“ nego suptilno, skoro neosetno na duži rok. Ruku na srce mora se priznati da su stranci veštiji, pa i ako to  podrazumeva  postupke koji se kose sa moralnim principima.
Sloboda za Šešelja može se razumeti  i kao  nepoverenje u opozicione stranke, procenu da  nijedna, ni sve zajedno, ne mogu ozbiljno uzdrmati  prevlast SNS na sledećim izborima.  Sijaset je političkih kombinacija koje se mogu praviti, a Radikali su ili nepoznanica za sve ili će postupiti kao aktuelna vlast pre četiri godine. Bilo šta da se ostvari  gradjani  će ostati na istom, njihovo je da trpe. A i zašto bi strance brinulo kako gradjani u Srbiji žive.   

                                                
Dragan Nedeljković

 

28. 3. 2016.

Energetika 2016.

Slučajno se podudarilo da je početak  trideset drugog medjunarodnog savetovanja  Energetika 2o16. pao u isti dan  kad su najavljene „sankcije“  Energetske zajednice EU Srbiji zbog „kašnjenja“  u reformama eneregetskih preduzeća.  Na Zlatiboru, gde se tradicionalno savetovanje održava, mučnu atmosferu medju učesnicima  pratilo je i nevreme, magla, kiša a potom i sneg.  A nelagodu   organizatora i učesnika stvorio je mali broj prisutnih – većina prijavljenih javila je ne može doći zbog  lošeg materijalnog stanja i „zabrane“ rukovodilaca. Ipak, upadljivo je bilo odsustvo čelnika javnih energetskih preduzeća, posebno nadležnih državnih institucija. Tradicionalni stučni skup na kome se godinama raspravljalo o energetskim problemima i rešenjima, za ovu godinu pripremljeno stotinak radova, kao da ne zanima nadležne. Već četiri godine nadležni ministar za energetiku ne dolazi ni na otvaranje, niti šalje saradnike.  Nije li to prava slika odnosa vlasti i energetike, tačnije privrede u celini, u kojoj ljudi iz vlasti veličaju „uspehe“ a privrednici „kukaju“, vape, sve teže opstaju – stanovnici trpe.
Možda je „spor“ Energetske zajednice EU i nadležnih organa Srbije dobra ilustracija zbivanja u energetici.  U vreme osnivanja Zajednice nadležni srpski ministar  je bio potpisnik, srpski stručnjaci su birani na čelne pozicije, a služili su za ugled drugim državama u procesu učlanjivanja.  Od pohvala i priznanja nije lako stići do pretnji sankcijama, ali, eto, Srbija je „uspela“. Kako je do toga došlo moglo se čuti upravo na savetovanju na Zlatiboru. Opsežne reforme  energetike u Evropi i svetu u celini započete su pre nekoliko decenija sa jasnim i razumljivim ciljevima. Kao deo privrede koji inicira i „vuče“ razvoj, od tehničko-tehnoloških unapredjenja do standarda stanovnika, u kome se obrće najkrupniji deo kapitala a ukupnim kretanjima upravljaju političari, trebalo je  izmestiti na kolosek  tržišnog poslovanja i odlučivanja.  Već na startu je bilo jasno koliko je to komplikovan proces i „krupan zalogaj“ pa se promenama pristupilo oprezno i postepeno. Ako bi danas  analizirali šta se sve dešavalo ili kakvi su rezultati, odnosno aktuelno stanje, nalazi nisu zadovoljavajući ni ohrabrujući. Ali to je posebna tema.
Kao po običaju u Srbiji su promene kasnile, traljavo i u cik-cak prihvatane, deklarativno hvaljene a u praksi kočene.  Političari jednostavno nisu pristajali da ispuste nadležnosti i vlast, a učestali izbori i smene vlasti su pogoršavali stanje. Dok se koliko-toliko tolerisalo učešće stručnjaka u odlučivanju, od propisivanja cena i nameta do upravljanja proizvodnim pogonima i planiranja novih, nekako je funkcionisalo, taljigalo se. Kad je, medjutim, energetika postala plen, kako za postavljanje sopstvenih „kadrova“ u javna preduzeća, tako i za  sticanje u unosnim transakcijama kao da je vrag odneo šalu. Jer to je značilo eliminaciju stručnjaka, smenu, ukidanje ili bar marginalizovanje znanja, iskustva i sposobnosti, a postavljanje „članova“, poslušnika, često neznalica.
I najveći optimisti su postali zabrinuti za budučnost srpske energetike. Nema takoreći  dela energetike koji nije u ozbiljnim problemima: u bliskoj budućnosti ugalj je pred iscrpljenjem, od preostalih potencijala vodnih snaga ništa se ne gradi niti priprema, snabdevanje gasom  je pod upitnikom zbog nesporazuma evropskih čelnika sa snabdevačem iz Rusije, sa naftom su informacije protivrečne, jedni tvrde da će domaće rezerve biti ubrzano iscrpljene, drugi da se novim istraživanjima povećavaju, a naglasak na obnovljivim izvorima prati sumnja da neće obezbediti stabilnost i sigurnost. Sve zajedno prate nevolje sa cenama, ekonomskim položajem i finansiranjem razvoja.
Političari, naročito vlast, uporno najavljuju ubrzani razvoj, veće bogatsvo, bolji život.  Sreća u nesreći je da se od najavljenog malo  ostvaruje, jer bi se suočili sa ozbiljnim energetskim nevoljama. Za razvoj, reindustrijalizaciju, privredni rast neophodna je energija koje nema, niti će je skoro biti.  Razvoj energetike, naime, iziskuje decenije, dugoročno sagledavanje i planiranje, jer  od projektovanja do ulaska u pogon jedne elektrane, na primer, protekne bar desetak godina. A najmladja elektrana u EPS-u pregurala je svoj tehnički vek trajanja, vapi za kapitalnim remontom.
                      

                       
Dragan Nedeljković

 

18. 3.2016.

I on je član


Imenovanje Milorada Grčića za vršioca dužnosti  generalnog  direktora EPS-a  podseća  na  nezaboravnu ulogu  Zorana  Radmilovića u kultnoj predstavi  „Radovan Treći“. U jednoj sceni  te gorke komedije Zoran ponosno vikne kako je on ČLAN, a na  začudjene  poglede tiho doda biblioteke i pokaže čansku kartu. Grčić nije morao ništa da pokazuje, jer mu je prijatelj čovek koji ga je postavio, a motivi su isti kao i prilikom imenovanja za direktora  Kolubare. Uostalom kao i za sve funkcije i ljude koje Aleksandar Vučić postavlja.  Osim članstva podrazumeva se odanost, poslušnost, angažovanost...Iako vd status po propisu ne traje dugo, a najavljeno je raspisivanje konkursa za izbor generalnog direktora najvažnijeg srpskog energetskog kolektiva, mogu se sve pare staviti na opkladu da će Grčić ostati i kad se ono vd izbriše. Bez obzira da li ispunjava sve uslove po novom zakonu o javnim preduzećima.
Objektivno posmatrano Miloradu Grčiću je natovaren  težak posao, malo je ljudi koji bi želeli i hteli da se nadju u njegovoj koži. A prati ga i niz protivrečnosti sa prethodne funkcije, kao i radne biografije. Koliko je samo ironičnih priča bilo o vlasniku pečenjare iz centra Obrenovca, koja je propala, a čovek postao mali bog u Lazarevcu i Obrenovcu.  Nepune četiri godine u Kolubari takodje  su kontrasti: jedni su govorili o nestručnosti, bahatosti, greškama, drugi o upornosti, prilježnom radu, uspelim potezima, sredjivanju privrednog društva...
Medju teoretičarima u Srbiji se već dugo raspravlja o osobinama koje čovek mora posedovati da bi postao čelnik ustanove, preduzeća, agencije, škole, fakulteta...Posebno u privredi, bilo da je reč o javnom preduzeću, kompaniji ili službi.  Postoji i termin nulte tolerancije, kao osnovnog preduslova, a podrazumeva  rezultate  koje čovek postigne na poslu u karijeri. Zagovornici tvrde da je to jedan od temelja uspeha  razvijenih zemalja. A to povlači zaključak da su domaći  neuspesi često rezultat  ignorisanja tog „pravila“, odnosno da je krajnje vreme za njegovu primenu.
Milorad Grčić je nasledio (od čoveka koji je, takodje, bio član)  EPS u haotičnom stanju. Započeti proces reorganizacije nije dovršen, a sredinom godine EPS bi trebalo da postane akcionarsko društvo.  Trenutak, dakle, nije povoljan, mada su neki „rezultati“ do sada uradjenog procurili u javnost. Saznalo se da je EPS u velikim dugovima, velikim gubicima, da su preduzete mere donele velike nevolje, nezadovoljstvo zaposlenih, teškoće u funkcionisanju, post u investiranju...Sve potpuno suprotno od najava i očekivanja. Kulminacija je, valjda, javno blaćenje EPS-a zbog „previsokih“ plata, megalomanskih zahteva  za otpremnine i prevelikog broja zaposlenih.  Više poznanika iz EPS-a tvrde da nije tačno da su zarade povećavane dok svi ostali štede, da objavljeni prosek zarada nije tačan, da tražene otpremnine nisu  tačne... Hoće li se Grčić usuditi da javno demantuje podatke koje je obelodanio Vučić. Još značajnije je nešto što nije dospelo u javnost – u EPS-u postoji  pravi „sabirni centar“, prava deponija stručnih, iskusnih, vrednih ljudi, koji su skrajnuti, sklonjeni iz procesa rada, potrpani u čudne kancelarije gde nema nikakvih uslova za rad.
Ukoliko novi direktor smogne hrabrosti  uposli takve ljude, zaustavi   naopako započetu reformu, ispravi „greške“ prethodnika  i stvori radnu atmosferu kakva je decenijama krasila EPS dobiće podršku  ne samo zaposlenih nego i javnosti. A valjda i vlasti. Ima šansu kakva se retko pruža pitanje je da li će je iskoristiti.

Dragan Nedeljković

 

4. 3. 2016.

Smena


Generalni  direktor  EPS-a  Aleksandar Obradović  smenjen je pre neki  dan -  za deo javnosti  iznenada i bez  valjanog obrazloženja, dok drugi deo tvrdi da je  takva odluka  Vlade Srbije, a zapravo Predsednika vlade,   očekivana već dugo. Pravo pitanje, medjutim, nije zašto je smenjen, nego zašto je svojevremeno postavljen. Što kao vršilac dužnosti, što  kao konkursom izabrani direktor  (uz mutne radnje oko konkursa sa konkursnom komisijom, razgovorima sa prijavljenim kandidatima  pa i regularnost) Obradović je na čelu najveće i najvažnije firme u Srbiji  proveo tri i po godine. A pojavio se pred izbore, one redovne 2o12-te, sa pričom“ ja sam budući direktor, bez obzira koja politička partija osvoji vlast“.  Radio je, prema biografiji, u tada uspešnoj firmi ČEZ na nekoj mendžerskoj funkciji, potom u administraciji EU,  pa su ga Česi poslali na Balkan, tačnije u Republici Srpskoj, na projektima za Gacko i Albaniji ugovarao je za njih poslove.
Prvi potez tada formirane vlade, u kojoj je  Vučić bio podpredsednik,  bio je smena  generalnog direktora EPS-a, a  „otkriće“  Obradovića pratila je Vučićeva konstatacija kako je  „novi menadžer šezdeset puta bolji i stručniji od prethodnog direktora“.  Kako li je samo to ustanovljeno, koja merila su primenjena. U isto vreme ljudi iz Elektroprivrede Republike Srpske, iz Trebinja, pitali su me zašto je  Obradović postavljen, zar naše službe neznaju da ih je taj čovek „zavio u crno“, a jedan od direktora iz Čeza mi je objasnio da su godinama imali sporove i jedva se ratosiljali njegovih brljotina oko TE Gacko.  Spor je nastao i sa Albancima, za njih nemam podataka kako je okončan, a iz Republike Srpske tvrde da su spor dobili.
U EPS-u, medjutim, Obradović je krenuo u reformisanje, učlanio se u vladajuću partiju, obećavao kule i gradove, poput čoveka koji ga je postavio.  Delovalo je sve zajedno konfuzno: na jednoj strani obelodanio je računicu po kojoj je EPS politikom cena oštećen za nekoliko milijardi evra, na drugoj nije tražio poskupljenja ni kad je imao sve zakonske uslove, nego tek na mig iz vlasti. Po njegovim rečima novom organizacijom  poslovanja EPS će uštedeti sto hiljada evra dnevno, odnosno 36 miliona godišnje. Za vlast je bio najkorisniji u predizbornim kampanjama, uoči prošlih izbora pompezno je saopštio kako je EPS napravio profit posle decenija gubitaka, a pred ovogodišnje izjavio kako neće biti poskupljenja. Kako je stvoren „profit“ već smo tumačili (obaranjem vrednosti umanjena je amortizacija, a „odlaganjem“  godišnjih remonata došlo se do ušteda). Karakteristično je, ipak, da je ostao pri tvrdnji o profitabilnom poslovanju uprkos nalaza DRI da profita nema, tj nije ni deseti deo prikazanog, dok  je računovodstveni trik  doneo obavezu uplaćivanja profita u budžet i uzimanja  bankarskog kredita radi uplate.
EPS je po njegovom programu reformisan, ukinuta su privredna društva, smenjeni neki direktori, sredinom godine trebalo bi da postane akcionarsko društvo.  Do javnosti ne dopiru vesti o haosu koji je napravljen, partijskom zapošljavanju velikog broja ljudi, problemima struke,  eliminisanju iskusnih znalaca poslova, gotovo stalnim pretnjama štrajkom i sl. Podozrenje je izazvalo insistiranje MMF da se stranci uključe u reorganizaciju EPS i nezadovoljstvo  zbog sporosti. Saopštenje Fiskalnog saveta kao da je prevršilo čašu nezadovoljstva, a ne kupovina automobila – javno su rekli da je EPS  prezadužen, neefikasan, glomazan. Navodno trebalo bi otpustiti osam do deset hiljada ljudi, što je taman toliko koliko je primljeno, uglavnom partijaca. Nije jasno da li će biti analiza i istraga, mada bi neki potezi, pre svega  izrada studija i njihovo poveravanje strancima, vredelo pogledati. Činjenica je da su domaći instituti i firme u poslovima za EPS gotovo istisnuti.
Ako vam se čini da smo malo zalutali ovim tekstom, približili se tabloidnom novinarstvu, verujte  da nema  ni primisli od takve namere. Reč je o ozbiljnom društvenom problemu o kome svi ćute. A problem je u „kadrovskoj politici“ već duboko ukorenjenoj u svim segmentima društva.  Shvatanje da je Srbija, svi njeni potencijali i resursi plen  partije i koalicije koja osvoj i vlast  dovelo nas je u stanje u kome smo. Direktor EPS-a je samo bolna ilustracija pogubne prakse, svejedno da li su potezi uslovljeni stranim mešanjem i uticajem ili nivoom znanja ljudi na vlasti. Seća li se iko skupštinskih tirada aktuelnih  političara dok su bili opozicija, kako za svako mesto, svaku oblast,  imaju po pet-šest vrhunskih stručnjaka. Može li se to porediti sa ponašanjem, kad su vlast postali, kad postadoše sabirni centar otpadnika iz svih  partija, prevrtljivaca i uopšte osoba skromnih kvaliteta i kapaciteta.  Svojim ušima sam slušao pre neki  dan  najaktivnig propagandistu SNS kad reče da su se u partiju ušunjali  ljudi  „od zla oca i jš gore majke“ najavljujući  ozbiljnu čistku. O tome, uostalom, govori i predsednik  partije. Naivni će, naravno, poverovati, iako je reč o predizbornim aktivnostima.      
                                       

DN

 

1. 3. 2016.

Sve je pošlo naopačke

Početak rada srpske berze električne energije zabeležen je u gotovo svim sredstvima javnog informisanja, iako ni novinari, ni čitaoci nisu razumeli šta je po sredi. Uz  samohvale o „uspehu“ i dva podatka – promet je bio 1925 Mwh a cena 23,83 po mwh – sve je delovalo zagonetno. Ako je  promet struje na berzi u Srbiji nekakav vrhunac  tržišnog  shvatanja i ponašanja ova transakcija nekako odudara, deluje neprirodno, naopako. Prvo,  kao i za sve druge berzanske robe promet struje trebalo bi da se obavlja ugovorima izmedju proizvodjača i kupaca, nekad na kraći, nekad na duži period, a marginalne količine idu preko berze.  Predpostavka je zatim da postoji proizvodnja, odnosno tražnja, da bi se trgovalo i takodje da su cene razumne, tj prihvatljive za obe strane. U informaciji se ne kaže ko je prodavac a ko kupac, a postignuta cena je „nerazumna“ tačnije ne odgovara troškovima proizvodnje bilo kog objekta (čak ni višestruko otplaćene hidroelektrane u Srbiji  nisu u stanju da prodaju po toj ceni). Da se ne pominje da takve cene nema  ni u Srbiji, ni u evropskim zemljama, preciznije može se postići za marginalne količine u veoma kratkom razdoblju.
Ovo domaće hvalisanje početkom rada berze električne energije može se razumeti kao politička predizborna propaganda, kakva je obećanje da neće biti poskupljenja ili profirabilno  poslovanje elektroprivrede posle reorganizacije...dakle, bezvredno.  Zbunjuje, medjutim, da nije sve pošlo naopačke samo u  EPS-u.  Nema razumnog objašnjenja ni za zbivanja u evropskim zemljama, ne samo u elektroprivredi nego u ni za energetiku u celini. U Nemačkoj, na primer,  instalisana snaga elektrana dostigla je 160.000 megavata, pri čemu su samo vetrogeneratori  premašili 70.000 megavata. Kako je za ukupnu  potrošnju dovoljno angažovanje  80.000 megavata, a prioritet je korišćenje vetrenjača, termokapaciteti se potiskuju, stvaraju tehnićki i ekonomski problemi. Došlo je, čak do negacije ekonomije – strancima se nudi plaćanje ukoliko  preuzmu energiju od Nemaca. U Hrvatskoj su ovih dana nastale polemike oko ulaska nemačkih kompanija na tržište i ometanja domaće elektroprivrede. Sve učestalije su polemike oko gradnje novij gasovoda, konkretno  novih cevi Severnog toka, a administracija EU traži da se svaki ugovor bilo koje kompanije  za isporuku gasa iz Rusije podnese na odobrenje pre potpisivanja.  Mudrije je ne nagadjati  šta nas sve čeka, ali ne sluti na dobro.
Vratimo se, dakle, domaćim prilikama. Gradnja novog bloka termoelektrane Kostiolac nikako da počne: da li odugovlače Kinezi, srpski partneri  ili se i oko nje mora prethodno pribaviti saglasnost EU, kao što se traži za Železaru Smederevo. Činjenica je da je nova termoelektrana u Stanarima u Republici Srpskoj završena, iako je ugovaranje za novi blok u Kostolcu počelo pre Stanara.  Ni stručnjaci iz EPS-a, ni političari ne tumače gde i šta zapinje, a vreme prolazi.
Šta tek reći za Djerdap, tačnije za veliki, komplikovani sistem zaštite priobalja od poplava i podzemnih voda. Zajednički poduvat podizanja brane i elektrane sa Ruminijom, svojevremeno jedan od najvećih hidroenergetskih objekata u svetu, podrazumevao je  i zaštitu, zapravo zaštitu pretežno na našoj teritoriji, jer je ugovorena  kota Dunava na ušću Nere, pogranične pritoke Dunava. Kasnijim ugovorom  o izgradnji druge elektrane  Djerdap 2, kota je podignuta, a teritorija koja se mora štiti povećana do Novog Sada pored  Dunava i Šapca pored Save.  Izgradjeni su kanali, bunari, postavljenje pumpe, instrumenti, odnosno čitav zaštitni sistem a ugovorom sa Rumunijom  regulisano  njihovo održavanje. Do 2050.  Srpska   strana, tj Djerdap, ima pravo da koristi 138 gigavatsati električne energije godišnje  (izračunata je vrednost kwh u vreme ugovaranja) uz obavezu da se sačini program radova i podnese izvešatj svake godine. Rumini su, medjutim, prestali da poštuju ugovor – da li zbog njihove reorganizacije, prodaje kompanije strancima ili drugih promena ostaje neizvesno i nepoznato. Naši ne reaguju – da li zbog domaćih promena (svaka partija na vlasti menjala je rukovodstva privrednih društava, a danas više ne postoji ni privredno društvo Djerdap, a reklo bi se da nova poslovodstva nemaju  pojma da takav ugovor postoji  niti šta treba raditi). Da se čovek prekrsti sa obe ruke i ako nije vernik.
Krene li se dalje, tačnijeu bilo koji segment energetike Srbije,  stanje je slično. U sektoru gasa, konkretno u Srbijagasu, stranci su angažovani da nam uredjuju, kao i u elektroprivredi, organizaciju i poslovanje.  Sramota je da u Srbiji nema stručnih i iskusnih ljudi sposobnih da vode energetske firme – zapravo ih ima i to veoma kvalitetnih, ali se sistematski  sprečavaju i uklanjaju.  Na  vest da Južni tok neće biti sagradjen niko od zvaničnika nije adekvatno reagovao. Nije izvesno da su vlast i ministri upoznati  kakve posledice će Srbija imati – na gasu kao gorivu trebalo je sagraditi  pet-šest kombinovanih toplana termoelektrana. Aktuelni  „napori“ povezivanja gasovodom sa Bugarskom su bacanje pašine u oči – ne samo da je to skupo, tj da su domaće potrebe male za takvo ulaganje, nego nema gasa, a vrhunac je  činjenici da bi eventualni gas iz nekog nepoznatog izvora stigao ruskoj kompaniji (zbog Rusa je sprečen  Južni tok) u Srbiji (od Pojata do Niša vlasnik je većinski ruska kompanija). 
Zastoj ne postoji samo kod Kostolca i gasovoda nego u svim segmentima energetike, počev od uglja pa sve do gradskih toplana, malih hidroelektrana, vetrenjača. Forsiranje „partijskih kadrova“ u javnim preduzećima, a gotovo sva energetska su javna,  uz zanemarivanje znanja i stručnosti, dovelo je do pometnje, zastoja, lutanja... Posledice su, naravno,  neizbežne, iako se u energetskom sektoru problemi  pojave uz vremensku zadršku. Neke su, medjutim, vidljive i prisutne već danas.  Decenijski  post u investiranju u energetiku ostavio je trag na ukupnu industriju i privredu Srbije.  Energija, naime, nije samo inicijator i zamajac opšteg razvoja, gradnjom elektrana, na primer,  obezbedjuje se rad čitavog niza delatnosti, od istraživača do mašinogradnje i gradjevinarstva.  Bar trećina srpske privrede ućestvovala je u gradnji i održavanju energetskih objekata, a to su desetine hiljada zaposlenih, tehnološki napredak, izvozni poslovi i zaposlenost u inostranstvu.  Većina nekadašnjih uzdanica više ne postoji, a eventualno pokretanje investicija u energetici danas  znači  angažovanje stranaca, na gotovo svim poslovima, od projektovanja do opremanja i gradnje.
Samo u EPS je zaključeno desetine sporazuma, tačnije memoranduma o saradnji za gradnju hidroelektrana na Drini, Limu, Ibru, Moravi  Savi, Dunavu sa Italijanima, Nemcima, Rusima, Kinezima Japancima...A ništa nije ni započeto, kamoli završeno. Slično je sa ugljem i termoelektranama. Može li bar energetsko zamešateljstvo sveta, prisutno u obaranju cena nafte i gasa, apelima za napuštanje karbonske energetike i krizi koja se naslućuje, pokrenuti angažovanje nauke, struke i politike u Srbiji. Pa zar ne prisustvujemo globalnim poremećajima u koje se svi petljaju – Bil Gejts  piše otvoreno pismo, dobitnik Oscara Leonardo di Kaprio upućuje apel za spas planete, a o političarima i uglednim ljudima iz kulture da ne govorimo. Iskustvo nalaže da treba investirati u energetiku baš u ovakvim uslovima, jer  će neminovno slediti energetska glad i skok cena.     

                       
Dragan Nedeljkovic

 

22. 2. 2016.

Izbori na struju


U svetu postoji mnogo varijacija „rešavanja“ statusa i problema  u energetici, naročito u elektroprivredi, ali je  Srbija  izuzetak – neuporediv sa bilo kojom državom, bez obzira na društveno uredjenje,  politički poredak ili stranačko opredeljenje  partija na vlasti. Model je jedinstven u svim segmentima, počev shvatanja šta  je električna  energija, kakva joj je uloga i koliki značaj ima za za razvoj, privredu i standard stanovništva pa do vlasništva i ekonomskih uticaja. U gruboj podeli  na struku, odnosno znanja koja se stiču tehničkim obrazovanjem, gde sve počiva na egzaktnim činjenicama, i politiku, gde je dolazak na vlast ili opstanak primarni cilj, a parole,  obećanja, izbori,  sredstva  za odlučivanje o svemu politika je uvek pobenik. I upravo tu leži osnovni  uzrok svih nevolja, ne samo energetike, nego države i društva u celini. Dominacija politike, pogotovo kad se svesno i namerno ignorišu tehnika, ekonomija, pa čak i društvene nauke, je razlog  što je Srbija na gotovo svim rang listama na dnu ili medju poslednjima u Evropi.
Objektivno posmatrano politika, partije i vodje, su neizbežni u svakoj zemlji, pa Srbija ne može biti izuzetak.  Razlika  nastaje  u načinu stvaranja političke elite, izbora partija i čelnika, programa i njihovog sprovodjenja. O tome postoji ozbiljna i obimna  literatura, a sažeto komentarisanje rizikuje pojednostavljenje i prigovore. Ipak,  ukoliko analiziramo aktuelnu političku scenu  većina partija je izrasla na galami, vrućim parolama, svesnim obmanama i podilaženjima puku i prisustvu u javnosti. O programima, nedoslednostima, moralu i praksi ne vredi ni govoriti. Okretanje ćurka naopako, kako se u poslovicama definiše prevrtljivost, je redovni pratilac gotovo svih čelnika i članova partija, pa se stekne utisak da su za onoga ko da ili ponudi više. Slično je sa pridobijanjem pristalica, odnosno glasova na izborima.
Otuda i česti, nepotrebn i izbori. A jedino konkretno obećanje  da bi se izbori dobili je da „struja neće poskupeti“. Ta formula se primenjuje već decenijama i uvek je uspešna, pa je logično nazvati ih izbori na struju. Karakteristično je, medjutim, da osiromašeni gradjani radosno dočekuju takve izjave, a stručnjaci prećutkuju pogubne posledice.  Nije teško razumeti gradjane, dok za stručnjake postoji „objašnjenje“. Ključ je, ipak, u vlasti, čiji potezi  izmiču svakom razumnom tumačenju.
No podjimo redom. Gradjani, a isto važi i za privredu, su decenijama stimulisani da troše električnu energiju, često rasipnički, nerealnim, neekonomskim cenama koje ne „pokrivaju“ ni troškove prozvodnje. Da li je za ponos ili bruku što domaćinstva troše znanto više nego u razvijenim zemljama. Ako i zanemarimo enromne kradje struje i muke oko naplate takvom politikom cena poremećeni su odnosi medju energentima pa je za grejanje redovno povoljnije koristiti struju nego gas, ugalj ili drva, čak i iz toplana. Otuda čudna pojava da je urušavanje privrede, prestanak rada velikih fabrika i sve što se sa privredom dogadjalo donosilo stalni rast potreba, umesto opadanja potrošnje. Istovremeno proizvodjači energije su poslovali s gubitcima, zamrznut je razvoj, mašinogradnja i svi koji su radili za elektroprivredu su ostali bez poslova, mnogi propali i nestali. To je tek deo nevolja – ukoliko uključimo  rudnike uglja, čije rezerve su ograničene,  njihovim iscrpljivanjem ne stvara se ništa vredno ni novo, prirodni resursi se arče. Svojevremeno je direktor Kolubare naručio od jednog instituta  studiju kako iskoristiti ugalj za razvoj, otvoriti radna mesta i privredne pogone koji će zaposlizi ljude i kad uglja ne bude – stotinak firmi se moglo pokrenuti a ništa nije uradjeno. Vredi li podsećati šta su proizvodjači nafte uradili sa zaradom.
Stručnjaci, ako pod tim pojmom podrazumevamo  školovane i iskusne ljude, bilo sa fakulteta, iz instituta ili iz energetskih firmi, uglavnom ćute, u javnosti se ne pojavljuju. Više je razloga za  to, a dva najznačajnija su egzistencijalna ugroženost i sistematska eliminacija iz svih tela i sa svih mesta gde se odlučuje. I kad nekog od njih angažuju u ministarstvu, elektrani ili na izradi dokumenata, brzo ih eliminišu ako su aktivni, ili odbacuju ako se zalažu za primenu nauke. Zar nije uvreda i omalovažavanje kad se angažuju stranci da  „uredjuju“ EPS, Srbijagas i celokupnu energetiku, a dobro se zna koliko pametnih, sposobnih i vrednih stručnih ljudi poseduje Srbija. Zašto se sve u energetici, počev od zakona, tehničkih propisa i regulative do strateških opredeljenja i konkretnih odluka prepisuje od stranaca. Još gore je što se ni posle institucionalnog usvajanja regulative malo šta primenjuje i poštuje.
Cene su izuzetna ilustracija: prema propisima tržište je liberalizovano, u praksi o nivou cena odlučuju političari, pogotovo pred izbore kao ove godine. Aranžmanom sa MMF-om dogovoreno je da se u tri koraka u tri godine domaće cene električne enegije dovedu na ekonomski nivo, pošto su najniže u Evropi a EPS u gubicima i  nesposoban za ulaganja. Procedura za promene je jednostavna: EPS podnosi zahtev Regulatornoj agenciji, sa dokazima o poslovanju. U praksi, medjutim, generalni direktor EPS-a ne podnosi nikakv zahtev, čak izjavljuje da neće biti poskupljenja. Ako je to postupak glavnog menadžera EPS-a, a zna se da mu je jedini zadatak uspešno, profitabilno poslovanje, treba ga odmah smeniti. On, medjutim, ide i korak dalje – pred prošle izbore se hvali  visokim profitom, uopšte se ne obazire na nalaze DRI, koja mu „ne priznaje“ profit, a sad ponavlja predizbornu farsu. Kako će se Predsednik vlade i koliko „boriti“ sa MMF-om da „struja ne poskupi“ tek ćemo saznati.  O „specijalitetu“ kojim je struja postala luksuzni  artikal i uvedena akciza ne vredi ni govorili, tim pre što od 12 procenata  prošlogodišnjeg poskupljenja  nekih 4,5 poena „dobio“ EPS, a ostatak, zapravo lavovski deo, država.    DN    
                                      

 

29.1. 2016.

Skrajnuta  energija


U energetskom sektoru Srbije stanje je alarmantno – dok se u svetu oko nas gotovo svakodnevno  raspravlja o dogadjajima povezanim sa energijom i njihovim posledicama  u Srbiji energija kao da je skrajnuta, tek ponekad se pojave vesti, uglavnom  nevažne ili protokolarne. Svet kao da ključa zbog sve nižih cena nafte i gasa, pravaca snabdevanja pojedinh regiona, pa i kontinenata, najave gradnje novih magistralnih gasovoda ili odustajanja od već ucrtanih, novih normi i propisa za korišćenje energije... i, naravno, uticaja  svega toga na ekonomiju, privredu, ukupni razvoj.  Na sceni su bukvalno tektonski poremećaji sa dugoročnim posledicama, a u domaćoj javnosti  tek sporadično imamo  eho svega toga. Iako postoje različita mišljenja i tumačenja  tih pojava , počev od  „normalnih“  reakcija i kolebanja tržišta na obilje ponude, odnosno smanjenje  tražnje, pa do globalnih nastojanja da  se promeni, odnosno zadrži geopolitički uticaj „velikana“, nesporno je da će uslediti posledice. Kako na proizvodjače  tako i na konzumente. Zar nije čudno da se  Iranu „ukidaju“ sankcije baš u vreme „istorijski“ niskih cena nafte. Ili da se velike kompanije, koje su uložile enormna sredstva u istrage, dovode u situaciju nemoći, čak i da vraćaju kredite utrošene za te namene.
Moguće je da do javnosti u Srbiji ne dopiru aktuelni i budući problemi sa energijom zbog  „nedostatka“ vremena čelnih političara, ministara i vlasti uopšte , „prezauzetih“ mnoštvom obaveza na sve strane, inače angažovanih, kako na domaćem terenu tako i u inostranstvu. Kako u to verovati ako su isti ljudi svakodnevno u novinama i tv ekranima  sa banalnim sitnicama, medjusobnim  razmiricama i čestim besmislicama. I površnom analizom nije teško ustanoviti da je upravo obrnuto – baš zato  što vlast čine nekompetetni  ljudi,  nesposobne neznalice i političke „zvezde“ (a oni o svemu odlučuju)  Srbija redovno kasni sa odlukama, naknadno „reaguje“ i skupo plaća  sve posledice. Možda je tačnije reći zbog ignorisanja struke, znanja, sposobnosti. Aktuelna nastojanja da budemo vredni kao protestanti  i sve što uz to ide, ne daju rezultate zato što ljudi nisu lenji  (pa zar u evropskim zemljama nisu cenjeni upravo zbog radinosti i stručnosti, iako se tamo manje radi, a znatno više zaradjuje) nego zato što ne valja ustrojstvo, organizacija, rukovodstva. A sve to  kreiraju i postavljaju  političari na vlasti, shvatajući izbore kao plen iz lova. Pojava nije svojstvena samo aktuelnoj vlasti, nije uopšte nova, ali „objašnjava“ zašto smo  na dnu, ili pri dnu, gotovo svake liste uspešnih zemalja po bilo kom osnovu.
Za energetiku u celini ovo stanje je posebno zabrinjavajuće iz više razloga. Nijedno  obećanje o rastu privrede, većoj uposlenosti, boljem životu...ne može se ostvariti  bez dovoljno energije, a bez ulaganja, gradnje novih objekata i čitavog niza mera racionalnog korišćenja neće je biti. Treba li podsećati da svaki  značajniji novi objekat  iziskuje bar deceniju gradnje (od istraživanja, projektovanja, donošenja odluka do ulaska u pogon). Poznato je da u elektroprivredi, na primer, već tri decenije ništa značajnog kapaciteta nije ni počelo da se gradi. Zna se, isto tako, da su cene struje najniže u Evropi. Povežite ove dve činjenice da vaam bude jasnije o kakvom problemu je reč.
Baveći se politikom – ukoliko ovo što nam rade tako zovemo –stigli smo do nebuloza: tranzicija, reforme, približavanje EU i čitav niz trica i kučina kojima nas kljukaju zaokupljuju svu pažnju, a o pravim potezima vlasti niko ne govori. Srbija nema ni Strategiju razvoja energetike, odnosno ciljeve, mere, objekte koji bi trebalo da obezbede  energiju  naredne  dve-tri  decenije.  Sve energetske propise, kao i  za druge oblasti uostalom, donose nam prepisujući, ili uz prethodnu saglasnost, evropskih regula. Slićno je pri postavljanju  čelnih ljudi  u resorima,  javnim preduzećima (gde vladajuća stranka ili koalicija trpa svoje kadrove) i državnim institucijama. Medju članicama  EU nije tako – većina  primenjuje „evropske“ propise prilagodjavajući ih sopstvenim  uslovima i potrebama, ili odlaganjem dok se ne stvore potrebni uslovi. I to je rezultat  „kadrovske politike“ ovih što plen dele svojim aktivistima i poslušnicima, bez obzira na stručnu spremu, znanje, iskustvo i sposobnost. DN

 

20. 1. 2016.

Profi menadžeri 2


Ova godina je počela nepovoljno po biznis: na berzama se urušavaju vrednosti akcija, na pomolu su stagnacije, pa i padovi privrednih aktivnosti, cene energenata, metala i sirovina drastično padaju, svi su prezaduženi a nikome nije jasno kako će se dugovi  namirivati...Analitičari prognoziraju ozbiljne krize, pribojavajući se oružanih sukoba, koji, navodno, rešavaju krize.  I dok eksperti  za različite oblasti tragaju za tumačenjima – kod nafte i gasa, na primer, potežu se argumenti  o prekomponovanju geostrateških pozicija velikih sila –ugledni  instituti sve  češće stavljaju pod lupu temelje na kojima svet počiva. Zapravo temelje kapitalizma, zasnovanog na stalnom, neograničenom,  rastu svega i svačega,  a pre svega kapitala. Resursi, medjutim, nisu neiscrpni, bilo da je reč o energentima, vodi, zemljištu, rudama ili šumama. Pa čak i ljudima. A na eksploataciji svega navedenog rastao je i kapital, uticaj, moć...Otišlo se, izgleda, predaleko ili je mračna strana ljudskog roda prevladala. Oružje, sva sredstva sile, jedino cvetaju, jer su neophodni .  Savremenom kapitalizmu kao da nisu potrebni prirodni resursi, virtuelnim novcem, štampanjem i pravom šumom derivata kapitala lakše i jednostavnije se može vladati. Karakterističan je nedavni  „slučaj“ pred jednim američkim sudom: tužbu jedne kompanije protiv finansijske institucije za prevaru sud nije uspeo da reši - sudija i porotnici  su, posle izlaganja obe strane i njihovih advokata, saopštili da nisu razumeli o čemu se spore. Erudicija, pravne i moralne norme, zakletve... ništa nije pomoglo.  Sve je toliko zapetljano da su radije pristali na epitete gluposti i neznanja nego da presudjuju.
Ako je „pravilo“  povremenog  izazivanja kriza preraslo u zakonitost  iznalaženje lekova za ozdravljenje, odnosno angažovanje država u tom lečenju poljuljalo je sve norme ponašanja koje je kapitalizam propagirao nekoliko vekova. Dok su postojale ideološke podele, a kapitalizam  insistirao na slobodama, inicijativama i tržišnom vrednovanju, a „socijalizam“ počivao na državnom upravljanju, planskoj privredi i administraciji nametnuto je „takmičenje“. Pre svega u naoružavanju, ekonomskom razvoju, standardu, nauci...Kad se „socijalizam“ urušio, kao manje efikasan i uspešan, trebalo je naći drugi način vladanja, bolje rečeno dominacije svetom.  Energija, bez koje nema razvoja, bogatstva, pogotovo dominacije,  iskorišćena je kao elemenat, verovatno ključni. I ranije je posedovanje i kontrola energije bilo presudno, toliko da mnogi naučnici veruju da je uzrokovalo ratove, posebno dva velika svetska sukoba, ali čak i tržišno regulisanje energije služilo je istom cilju.
Nafta je izvanredan primer. Nema energetičara, ekonomiste, pa ni ozbiljnog političara,  koji do juče nije bio ubedjen da se sa naftom i derivatima otišlo najdalje u delovanju slobodnog tržišta.  Ako se, medjutim, shvati da se upravo tu najviše manipulisalo ideali tržišta se urušavaju.  I bez rata se moglo upravljati naftom, stvarati  moć i bogatstvo, jednostavnim potezima - skokovitim rastom cena, ili besmislenim obaranjem  na berzama.  Ciljevi  tih promena uglavnom se naknadno otkrivaju. Treba li podsedćati na „energetske krize“ sveta iz sedamdesetih godina prošlog veka, ili na drastićno obaranje cena pred raspad SSSR-a. Da li smo svesni zašto danas cene nafte, i gasa, toliko padaju. Odnosno zašto se insistira na eliminicaiji  „karbonske ere“  u energetici, korišćenju novih tehnologija i obnovljivih oblika energije.
U Srbiji se stiče utisak da vlast ne prati, ne razume ili namerno ignoriše signale iz sveta. Obećavaju se brda i doline, propagira stabilizacija, napredovanje, privredni  rast, bolji život...U praksi, stvarnom životu, ne postoji gotovo ništa od tih obećanja, ukoliko ne prihvatimo slatkorečive  govore vlasti. Kod zapošljavanja, recimo, dovodjenje stranaca , kojima na jednoj strani plaćamo dolazak, a na drugoj  nudimo najjeftiniju radnu snagu u Evropi (novozaposleni  sa svojim platama ne mogu priuštiti ni elementarne životne potrebe).  Da li su naši političari  pronašli formulu opstanka na vlasti učestalim izborima i stalnom predizbornom kampanjom.  Koliko se iz demokratskih procesa evropskih zemalja zna  izbori se raspisuju i vlade smenjuju u krizama, eferama, nezadovoljstvu – naši raspisuju treće izbore za četiri godine u vreme ekspanzije, stabilizacije, svih mogućih poboljšanja, svetlih perspektiva. Da li je to normalno, da li se tako približavamo Evropi, svetu, bilo kome iz tog sveta.
Ima, istini za volju, objektivnih  smetnji u sveobuhvatnom reformisanju države, elemenata na koje domaći političari ne mogu uticati. Nevolja je što toga nisu svesni, bilo da je reč o neznanju, nesposobnosti ili aroganciji karakterističnoj za primitivce. Ako izdvojimo niske cene energije, sirovina, metala, koje su za kapitalizam bile orudje u nadmetanju, a za socijalizam urušavale poredak,  naši ih očito ne primećuju.  Naša „borba“ za bakar iz Bora, čelik iz Smedereva, ugalj iz rudnika sa podzemnom eksploatacijom i sl tumači se kao nastojanje za očuvanje radnih mesta, stvaranje i rast društvenog proizvoda, egzistenciju stanovnika, a suštinski  je kopanje novih jama bez dna.  Bilo kakva privredna aktivnost u kojoj preduzeće nije u stanju da plaća sirovine, energiju, radnike , doprinose i poreze je besmislena. Mora se likvidirati. Uloga vlasti, političara nije da ih održava ili pomaže, nego da stvori klimu, ambijent, sistem da se stvaraju nova, profitabilna.  A takav pristup počinje sa obrazovanjem, školstvom, elanom i voljom.
Tek u takvom ambijentu profesionalni menadžeri imaju ulogu. Danas, kad nam je vlast i mendžer za sve jedan čovek, potpuno je besmisleno  postavljati profesionalne menadžere, domaće ili strane i u najbitnije kompanije.
  DN.

 

10. 1. 2016.

Profi menadzeri


Sve što vlast ne uspe da proda strancima, od Železare, Telekoma, Bora,  do rudnika sa podzemnom eksploatacijom,  mora se dovesti u red postavljanjem profesionalnih menadzera. Isto važi i za sva  javna preduzeča, kao i za nekadašnje firme u društvenom vlasništvu sa kojima niko ne zna šta raditi. Profesionalni menadžeri, ako je suditi po dosadašnjim potezima, moraju biti stranci, što je svojevrsna uvreda za sve stručne i vredne ljude u Srbiji, bilo da poseduju iskustvo i rezultate, bilo da su školovani za tu čarobnu profesiju. Ima više razloga za izbor stranaca, a neki su, izgleda, prevagnuli – medju važnije spada „davanje odrešenih ruku“ bolje rečeno ovlašćenja menadžerima da se ponašaju kao pravi domaćini, srede firmu, organizuju posao a najvažnije je stvaraju profit. Pošto već  naziv čelnih ljudi takvih firmi podrazumeva upravo to nije jasno zašto je unapred rezervisano za strance. Ima, dakle, dodatnih motiva: jedan je da profesionalnog menadžera treba dobro platiti, čak dodatno motivisati bonusima za uspeh, što je za gradjane Srbije nezamislivo, drugi je čista psihologija, uverenje da su svi, izuzev Cara, lenji, nesposobni, skloni muljanjima i prevarama. Uostalom u Vladi imamo ekipu stranaca, profesionalaca.
Stalno isticanje patriotizma, vednoće,  poštenja, posvećenosti jednog čoveka, nasuprot svima dovodi do anomalija, stvara idealan  ambijent satiričarima, karakaturistima, šaljivdžijama, ali i ozbiljne i dugoročne probleme državi, društvu, pogotovo privredi.  Kad jedan čovek odlučuje o svemu, makar  mislio da je veliki vizionar ( a u istoriji ima sijaset primera takvih „vodja“ i njihovih sudbina)  nije neophodan nikakv  prorok, ili vračara, da bi se znalo šta će se izroditi. Domanovićev Vodja je litarelni patuljk prema stavornosti  u kojoj živimo. Pa ovaj je prodavac, pardon izvoznik,  automobila, graditelj puteva, pruga, fabrika, škola i vrtića, rudnika... jednom rečju svega i svačega. Kad god ga čujemo ili vidimo, a to je bukvalno svaki dan,  setim se Dositeja Obradovića, prvog ministra prosvete ustaničke Srbije: „Mudar čovek se stidi mešati u ono u čemu nije vešt, a ludom se čini da je sramota ako svoj nos svuda ne uvuče“.
Podseti  me, takodje, na  istinitu anegdotu Vukašina Mićunovi ća, književnika sa nekoliko objavljenih knjiga. Prethodno je bio u vojsci, na visokoj funkciji  Komesara mornarice. Očekujući  unapredjenje jedan oficir je, pričao je Vule, svako jutro  izveštavao kako  mnogo radi: jedan dan je ostao na poslu do deset uveče, drugi  iza ponoći i tako iz dana u dan. Komesar se naljuti, pa umesto da pohvali radinost i prilježnost potčinjenog, zapreti da će ga ražalovati, jer nije sposoban da obavi posao u radno vreme. Oficir više nikad nije pominjao prekovremeni rad, ali je taj čovek postao general u vreme osamostaljenja Hrvatske, istaknut i veoma uticajan.
Nevolja je što političke partije na vlasti državu, gradjane, privredu, resurse shvataju kao plen koji su izborima dobili, kojima raspolažu po svom nahodjenju, eventualno znanju i sposobnostima. Još veća što za sve probleme okrivljuju predhodnike, a namerno zaboravljaju sopstvene uloge i doprinose aktuelnom stanju Srbije. Največa je, ipak, što ne razumeju, bilo zbog nedovoljno informacija, nekompetetnosti ili obaveza prema onima koji  su ih doveli na vlast, šta se dogadja u svetu i oko nas. I na političkom i na privrednom planu vuku se pogrešni potezi, donose propisi i odluke koji nisu rešenja nego dalje zapetljavanje. Primer javnih preduzeća je veoma ilustrativan. Ako se fokusiramo na energetiku, inače ključnu delatnost razvoja već skoro dva veka i osnovnog uzročnika velikih ratova, aktuelne promene pod geslom centralizacije, ušteda i tržišnog poslovanja, su potpuno suprotne svemu što se u svetu dogadja. Tu leže uzroci  anomalija, razlozi što nam javna preduzeća iz energetike posluju s gubicima, stalno strepimo da li će biti dovoljno energije, naročito tokom  zime i sijaset  i sijaset drugih problema.Politička i ekonomska decentralizacija, prenošenje nadležnosti i odgovornosti na niži nivo vlasti i upravljanja daju mnogo bolje rezultate i zato su trend.
To, medjutim, podrazumeva  regulisan ambijent poslovanja i eliminisanje političkog odlučivanja. U Srbiji se vlast ne odriče, nego nameće nove ingerencije, zapravo direktno odlučuje o cenama i „kupcima koji ne plaćaju“ i kolikoi kad plaćaju. Odijum trpe javna preduzeća a „rešenja“ su promena menadžera i direktora, zapravo postavljanje sopstvenih, poslušnih partijskih „kadrova“. Profesionalni menadžeri, naravno, tu nemaju šta da traže. Sposobnih, stručnih, iskusnih ljudi ima, ali se svesno zaobilaze i eliminišu. Plodovi će, kao što je u energetici uvek, tek stići, a posebna nevolja što mladi ljudi, najbolji studenti uglavnom odlaze u inostranstvo. 
Aktuelna politička i ekonomska situacija u svetu, sa atmosferom u kojoj se najavljuju  nove, dublje, krize, čak i ratovi, nametnula je temeljno preispitivanje ustrojastva država i njihovog funkcionisanja.  Sve više mislilaca, analitičara na glasu, pa i institucija, pod lupu stavlja kapitalizam, kao uredjenje koje proizvodi krize, a „rešava“ ih ratovima. Nije reč o ideologijama, nužno je naći modus vivendi za svet, zapravo opstanak i dalji progres. Domaćim političarima nije ni lako ni jednostavno, tim pre što ni po dosadašnjim „receptima“ nisu uspevali. Ali, držati se nečega što je prevazidjeno, „prepisivati“ ili „biti poslušan“ ne vodi dobrom. 

Dragan Nedeljković

 

2.12.2015.

Detektor laži javlja

Da li je detektor laži savremeno pomoćno sredstvo policije u razotkrivanju počinilaca krivičnih dela lopova, prevaranata, ubica i sličnih prestupnika, koji je  zamena za nekadašmja prebijanja,  mučenja i torture. Ni po zakonima, ni u sudskoj praksi, ta naprava se ne koristi kao dokazni materijal, ali izgleda može poremetiti osumnjičene, uticati na njihovu psihu, otkriti unutrašnje reakcije ako ne govore istinu. Mada sve zavisi od mentalne snage i stabilnosti osumnjičenih – kod jednoga aparati deluju, kod   drugoga nema reakcije, a zabeleženo je i   sasvim suprotno dejstvo. Zbog toga se zvanično ne koriste.
Kako je zašto detektor laži u Srbiji postao moćno političko oružje još nikome nije jasno, a očekuje se da će budući istraživači imati muke da to obelodane. Za sada  se može naslutiti da je vladajuća partija uspela da ubedi spravu, pridobije je i učlani u svoje redove, jer detektor postade moćno sredstvo političke borbe. Zapravo pripadnici stranke rado odlaze na poligraf, čak se sami prijavljuju, a niko iz opozicije   se ne usudjuje na testiranje – ergo jasno je ko govori istinu, a ko obmanjuje. Predsednik stranke i Vlade Srbije dostigao je vrhunac, pošteno i hrabro odgovarajući na sva pitanja, a sprava je pokazala de je govorio istinu, kao i svi ranije ispitani članovi. Zar je iko mogao da sumnja u spravu, koja je član iste partije. Malu nedoumicu izazvala je javna prezentacija rezultata – ministar policije, zajedno sa svim glavešinama i četom naoružanih, maskiranih policajaca u pozadini, saopštio je  kako je testiranje obavljeno na zahtev nadležnih organa, a u narednoj rečenici da je predsenik došao na svoju inicijativu. E tu je nastala velika nedoumica – nigde, nikada nije zabeleženo poligrafsko ispitivanje predsednika vlade, sprava je,rekosmo, korišćena za ubice, lopove, uopšte zločince.
Osnovno je pitanje zašto se detektor laži tako pompezno koristi, a ni suptilniji analitičari ne nalaze objašnjenje, ili se ne usudjuju da saopšte istinu  (detektor ih lako može raskrinkati). Novinarima ne preostaje drugo pa će buduće vesti  počinjati  „kako detektor laži javlja“ javlja.  A tumačenje je, kao i svi veliki izumi, prosto i jednostavno. Svrha je odvačenje pažnje javnosti sa ozbiljnih životnih problema, priprema za neke nove izbore, prikazivanje mudrosti, smirenosti, veštine čelnih ljudi vlasti i podizanja njihove popularnosti. Zvuči šašavo, ali deluje, kao u onoj reklami. Suštinski je to reklama, zapravo predstava, mora se priznati dobro smišljena i režirana.  Tvorcu svaka čast, popularnost zaslužuje.
Ozbiljne analize, realan život i ključni pokazatelji rada vlasti ostaju zapreteni, tek poneki podatak stigne do javnosti.  Uz salve samohvala, permanentno prisustvo u svim sredstvima informisanja i izjave poput „u istoriji nije bilo uspešnijeg premijera, niti će ga biti“ začarani narod (tv rijaliti i najveći deo programa tome služe) svašta guta. Kao ilustracija neka posluži podatak o poboljšanju materijalnog  položaja prosvetnih radnika isplatom  7.000 dinara svakom. Možda  malo njih zna da svaka ovca dobija tačno toliku stimulaciju svake godine. Da li je suma za prosvetne radnike slučajno ista kao i za ovce. Za policajce je 20.ooo dinara. Unedogled se mogu redjati podaci o „uspesima“,  ali umesto toga  za ovu priliku je primerenije navesti  rezultate ozbiljne studije uglednih ekonomista – Srbiji  je potreban rast društvenog proizvoda od 10 posto godišnje naredne dve decenije da bi dostigla nivo iz 1989.godine. DN

 

25. 11. 2015.

Vetrenjače


Kako se u veoma kratkom roku menjaju stavovi, mišljenja, odluke istaknutih članova vlasti u Srbiji može ilustrovati  pričom o vetrenjačama.  Još se nije stišala „afera“ oko vetrenjača jedne američke kompanije, odnosno umešanosti ili fabrikovanju učešća čelnika jednog javnog preduzeća, bliskog vlasti, a već je lansirana sasvim suprotna vest. Šta sve nije korišćeno u dezavuisanju prve vesti, od detektora laži, do najjačeg aduta – predsednik vlade je rekao kako je neko pokušao da zaradi, mnogo zaradi, prodavanjem skupe energije iz vetra, iako uključivanje i rad vetrenjača nisu regulisani propisima.
Nekoliko dana kasnije, medjutim, puštena je u rad prva vetrenjača, zapravo prvi vetropark u Kuli, čiji investitori su  MK grupa i italijanska kompanija. Detalje o ulaganjima, snazi, proizvodnji, namerama za gradnju novih objekata već smo objavili, ali mala euforija oko značaja vetrenjača za Srbiju, stvorena oko toga, zaslužuje komentarisanje.
Nije ništa sporno oko potrebe da se i energija vetra koristi, tim pre što su svi raniji pokušaji bili individualni,  a sada će proizvedena energija biti u bilansu EPS-a. Tačnije Elektromreža Srbije će je otkupljivati.  Kao što otkupljuje energiju iz malih hidroelektrana, takodje veoma poželjnih i korisnih za Srbiju. Karakteristično je kod one afere u kojoj je akter bila Lidija Udovički niko nije pomenuo da je ona suvlasnik jedne male hidroelektrane koja je pre dve godine izazvala pravu pometnju Užičana sa vodom. Upućeni su još tada tvrdili da jedan od razloga nevolja Užičana preterano pražnjenje jezera da bi se proizvodila energija te male hidroelektrane. Možda se ćutalo da se ne pokrene piča o vlasništvu malih hidroeletrana, čija proizvodnja se stimuliše slično vetrenjačama.
A ta stimulacija električne energije iz vetrenjača nije mala, šta više enormna je: kad se poredi kilovatsat iz termoelektrana ili hidroelektrana EPS-a proizilazi da je energija vetra bar 200 posto viša. Nekih 10 megavata snage vetroparka u Kuli košta približno koliko i slična snaga u termoelektrani, a za razliku od klasične elektrane vetropark nema triškove goriva. Prećutkuje se, medjutim, veoma značajan podatak, tačnije iskustvo rada vetroparkova u zemljama koje poseduju  ozbiljne instalisane snage – vetroelektrane rade prosečno 2.ooo sati godišnje. Ukoliko se porede sa klasičnim termoelektranama u Srbiji  to je negde četvrtina časovnog korišćenja.  A to, istovremeno, znači da za stabilnost isporuka električne energije kupcima mora postojati neki drugi proizvodjač, koji će proizvoditi kad nema vetra, tj vetrenjača ne radi. Koliko onda  sve košta. Da i ne pominjemo nevolje koje su vetrogeneratori doneli, počev od buke do rasterivanja i uništavanja ptica, koje su primorale mnoge zemlje da ih grade na moru ili teško pristupačnim planinama gde nema naselja. Ako se zadržimo na prednostima, kao što su obnovljiva energija, bez zagadjivanja okoline i emitovanja štetnih gasova, ipak preovladava uverenje da to nisu, niti mogu biti, objekti za baznu proizvodnju električne energije.
Nadležni ministar, koji je pustio u pogon prvi vetropark u Srbiji, naglasio je neophodnost  gradnje više takvih objekata, pored ostalog i zbog obaveze države da kroz pet godina ima 27 posto učešća novih i obnovljivih iyvora energije u finalnoj potrošnji. Obaveza, istina, postoji, a verovatno ćemo doći u situaciju da plaćamo penale zato što je nismo ispunili. A nastala je zbog neznanja i nekompetetnosti  prethodng ministra, koji je uz izjavu da Srbija može sve što mogu zemlje EU, potpisao tu obavezu države. Realno obaveza se ne može ispuniti, a na primeru Češke, jedne od članica,  vidi sa da nije ni moralo, da je bilo znanja i pameti. Češka je, naime, posle višegodišnjih pregovora preuzela obavezu da dostigne 15 učešća novih i obnovljivih izvora energije u 2020-oj. Na stranu što obaveza Srbije podrazumeva i 10 posto učešća bio dizela u potrošnji  motornih goriva, a danas je to  nula. Nema u Srbiji nijednog proizvodjača takvog goriva.
Gotovo isto je sa tvrdnjama da gradnja takvih objekata doprinosi  angažovanju domaće privrede i zapošljavanju – u prvom vetroparku u Kuli  srpsko je zemljište, a radili su nešto i bageri na rasčićavanju terena i betoniranju postolja, sve ostalo je iz uvoza. Isto će biti i u sledećim objektima.

DN

23. 11. 2015.

Grejanje sirotinje


Kalendarski stigoše niske temperature, kiše i snegovi, doba u kome je neophodno grejanje, a  ozbiljan društveni problem kakv je grejanje sirotinje ostade nerešen. Uredba Ministarstva  rudarstva i energetike, kojom se siromašnim domaćinstvima besplatno  obezbedjuju izvesne količine električne energije, gasa i toplote iz gradskih toplana, još je fazi izrade. Ustavni sud je, naime, stavio van snage prethodnu uredbu, a nova nije doneta. Ako zanemarimo anomaliju, tj činjenicu da se Ustavni sud uopšte bavi takvom tričarijom, vredi razgovarati o Vladi i nadležnom ministarstvu, bolje reći njihovoj „brizi“ o socijalno ugroženom stanovništvu. Kao i sve druge „brige“ aktuelne vlasti i ova o grejanju sirotinje ima isključivo propagandni karakter.  Lansiraju je nekompetetni ljudi, nude nemoguća ili pogrešna rešenja, postižu suprotne rezultate, ali stiču pristalice i popularnost neukih.
Ko se još seća nadležnog ministra za energetiku, koji je pre nepune četiri godine obećavao niže tarife za struju  po dva sata svakog popodneva i ceo vikend, uvodjenje socijalnih karata, niže cene energije... Šta je ostvareno –tada je nekih 300.000 domaćinstava dobijalo popust na račune za struju, a primenom „neustavne“ uredbe  to pravo je ostvarilo 70.000 domaćinstava.  Reklo bi se da je drastično smanjen broj  socijalno ugroženih domaćinstava, a istina je obrnuta, uvećava se broj ugroženih. EPS je pre te uredbe podatke o siromašnima dobijao od opština, jer, naravno, nije imao mogućnosti da ustanovi ko je ugrožen ili siromašan, a socijalne karte nikad nisu napravljene, jer je to ozbiljan i obiman posao.  A ni slika koja bi se dobila nikako ne odgovara vlasti, pošto su gradjani Srbije sve ugroženiji, na dnu evropskih zemalja  po zaradama i primanjima.
Dodela besplatnih količina električne energije, gasa ili toplote je tipičan primer  „udvaranja“ vlasti potencijalnim biračima mimo svake logike, energetske i privredne politike.  Na jednoj strani insistira se na uspešnosti i profitabilnom poslovanju proizvodjača energije, na drugoj se besplatno dele njihovi proizvodi.  Pogrešnom politikom cena energije – zar nije bezbroj puta konstatovano da je struja u Srbiji najjeftinija u Evropi – stimuliše se nemar i rasipništvo, a istovremeno apeluje na štednju, racionalnost, efikasnost korišćenja energije.  Ne može se, naravno, ignorisati postojanje socijalno ugroženih, ni potreba da im se pomogne, mada zabrinjavaju podaci o sve većem broju ugroženih.  Ali, pomoć ne sme biti u besplatnoj energiji, nego u novčanoj nadoknadi da se energija plati (strana iskustva kažu da se mogu koristiti neki kuponi ili bonovi za takve svrhe).
Svi nadležni uveravaju javnost da ove zime neće biti problema sa energijom, proizvodjači su obavili remonte i pripreme, stvorene su zalihe i rezerve, obećava se sigurnost i stabilnost.  U energetici, medjutim, godišnja ili sezonska  uskladjenost mogućnosti proizvodnje i potreba proizilazi iz dugoročne strategije razvoja, planova gradnje novih objekata i energetske politike koja se sprovodi.  A niko od nadležnih ne saopštava, reklo bi se i ne brine, o izazovima pred kojima smo : niti imamo strategiju, niti planove  gradnje (svaki iole značajniji objekat  iziskuje ber desetak godina priprema, projektovanja, gradnje) niti konzistentnu energetsku politiku.  Razvoj privrede, posebno industrije, koji se stalno nagoveštavaju, nisu mogući bez energije, a medjunardne okolnosti, pogotovo povezane sa energijom, ne obećavaju te preduslove. 

D. Nedeljković

 

19. 11. 2015.

Štediše

Ukratko  opisan jedan dogadjaj izgleda ovako.  Autobus sa novinarima krene iz  centra grada na lokaciju nove trafaostanice  Beograd 20  a organizatori saopšte da Premijer Srbije, kao glavni gost na svečanosti  puštanja u pogon, neće davati nikakve izjave. Novinari se uskomešaju, pitajući se kako će proteći jedan dan bez njegovih informacija, ali ih organizator vrlo brzo vrate u kolotečinu – Aleksandar Vučić će ipak odgovarati na pitanja.  I usledi već uobičajena papazjanija svega i svačega, obraćanje Vožda svom narodu, slatkorečivo izlaganje koje bi se moglo previjati na rane, ali nema nikakvih dodirnih tačaka sa stvarnošću.
Pre njega nadležni ministar i direktor protumače ulogu i značaj nove trafostanice za energetski sistem, ističući kako je gradnja počela pre 35 godina a zatekli su, kada su postali vlast, tek petinu obavljenog posla, tj „uspeli“ da obave četiri petine. Medju gostima je znatan broj stručnjaka, učesnika u gradnji, koji znaju da je trafostanica kompletno završena još pre pet-šest godina –nedostajali su jedino vodovi zbog „smetnji“ na trasi, opštinskih zavrzlama i seljakanja lokacije.  Istaknuto je, takodje, da će nova trafostanica „uštedeti“ nekih milion evra godišnje. A „ušteda“ očito omiljena tema Vožda, dva puta je opomenuo direktora da u budžet uplati taj milion. Trafostanica, to je bar jasno, ne proizvodi  električnu energiju, štaviše troši je – iako će novo postrojenje verovatno umanjiti  tu potrošnju, a sve savremenije tehnologije upravljanja i prenosa uvećavaju efikasnost i pouzdanost teško je pripisivati „zasluge“ novoj vlasti.
Slično je i sa znatno većim uštedama, od tri miliona evra mesečno koje najavljuju iz EPS-a. Od avgusta, kda je EPS temeljno pretumban,  uštede bi već stigle na desetak miliona da je računica tacna. Mudri direktor je, medjutim, obećanje pomerio za 2o2o. godinu, iako „štednja“ daje rezultate.  Danas se umanjenje zarada, dnevnica i uopšte primanja zaposlenih tretiraju kao uštede. I u državnom budžetu, ne samo u javnim preduzećima. A to nikako nije u skladu sa proklamovanom politikom razvoja.  Treba li podsećati da je  za prevazilaženje svake ekonomske  krize nužno uliti stanovnicima radni elan, entuzijazam, volju – Nju dil u SAD  pokrenut povećanjem zarada zaposlenima – ne postoji zemlja, ni primer da su smanjivanjem plata, penzija  i drugih davanja stvoreni uslovi za više rada i truda. Kao što ne postoji primer da se neka zemlja izvukla, stvorila ambijent za razvoj saradnjom sa MMF i finansijskim institucijama. Suštinsko pitanje je kako vlast namerava popraviti ekonomsko stanje zemlje, ako za svaki potez, svaku odluku mora pribaviti saglasnost i odobrenje od stranaca. Sve učestalije „dogadjaje“ otvaranja novih pogona, zapošljavanja ili preuzimanja nekadašnjih fabrika prati priča kako stranci sele svoje pogone u Srbiju iz azijskih zemalja, uz istovremene tvrdnje kako je, pored povoljnih propisa, domaća radna snaga jeftina.  Jedan cinik je zlobno „objasnio“ povećani interes stranaca –kad su shvatili za kako male pare su „pridobili“ političare zašto ne bi bedno plaćali radnike.
A kad se pojavi razuman menadžer, poput D. Bajatovića, koji  „nagradi“ zaposlene u Srbijagasu za uspešno polovanje, javnost i vlast ga izlože ruglu i podsmehu. Šta ga čeka može se nagadjati, ali niko da prozbori kako su decenijama u EPS-u, NIS-u, Srbijagasu i drugim firmama svi zaposleni  dobijali trinestu platu ili pozajmicu za zimnicu, početak školske godine, koja nije vraćana.
Danas je to jeres. U sličnu vrstu „štednje“ valjalo bi pridodati i egzibicije sa reorganizacijom javnih preduzeća, pod nadzorom MMF.  Uvreda je već činjenica da nemamo ljudi, stručnjaka, spremnih i sposobnih  da organizuju i vode velike firme pa nam stranci nameću i kontrolišu njihovo reformisanje. Drastičan primer je EPS u kome je, osim koncentracije nekadašnjih distribucija  formirana nova firma EPS snabdevanje. Ogromni dugovi u distribucijama, nastali zbog neizmirenih obaveza kupaca, ostali su objedinjenoj distribuciji izmenjenog imena,  a EPS snabdevanje je počeo rad bez tog opterećenja.  Ubrzo je, medjutim,  ta nova firma zapala u isti problem – dugovi su premašili 30 milijardi dinara, iako se u javnost izlazi podatkom da su stepen naplate drastićno povećan. Silovanje logike u ovom slučaju je samo produžavanje tog postupka  u tvrdnjama da su plate zapravo povećane, što će uskoro doživeti i penzioneri koji prežive.
Ukoliko je sve zajedno, pogotovo štednja kakva se promoviše, deo ekonomske politike koja Srbiju izvlači iz krize ne treba biti prorok, čak ni pronicljiv, da bi se razumelo kako će mladi, obrazovani, stručni ljudi odlaziti, a država dalje siromašiti.

DN

 

5. 11. 2015.

Energetski   institut
Srbija će uskoro dobiti Energetski  institut glasi nedavno saopštena vest na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Mada se već skoro deceniju diskutuje o potrebi objedinjavanja struke, dobijena je i dotacija iz inostranstva, ni brojne državne institucije, ni nekoliko uglednih instituta, koji decenijama proučavaju energetske oblasti, nisu uspeli da se usaglase oko organizacije i delatnosti  jednog državnog  naučnog tela koje bi presudno uticalo na energetsku politiku zemlje. Iako su navodjeni primeri  više zemalja u kojima se ništa ne može uraditi bez saglasnosti  takvog instituta, a pogotovo zbog turbulencija  oko prozvodnje, snbdevanja, sigurnosti, cena, politike, ekologije i sl  na globalnom nivou, u Srbiji se nije daleko odmaklo.  Može se čak reći da se nazadovalo.
Uprkos sve značajnoj ulozi energije u savremenom društvu, počev od strateških opredeljenja, stepena razvoja privrede, pogotovo industrije, pa sve do načina života i standarda stanovnika,  srpska energetika kao da tumara kroz permanentne krize i probleme. Kao i cela država, uostalom. A možda se na energiji i kroz energiju najslikovitije vidi sa kakvim se problemima, mukama i izazovima država suočava. Tranzicija, kako se krsti prelazno razdoblje iz samoupravnog socijalizma u savremeni kapitalizam, očito ne uspeva, ne daje rezultate – efekti su čak suprotni. Na jednostavno pitanje zašto ne može se jednostavno naći  odgovor, nužne su studije, istraživanja, kvalitetni analitičari. I bez toga, medjutim, svaki  laik, svaki gradjanin vidi i oseća kako se živi, traži tumačenje i objašnjenje .Možda je pretenciozno kroz  zbivanja u energetici davati sudove, ali ukoliko energiju posmatramo u njenom suštinskom značenju kao pokretača i inicijatora gotovo svih aktivnosti, makar i na ograničenom prostoru  novinskog komentara, moguće je nazreti uzroke aktuelne situacije.
Tomovi knjiga, čitave biblioteke zapravo, postoje da bi se opisao naučni i tehničko-tehnološki razvoj sveta, plejade najvećih umova ugradjene su u otkrića fizičkih zakona prirode i njihovog korišćenja za dobrobit i blagostanje ljudi. Uloga energije u tome je nemerljiva, a za ilustraciju neka posluži podatak da je u prošlom veku  broj stanovnika na planeti porastao šest puta a potrošnja energije trideset pet puta. Uporedo sa uvećanjem potrošnje, stalnim rastom potreba, pa i nuz pojavama kakve su zagadjenja, politička ili ekonomska dominacija i sl, energija je, zapravo „vukla“ progres. Naročito nauku, prosvetu, industriju,  saobraćaj, komunikacije... sve. U zemljama koje su to umele da cene i koriste, ili su raspolagale resursima, otišlo se najdalje u kvalitetu života, bogatstvu, razvijenosti, snazi.
Autor ovog teksta je medju poslednjima koji će veličati politički i privredni sistem  bivše nam države, ali se na planu energetike mora  odati dužno priznanje, naročito ljudima koji su odlučivali i vodili energetiku u Srbiji.  Na vreme su shvatili da nauka i struka, rudnici i elektrane, proizvodnja nafte i gasa i rafinerije znače razvoj industrije, tehničko i tehnološko sustizanje razvijenih, stvaranje čitavog spektra industrijskih preduzeća za njihovu gradnju i održvanje, prodor u svet u medjunarodnoj razmeni...da sve zajedno  uvećava bogatstvo zemlje, otvara radna mesta, specijalizuje stručnjake. Nastali su naućni instituti poput Vinče, Pupina, Tesle, Rudarskog instituta, projektantske kuće Energoprojekta ili Mašinokomerca, proizvodjači opreme poput Minela, Termoelektra, Goše i niza drugih. Bar trećina  privrede Srbije imala je posla u saradnji sa energetskim gigantima. Sve što u Srbiji danas postoji u energetici izgradjeno je tada - od kako su političari preuzeli sve nadležnosti, od postavljanja ljudi do ignorisanja struke, nijedan  objekat nije ni počeo da se gradi. A to znači da desetine hiljada  zaposlenih u tzv mašinogradnji, u institutima, medju istraživačima, gradjevinarima... nema posla, tavori ili propada – neke čuvene firme više ne postoje. U jednom stratrškom dokumentu poimence je pomenuto šezdesetak industriskih preduzeća kao baza reindustrijalizacije – danas nijedno ne postoji. Uz pomoć štapa i kanapa održavaju se nekako  visokoškolske ustanove, tzv tehnički  fakulteti , čiji doprinos napretku Srbije je nemerljiv. Po tradiciji na takve fakultete upisuju najbolji  srednjoškolci, nekoliko iskusnih profesora tvrdi da stižu izvanredne generacije, marljive, bistre, obrazovane, ali je sve više prisutno pitanje za koga ih školujemo.
Nemaju šanse da se zaposle posle diplomiranja, zapravo šansa je odlazak iz Srbije, a odlazak je masovan. Nije nužno mnogo mozgati da bi se povezale ove činjenice sa zastojam  u razvoju energetike, a još  lakše je stići do pitanja  zašto školujemo mlade za strane zemlje i kompanije. Pogotovo ako se zna da je školovanje skup i dugotrajan proces, ne samo za inženjere, pošto isto pravilo važi za lekare i mnoga druga zanimanja. Moglo bi se, na širem planu, raspravljati o globalnom procesu zbunjivanja, ako dozvolite grubost čak svesnog  zaglupljivanja  plebsa, koji je sve prisutniji u sredstvima informisanja, a kao hobotnica  širi pipke na sve oblasti života i rada,  gde je cilj vladanje i eksploatacija.
Za ključno pitanje kako smo došli u današnje stanje nužna je mala predistorija.  Ko se još seća čuvene besmislene rečenice kako „svakog dana sve više napredujemo, u svakom pogledu“ – rečenice koju, u nešto izmenjenom obliku čujemo gotovo svakog dana, a nekad i više puta dnevno. Ljudima na vlasti je „prosto neprijatno“  kolike uspehe postižu,  koliko ih stranci hvale. Verovatno su u pravu, uz neizgovorenu korekciju da je reč o par procenata stanovništva, stranačkih aktivista i funkionera, kumova, rodjaka, prijatelja. Ogromna većina gradjana sve teže sastavlja kraj s krajem, sve lošije živi, sve manje ima i troši.  Dovoljno je posetiti neku državnu instituciju, preduzeće ili kompaniju koja se transformiše – stičete utisak da je neko važan i omiljen preminuo, vlada  muk i potištenost, ljudi su smrkunuti i zaplašeni. Nigde volje za rad, entuzijazma, veselosti, uopšte atmosfere u kojoj su nekada ljudi radili i stvarali.
Proteklo je gotovo pet decenija od kako su umni ljudi tadašnje države trasirali Strategiju razvoja energetike – Srpska akademija nauka i umetnosti organizovala je tri naučna simpozijuma o resursima, proizvodnji i potrošnji energije.  Dve-tri decenije su razvojni planovi rudarstva, elektroprivrede, naftne industrije stvarani i realizovani po tom ključnom dokumentu, a kako smo već pomenuli sv što danas posedujemo nastalo je tada. Sada smo u situaciji svako malo pravimo nove strategije, nijednu ne pretvorimo u stvarnost, a za novu, koja je pred usvajanjem, najvažniji argument je saglasnost EU. U praksi, ukoliko se počne sa gradnjom nekog značajnijeg energetskog objekta, osim te saglasnosti,  moraju se angažovati strani isporučioci opreme, čak i graditelji. Uskoro bi trebalo da počne gradnja nove termoelektrane u Kostolcu, gradiće je Kinezi – već je podignuto naselje – uzima se kredit, a za domaće firme takoreći nema posla. Na stranu što se godinama razgovara i pregovara, Kinezi  bi već završili gradnju da se blagovremeno počelo. Uostalom uz rudnik Stanari u Republici srpskoj ovih dana ulazi u pogon istoimena termoelektrana, iako su pregovori o njoj  počeli kasnije od pregovora o Kostolcu. Slično je sa skladištem gasa Banatski Dvor – čim je Gazpromnjeft došao u Srbiju predloženo je dupliranje kapaciteta, a tek ovih dana su potpisani papiri o realizaciji.
Čuveni Andrićev zapis da su sve Drine ovog sveta krive, da ih niko i nikada neće ispraviti, a da nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo  mogao bi postati moto za osnivanje Instituta za energetiku. Ukoliko se posao oko energetike prepusti naučnicima i stručnjacima, odnosno izmesti  iz politike kakvu imamo gotovo tri decenije. A ta politika nas je dovela u stanje da neuki i nekompetentni odlučuju o svemu. Evo jezivog primera – Energoprojekt i domaći instituti  ne dobijaju više poslove u EPS-u, sve studije, analize i stručne papire rade stranci, čak i obradjene teme ponovo se rade za skupe novce. Ako ono malo ćutljivih stručnjaka što je u kompaniji preostalo pitate zašto samo hrabri će reći da nalozi stižu iz inostranstva.

Dragan Nedeljković

 

30. 10. 2015.

Anomalije grejanja

Sasvim prirodna i normalna pojava da se ljudi tokom zime greju u Srbiji redovno izaziva pravu buru, angažovanje državnih institucija, ministara, političara, sredstava  javnog informisanja, gradjana. Vode se polemike, analiziraju pojedini energenti, odnosno troškovi grejanja, saopštavaju podaci o  remontima, zalihama pojednih goriva, spremnosti  toplana, skladišta...Ove godine, istina, još nisu formirani posebni krizni štabovi za grejanje, kakve je Ministarstvo energetike godinama imalo, ali ni zima još nije pokazala zube.  Za toplane jeste, jer propis kaže da grejanje počinje 15. oktobra.
Već činjenica da se o grejanju, čim temperature padnu, „brinu“ mnogi pozvani i nepozvani kazuje da ima anomalija, da nije sve u redu. A to je situacija u kojoj  političari stiču pristalice i popularnost, stručnjaci iskazuju znanje, gradjani  se opredeljuju  kako će se grejati i koliko će ih koštati. Za ovu zimu uradjeno je nekoliko procena i analiza, a najkopletnija, čiji autor je Jan Klinko iz Novog Sada,  je dostupna na sajtu u rubrici grejanje.  Najpovoljnije, ako je reč o troškovima, grejanje na drva, potom ugalj, pa električna energija, ukoliko se koristi u TA pećima, a tek iza njih iz gradskih toplana, na prirodni gas, ulje za loženje...
Redosled povoljnih načina grejanja je prva ozbiljna anomalija, mada su podaci nepotpuni. Za grejanje na ugalj i drva tako baza su cene na skladištima, odnosnomestu nabavke, a nisu uračunati troškovi prevoza, skladištenja u kući, unošenja, iznošenja pepela i slično. Ako bi ih dodali verovatno  bi, ipak, najekonomićnije bilo koristiti električnu energiju, pogotovo što se ceo posao sastoji iz okretanja prekidača. Prosto je neverovatno koliko gradjana se greje korišćenjem električne energije u Srbiji –gotovo polovina. To je potpuno neracionalan način  grejanja, a osim par zemalja koje imaju izdašne resurse hidroelektrične enerije, struja se nigde u evropskim zemljama ne koristi  za grejanje stanova i kuća. Takvo stanje je posledica naopake cenovne politike  u energetici, potpunog nesklada pariteta cena i prevelikog upliva državnih institucija i političara. Značajan doprinos ima i beskrupulozna kradja struje, kao i neuredno plaćanje. A visoko mesto ogrevnog drveta takodje je proizašlo iz masovne kradje, neovlašćene seče i manipulisanja.
Ipak, mada iz EPS-a uveravaju da su spremni za zimu, čini se da će biti neprijatnih iznenađjenja, ukoliko zima bude oštra. Kompanija je u toku temeljnih promena, većina zaposlenih je zbunjena, bezvoljna, čak uplašena, sindikati prete štrajkovima, a čelnicima je zadatak da šire optimizam. Kao primer neka posluži podatak da se javno hvališu povećanjem naplate, a dugovanja potrošača dostigla su 30 milijardi dinara –ni u najtežim vremenima dugovanja nisu premašivala 20 milijardi. Grejanje na prirodni gas je prava enigma, iako i iz Srbijagasa stižu optimističke izjave. Gotovo polovina domaćinstava koja se greju na gas, tačnije imaju instalacije za takvo grejanje, odustalo je od gasa, ne koriste svoje uredjaje iako su  ulagali u njih. Zar to nije anomalija.
Toplane su posebna priča. U šezdesetak toplana u Srbiji iz kojih se greje nekih 600 hiljada domaćinstava, vlada pravo šarenilo, gotovo sve su pri  isteku  tehničkog veka, dakle, zastarele, mnoge nisu u stanju ni da plate gorivo i obave remonte, a sve češće se traži isključenje iz sistema. Mada je prirodni gas, kao najčešće gorivo znatno jeftiniji nego prethodnih godina, samo u nekoliko gradova će biti snižene cene i to simbolično. U sistemu u kome se posle svakih izbora menjaju direktori, politićke partije tretiraju toplane kao plen za svoje kadrove a iz vlasti naredjuje koliko će se grejanje naplaćivati  čudno je uopšte funkcionišu. Možda je  grejanje iz toplana od opšte koristi, naročito iz aspekta zagadjenja, ali  je neodrživ sistem u kome privilegovani – što su nesumnivo svi priključeni na centralno grejanje –ne plaćaju tu privilegiju. Odnosno ne u punom iznosu, pošto gradovi  dotiraju troškove takvog grejanja. Bolje rečeno svi gradjani koji sami brinu kako će se grejati plaćaju i onim koji imaju privilegiju.
Da zamešateljstvo bude kompletno u ovom načinu grejanja ne da se energija neracionalno koristi nego se bukvalno rasipa i baca. U Beogradu, na primer, potrošnja energije po kvadratnom metru  stana duplo je veća od evropskog proseka a može se dovesti u normalu uz minimalna ulaganja. Zbog tog razbacivanja instalisana snaga Beogradskih elektrana je 2.500 megavata, iako se grejanje može zadovoljiti sa 1.500 megavata.  Šokantno deluje da bi  se 1.000 megavata instalisane snage moglo koristiti u EPS-u ali to nikoga ne zanima. Možda  bi trebalo reći da  gradovi  pored kojih postoje termoelektrane imaju najniže cene i najsigurnije grejanje –Obrenovac, Lazarevac. Kostolac, Požarevac. Stari projekat grejanja Beograda iz  Obrenovca, iako su uložena znatna sredstva i sagradjeni objekti, nikako da se probije medju prioritete. DN

3. 9. 2015.

Energetska revolucija

Krajem godine u Parizu će se održati veoma značajan  globalni skup o klimatskim promenama, a u stručnim i naučnim krugovima se već  raspravlja  o temeljnoj energetskoj revoluciji  sveta. Sastojala bi se od napuštanja osnovnih energenata , uglja, nafte i gasa, tzv dekarbonizaciji, dok bi novi i obnovljivi  izvori energije, vetar, sunce, biljke, bili zamena  klasičnim.  Reč je, zapravo, o eliminisanju zagadjenja atmosfere, odnosno emisije  ugljendioksida, čudnog gasa bez koga nema života na planeti, ali u preteranim količinama uništava život.  Mada i medju naučnicima ima različitih mišljenja preovladao je stav da su zagadjenja uzrok klimatskih promena koje će dovesti do uništenja planete sredinom ovog veka. Sačinjena su tri scenarija posledica globalnog zagrevanja:  povećanje temperature za 2, 4 i 6 stepeni u odnosu na tzv predindustrijsko doba i u svakom se očekuje znatan  porast nivoa mora i okeana.  Neka vrsta spasa moguća je u scenariju od 2 stepena u preostalim preti potop, daleko pogubniji od opisanog u Bibliji. Uz vrlo rigorozne mere opstanak života na planeti je moguć  pod uslovom  da  se porast temperature zadrži  na 2 spetena, ili ispod toga.
Već na startu, medjutim,  naučnici  nisu jedinstveni –mada su osnovne postavke za prvi scenario preovladale, odnosno dobile većinu, ima i osporavanja. Klimatske promene su nedovoljno poznat i proučen fenomen,  radovi  Milutina Milankovića i aktuelnih sledbenika kazuju da su normalna pojava, koja  se ne dogadja prvi put. Moguće je da ih zagadjenja ubrzavaju, ali  su neizbežne, radili mi  ili ne radili bilo šta.  Ima, čak, i veoma suprotstavljenih predvidjanja, jedni najavljuju ledeno doba, drugi sušne vekove.  Na sledećem nivou rasprava i odlučivanja, kada se angažuju privredni, ekonomski i politički faktori, ko zna šta nas čeka. Neminovni su sukobi  i neslaganja, nešto se već najavljuje. Nerazvijeni deo sveta ima zamerke tipa razvijeni   bar dva veka obilno zagadjuju atmosferu, a sad, kada mi treba da se razvijamo, nameće ograničenja.  A šta će se desiti kada se uključe privredni interesi, kompanije. A tek politički interesi, naročito onako kako ih tumače najmoćniji i najveći.
Blagi nagoveštaj budućih nevolja je nedavna najava Baraka Obame da će SAD izbaciti fosilna goriva iz upotrebe. Iako ta doktrina podrazumeva da će Amerikanci  drugim zemljama  prodavati ugalj, naftu ili gas, a na svojoj teritoriji koristiti nove i obnovljive izvore energije, što iz aspekta globalnog zagadjenja  ne umanjuje opasnost, više saveznih država je oštro reagovalo i najavilo otkazivanje poslušnosti.
U ovom momentu nije moguće predvideti  kakve nevolje i lomovi mogu nastati, ukoliko se prihvati ideja da sredinom ovog veka  svet izbaci iz upotrebe ugalj, naftu i gas, odnosno spreči emisije štetnih gasova u atmosferu. Ukoliko se ima na umu šta energije predstavlja u savremenoj civilizaciji, koliko to vredi, koliko poslova omogućava, koliko budžeta puni, kakvu moć daje...logičan je zaključak da misija nije moguća. Ako je opasnost od klimatskih promena stvarna, ništa manja nije od energetske revolucije.


Dragan Nedeljković

 

Tačka


Predsedniku Vlade Srbije očigledno se dopalo da svoje izjave završava rečju tačka, sve  češće je koristi kao efektan kraj  svake odluke o kojoj nema rasprave. Mada je osnovni  problem  njegovog načina odlučivanja u tome  što sam o svemu odlučuje, veruje i  sve nas ubedjuje da najviše radi, najviše zna, najpošteniji  je...uopšte u svemu je naj, naj,  nema svrhe protivrečiti  mu.  Da li se ikada zapita koliko je mudro da sam „rešava“ sve probleme – od naloga da Fiat počne proizvodnju novog tipa automobila, do „povećanja“ plata u javnom sektoru ili penzija, od gradnje nove fabrike do zaposlenja ljudi  bez posla, od poreza i budžetskih prihoda do zbrinjavanja  azilanata...Ne sumnjajući u inteligenciju, sposobnosti, veštine, čak ni namere,  trebalo bi se zabrinuti. Svi mi, a on prvi. Iskusnim ljudima u Srbiji sve što se danas radi deluje kao već  vidjeno: privrednici su se decenijama žalili da država o svemu odlučuje, sve reforme su imale za cilj liberalizaciju i tržišno ponašanje, a ni u dirigovanim, administrativnim  sistemima pojedinac ili partija nisu izigravali božanstva. Uostalom takav način upravljanja i odlučivanja doživeo je krah na globalnom nivou, kao neuspešan i neefikasan. Uprkos primamljivoj teoretskoj priči, vojnoj i policijskoj sili, glomaznom državnom aparatu.
Tačka iz naslova najviše je odjeknula posle obećanja o povećanju plata i penzija. Još nije sigurno kad će uslediti ni koliko će povećanje biti. Pominje se jedan, odnosno dva procenta, a moguće su različite varijante. Na konkretnom  primeru  jedne pristojne penzije, stečene posle četiri decenije radnog staža, penzioner je imao  53.000 dinara mesecno. Prošle godine tom čoveku je primanje umanjeno za 8.000 dinara, što na godišnjem nivou  znači da je ostao bez dve penzije, tj  dobija deset umesto dvanest penzija. Ako mu sad povećanje bude jedn procenat dobiće 400 dinara mesečno, ako bude dva procenta dobiće 800 dinara. Iako su cifre zaokružene jedini komentar može biti sramota (ne čačkajući prolem ko ima pravo da umanji primanja penzionerima).
Primer iz prosvete, gde će navodno biti značajnije povećanje plata, deluje zagonetno.  U jednoj školi su tetkicama saopštili da su „višak“, dobiće otkaz, bez prava na bilo kakve otpremnine, čak ni prijavljivanje na biro nezaposlenih. Neki  dan kasnije, kad su nagovestile angažovanje advokata i tužbe, odluka je promenjena –ostaju u radnom odnosu, plata im je 5.000 dinara mesečno, a radiće četiri dana u toku meseca, uz plaćene doprinose i markice za prevoz.  Komentar, valjda, nije ni potreban, osim da se neće pojaviti u evidenciji  nezaposlenih. A „rešenje“ je originalno, nema šta da se kaže.
Šta sve možemo očekivati posle novih tačaka – o nekim potezima može se samo nagadjati, neki su izvesni. Za sada se ne pominje prodaja EPS-a, mada se zdušno radi na umanjenju vrednosti i naopakoj reorganizaciji (što je priprema za prodaju).  Posle dva meseca „novog“ EPS-a kao da je zaboravljeno obećanje o uštedama, a trebalo je „uštedeti“ po 3 miliona evra mesečno.  Ako bi se saopštio samo jedan podatak – koliko je zaposlenih bilo kad je sadašnji generalni direktor postavljen, a koliko ih ima sada, posle tri godine, sve bi bilo jasno. „Seča“ direktora, smanjivanje zarada, odlaganje remonata i slični potezi mogu statistički izgledati kao reforme, ali suštinski će doneti suprotne efekte.
A kakve, inače, možete očekivati u sistemu pod tačkom.  Dobar primer je Telekom – celokupna stručna javnost je protiv prodaje, upire se, piše peticije, tumači i sve ostaje bez efekta. Ista je sudbina svih najavljenih i nenajavljenih poteza, svejedno da li se povlače iz neznanja ili po zadatku.  DN

 

 

18. 8. 2015.

Paketi  za Grke


Sve što se zbiva u Grčkoj i oko Grčke, od dospelih dugovanja, nemoći  izmirivanja, političkih turbulencija, izbora, dramatičnih pregovora sa poveriocima, novih propisa i mera, izaziva ogromno interesovanje. U pravoj poplavi informacija, „tumačenja“, komentara,  nemoguće je doći do  suštine stvarnih problema i nesuglasica, uprkos činjenici da su uključena zvučna i poznata imena  političara, ekonomista, eksperata...Da li je to slučajno, odražava li  suprotnost  „stavova“ pojedinaca, političkih partija, nacija ili nespremnost da se stvarnost  savremenog sveta  prihvati.
Neke značajne  činjenice prosto  bodu oči, zbunjuju javnost, ali i stručnjake, podrivaju uvrežena shvatanja, čak temelje civilizacije. Pojava Sirize, izborna pobeda i programi izlaska iz krize pobudili su interesovanje javnosti i simpatije nekoliko dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju, niz uglednih naučnika svetskog glasa, naročito društvenih, političkih mislilaca... Uprkos tome ne postoji nikakva šansa da Siriza uspe,  ukoliko ne prihvati diktat ugrožen je i opstanak. Ko je protivnik, zar je toliko jak. Na prvi pogled, naročito za ekonomiste, problem je jednostavan – Grci se decenijama zadužuju, troše tudje pare, žive na relativno visokoj nozi, a nisu u stanju da vraćaju kredite. Nužne su im korenite promene, kresanje potrošnje i osposobljavanje za egzistenciju. To nije lako postići ali se mora. Kreditori, pogotovo banke, su spremni da pomognu, dodaju nove kredite.  A Grci poseduju topla mora, mnoštvo ostrva, strateški položaj...uopšte vrednosti koje su na ceni. Zapazili ste, verovatno, da su dugovi, kao i „pomoć“, u milijardama, desetinama i storinama milijardi (što podseća na doba kad smo svi bili milijarderi, a imali bezvredne papire u rukama za koje se ništa nije moglo kupiti).  A programi „izlaska“ iz bule stižu  u paketima (što takodje liči na domaće batrganje).
Deluje razumno, logički,  u skladu sa ustaljenim  normama  ponašanja. Izostaje, medjutim, ključno objašnjenje, tim pre što nije reč samo o problemima Grčke. Postepeno, gotovo nezapaženo, na delu su tektonski poremećaji  civilizacijskh normi na kojima svet počiva. Pre svega u ekonomiji, odnosno finansijama. Možda bi bilo tačnije reći da je to početak. Danas je važno posedovati štampariju novca, emitovati virtuelne vrednosti, sve zakukuljiti čitavim nizom novih finansijskih instrumenata i pojmova, da bi se vladalo. A vladati znači obezbediti gazdama, par procenata stanovništva u svakoj zemlji na mikro, a u „vodećim“ silama na globalnom nivou, silu, moć, posedovanje, upravljanje, bogatstvo... Puk, ogromne mase stanovništva,  sve više liči na nekadašnje robove, kojima gazde raspolažu. Decenijama se priprema teren za nove društvene odnose, počev od propisa pa sve do novih tehnologija, propaganda, informisanje, čak i obrazovanje i kultura, sve je podredjeno istom cilju. Pogledajte štampu, televiziju, programe, ideje, organizacije...Tomovi knjiga su napisani, sve je do detalja razjašnjeno, ali  ništa ne vredi  -savremeni čovek nema vremena da čita, misli, deluje, a bombarduju ga prostaklukom, niskim strastima, zavadjaju po svim osnovama.
Za Grke je, kažu poznavaoci, smišljen poseban scenario: još od oslobadjanja od Otomanske okupacije njih sistematski  tetoše, govoreći im da su oni kolevka civilizacije, demokratije, nauke, kulture, ali su im susedi primitivni, pokvareni, zli pa su im ukočili progres i razvoj. Uz pomoć kulturnih i razvijenih zemalja, naročito finsnsijsku, eto njih, začas, na odgovarajućem mestu u Evropi. Neki kažu da su Grci naivno u sve verovali, drugi tumače da su pojedine grčke porodice iskoristile šansu i obogatile se, tesno saradjujući. Postoji i računica da bi dvadesetak grčkih porodica moglo da eliminiše sve dugove izdvajanjem  par procenata  svog bogatstva, ali to niko ne pominje, niti dolazi u obzir u bilo kakvoj kombinaciji. Istini za volju nema naroda, nacije ili države koja bi odolela takvom laskanju i „povlašćenom“ tretmanu. Ne može se poreći ni „korist“ koju su Grci u celini, dakle  i običan svet, imali decenijama.
Suprotstavljanje svetskim alama nije moguće i pokušaj je opasan. Kada je Italijan Mateo Matei, pre pet decenija, pokušao da nabavlja naftu direktno od proizvodjača umesto od velikih svetskih kompanija, po znatno nižim cenama, njegov avion se srušio „nesrećnim slučajem“.  Cipras je, za sada, dobro prošao. Tronedeljno zatvaranje  banaka i ograničena suma podizanja novca Grcima  doveli su do poremećaja, gužvi i protesta i o tome svi izveštavaju. Niko, medjutim, ne pominje da je grcka državna kompanija PPC, proizvodjač i snabdevač elektricne energije, zapala u teškoće – niko nije plaćao račune za struju, stali su radovi, odnosno investicije u rudnike, elektrane, mrežu, svi učesnici u poslovima ostali su bez novca a ceh svega će se meriri milionima i produženjem, tj. poskupljenjem . Koliko takvih vesti će naknadno stizati.  A „rešenje“ će biti jednostavno – prodati, tj privatizovati elektroprivredu. Ko zna šta sve još.
Može li se iz primera Grčke nešto naučiti i primeniti u Srbiji. Verovatno nema ni potrebe, pošto smo još kod učenja prvih koraka, a vlast nam je kooperativna, sve prihvata i radi kako se zahteva i za to dobija pohvale i priznanja. Treba vremena da saznamo kakav će rezultat biti, a možda ćemo posle nekih izbora znati više.


Dragan Nedeljkovic

 

 

30. 6. 2015.

Ni objašnjenje, ni izvinjenje

 

Izgleda kao izmišljena anegdota, a događaj je stvaran: formacijski u bivšoj JNA uz komandira za manje, a komandanta za veće jedinice postojao je politički komesar zadužen za MPV (moralno političko vaspitanje) – zadatak mu je, pored ostalog, bio da svojoj jedinici održi svakodnevno predavanje. Na jednom takvom času vodnik objašnjava atmosferske pojave, stvaranje oblaka i kiša, pa saopšti kako voda ključa, odnosno isparava na temperaturi od 90 stepeni. Po običaju vojnici ga ni ne slušaju, ali se medju njima zatekao jedan školarac koji „ispravi“ vodnika tvrdeći kako voda ključa na 100 stepeni. Vodnik ga oštro ukori zbog ometanja i ostane pri svojoj tvrdnji.  Sutradan, medjutim, vodnik saopšti da je školarac bio u pravu, izvini se i saopšti kako 90 stepeni ima prav ugao, a voda ključa na 100 stepeni.
Anegdota neodoljivo podseća na aktuelno stanje u Srbiji, posebno sveže dogadjaje sa poskupljenjem električne energije. Kao što su nekada za JNA tvrdili da je medju najvećim silama u Evropi, a vodili su je neznalice i nesposobnjakovići -što se pokazalo prilikom rasparčavanja zemlje i ratova – tako ljudi sličnih kvaliteta vode i uredjuju Srbiju. Samo dobro situirani i osioni ljudi, bez dovoljno znanja i kompetencija kakvi su bili oficiri visokih činova, mogu izvesti perfomans poput ovoga iz prošlog meseca.  Pripreme su trajale dugo, a sastojale su se u izjavama zvaničnika kako električna energija u Srbiji mora poskupeti, kako je najjeftinija u Evropi, kako se decenijama ništa novo ne gradi, kako se mora ulagati u nove objekte... Možda je nevolja što je sve to tačno, ali političarima ne odgovara donošenje nepopularnih odluka pa ih uvijaju u raznolike oblande. Uz oprobani recept da  za sve nevolje optužite predhodnu vlast, smišljen je dodatni argument –aranžman sa MMF-om sadrži zahtev da struja poskupi. „Borili“ su se koliko su mogli, prvo odlaganjem zatim umanjenjem procenta poskupljenja, ali eto, sad dalje ne mogu, jednostavno su primorani.
Možda je javnost dobro pripremljena da proguta gorku pilulu, uprkos umanjenju plata i penzija, ili se bar tako činilo. Realizacija je, medjutim, izvedena trapavo, baš u stilu osione vlasti koja umišlja da sve zna i sve može. Vlada je donela odluku, dva ministra su novinarima saopštila da električna energija od prvog avgusta poskupljuje za 12 posto. Trebalo je 15, sećate se, nešto su ipak izborili od MMF-a. Ispostavilo se, naknadno, da nije baš 12 nego nešto više, da približno trećina ide EPS-u za vidanje rana, a dve trećine su namenjene budžetu. Ispostavilo se, takodje, da je uvedena akciza na struju (što je takodje preuzeta medjunarodna obaveza).  A najvažnije što se ispostavilo je da je odluka nezakonita. Ni o poskupljenju, ni o akcizi vlada nema nadležnost odlučivanja. Vodnik se, sećate se iz anegdote, izvinio školarcu, naši ministri nitu su se izvinjavali, niti su objašnjavali bilo šta.
Verovatno je neko upozorio Vladu pa je sve zabašureno.  Vlada, dakle, nije ništa  odlučila, što ne znači da se odustalo, da neće biti poskupljenja. Pod hitno je u Skupštinu stigao predlog zakona o uvodjenju akciza, odmah je usvojen, pa će sve biti po propisu. EPS je, takodje ekspresno, upitio zahtev Aregnciji za energetiku za promenu cena, što će bez ikakve sumnje biti odobreno. Sve je, dakle, po propisima. Moguće je unapred prognozirati posledice ovakvih odluka i ovakvog odlučivanja. Pogotovo što nekako u paketu stiže i temeljna reorganizacija EPS-a, a sve se dogadja u veoma osetljivoj medjunarodnoj situaciji sa energijom, izvorima snabdevanja, cenama, sigurnošću. Prva posledica će biti nagli rast potrošnje  (sve više je otkazivanja centralnog grejanja u gradovima) i masovno neplaćanje računa za  struju.  No, to će tek biti teme.


Dragan Nedeljković

12. 6. 2015

Uvreda

Dan posle objavljivanja odluke vlade o poskupljenju električne energije nije potpuno jasno šta će se dogoditi. Odluka je nezakonita, u suprotnosti sa pozitivnim pravnim propisima, ali to kao da nikoga ne zabrinjava, čak se i ne pominje nigde u javnosti. Po srpskom zakonu o energetici, naime, vlada nema nadležnosti pri odredjivanju cena električne energije – to je u nadležnosti Agencije za energetiku, kao nezavisnog regulatornog tela. I tu, medjutim, postoji pravna začkoljica, jer zakonski u Srbiji je liberalizovano tržište električne energije. Pre dve i po godine liberalizacija je sprovedena za kupce na visokom naponu, godinu dana kasnije za celokupnu privredu i državnu infrastrukturu, a od početka ove godine i domaćinstva su stekla“ privilegiju“ da slobodno ugovaraju kupovinu električne energije na tržištu.

I šta se dogodilo. U 2013.godini samo nekoliko velikih kupaca zaključilo je ugovore o snabdevanju sa prodavcem izvan EPS-a, mada je ukupno bilo dvadesetak koji su stekli privilegovan položaj. Iz EPS-a su se hvalili kako su zadržali većinu kupaca i na slobodnom tržištu, u jakoj konkurenciji, dokazali svoju snagu. Naredne godine nastale su komplikacije, jer su hiljade kupaca dobile „privilegovan“ položaj, a da to nisu ni znali. Većina, bar u početku, nije imala nikakv ugovor, pa su prebačeni na poseban status rezervnog smabdevanja, privremeno, dok ne nadju snabdevača i regulišu medjusobne obaveze. Bila je to šansa za promenu cena takvim kupcima, a EPS je delimično iskoristio. Pojavili su se i novi prodavci, stranci ili novoformirane kompanije, koje su kupcima nudile drugačije uslove od EPS-a. Ove godine, medjutim, niko domaćinstvima nije nudio ugovore o prodaji električne energije, čak ni EPS, mada je bilo pripremljeno više varijanti ponuda sa različitim uslovima, pa i cenama.

Stigli smo, dakle, do potpuno liberalizovanog tržišta električne energije – na papiru i po propisima. A od tržišta ni traga ni glasa. I svi ćute. Srećom brigu o svima nama vode ljudi iz vlade, a najviše njen predsednik, zna se. Ili on i ministri nisu upoznati sa propisima koje su slali u Skupštinu, pa su postali zakoni koji se moraju primenjivati, ili im ta zakonodavna aktivnost služi za propagandu. A , u stvari, vredjaju nas, vredjaju nam intelugenciju, kako se to kaže. Dve sitne, jedva zapažene uvrede, proturene su nekako uzgred. Prva je da su, brinući o stanju stanovnika, a pogotovo privrede, sprečili veći procenat poskupljenja, a druga da su „zaštitili“ privredu od poskupljenja. A dve trećine novca od poskupljenja otići će u budžet, samo jedna elektroprivredi, dok promenu cena za privredne potrošače ne mogu naložiti, pošto su te cene regulisane zaključenim ugovorima. Obmanjuju nas neuke i vredjaju nam razum.

15. 5. 2015.

EPS kao Djekna


Rečenica: „Djekna još nije umrla, a ne zna se kad će“ iz jedne tv serije često se koristi u svakodnevnom životu, a mogla bi poslužiti i za opis stanja u Elektroprivredi Srbije. Naravno u aktuelnom galimatijasu oko cena električne energije, mesecima prisutnom u javnosti. Bukvalno svi se bave nagadjanjima kad će i koliko poskupeti  struja, počev od Vlade i ministara, preko ekonomista i energetičara, sve do običnih gradjana. Očigledno je da struja, tj električna energija,  ima izuzetan značaj, mada niko ne pokušava da objasni  zašto, odnosno  čemu  treba zahvaliti za toliko interesovanje. Naši državni zvaničnici se „bore“ i to ljuto,  da se izbegne poskupljenje, ili bar umanji  procenat povećanja cena, narod ih zdušno podržava, a tek poneki stručnjak se usudi da javno saopšti kako je poskupljenje neminovno, čak u interesu Srbije i njenih gradjana. Enigma za sebe je prvi čovek EPS-a – više puta je saopštavao kako je firma oštećena za 6 milijardi evra neekonomskim cenama struje, a odmah potom kaže da poskupljenje nije potrebno.  Ako već nije u stanju  da rasčisti u svojoj glavi red bi bio da se povuče. Posle tri godine staža na direktorskom mestu najavljuje reorganizaciju kojom će se „uštedeti“  stotine miliona evra, a u vreme striktne zabrane zapošljavanja u javnim preduzećima broj  zaposlenih je povećan za gotovo deset hiljada ljudi, plus najavljuju se otkazi i otpremnine za „viškove“. Ko otkrije logiku dobija nagradu.
Ipak, logika postoji, samo pod drugim imenom.  Reč je, naravno, o politici, ako se uopšte može sklepati termin politička logika, procesu razmišljanja i delovanja potpuno suprotnom od uobičajenih shvatanja. Primenom baš takvog procesa vlast je uspela da ogadi politiku običnim ljudima, pa se uz politiku lepe etikete kao pokvarenost, prevrtljivost, nemoral, čak se govori da je ta reč sinonim za kurvu. Upravo na primeru cena može se ilustrovati značenje: zar ljudi iz aktuelne vlasti nisu obećavali hleb po ceni od 3 dinara, čim dodju na vlast – jasno je da vlast to može narediti, ali je još jasnije da bi hleba bilo godinu-dve dana a potom bi usledila nestašica.  Slično je sa strujom: može se „prodavati“ ispod ekonomske vrednosti  ali to ne može dugo trajati. Takvi „borci“ za interese gradjana, osipajući stalno drvlje i kamenje na prethodnike, imaju obraza da navode kako su ljudi iz vlasti pre njih podigli cene struje više od hiljadu posto, a oni su u nasledje (zar se zaboravilo ko je bio na vlasti do pred kraj 2.000. godine)  ostavili cene električne energije na četvrtoj decimali tadašnjeg repera  pfeninga, tj stotog dela nemačke marke. Na sreću energetski objekti su robusni, izdržljivi i dugotrajni pa još proizvode, iako je većini istekao tehnički vek, a mnogi su umesto 100.000 sati premašili dva ili tri veka korišćenja.
Proizvodnja električne energije, kao i svake druge robe, ima smisla  samo ako se valorizuje na tržištu, kod struje je to bukvalno istovremeno.  Kao i u privredi u celini  besmisleno je posedovati  firmu, kompaniju, javno preduzeće, kako god ga nazivali, ukoliko nije u stanju da plaća sirovine, repromaterijal, energiju, ljude, poreze i doprinose.  Ekonomske cene, znači, moraju pokrivati sve troškove i obezbedjivati zaradu, ili profit, ako hoćete.  A utvrdjuje ih tržište, odnosno nezavisno regulatorno telo, koje kontroliše sve troškove prema posebnoj metodologiji.  Nikako ne vlada – čak po važećem domaćem zakonu vlast ne može uticati na odlučivanje o cenama.  Naši političari se na sva usta hvale tim zakonom, dobijaju priznanja od stranaca, ali ne  pominju da se zakon ne primenjuje.  U mnogim delovima se ne može primeniti, jer je neophodan čitav niz podzakonskih akata, koja ne postoje.  Vlada i ministri, medjutim, ne samo da najavljuju, nego i odlučuju o cenama. Rade, dakle, nezakonito.  A zašto se oni „bore“ oko cena. Zbog sebe, ne zbog  kupaca struje – boje se gubitka vlasti, eventualnih protesta i sl. EPS, kao i sva ostala preduzeća smatraju  plenom osvojenim na izorima. Isti ljudi koji su dve godine tumačili da imamo najniže cene u Evropi, da su poskupljenja neminovna, sad ne dozvoljavaju promenu cena. Ima li tu logike.
A navodno objašnjenje, kako stanovnici ne mogu da podnesu poskupljenje, je takodje nelogično. Evo i zašto: u EPS-u nema čarobnjaka, niti poseduju tehniku kojom se  može proizvoditi najjeftinija struja u Evropi. Niske cene zapravo stimulišu prekomerno korišćenje struje, pravo rasipništvo. Znanični podaci  pokazuju da se u Srbiji troši do pet puta više energije po jedinici druđtvenog proizvoda –niskim cenama se i to stimuliše. Osim toga potpuno su poremećeni  odnosi cena pojedinih vrsta energije, samo kod nas se najviše isplati grejati se na struju. Jedna od posledica je da nam je gas skup, mada ga u većini evropskih zemalja  većina kupaca koristi za grejanje, toplu vodu, kuvanje itd. Otuda i anomalija da su srpska domaćinstva  znatno veći potrošači struje od privrede, da nam potrošnja konstatno raste, iako privreda ne radi ili radi znatno manje...  Posredna poruka je da gradjani mogu da troše i ono što ne mogu da plate. Kao da je reč o Alajbegovoj slami iz narodnih umotvorina.
Može se nabrajati čitav niz loših posledica niskih cena električne energije, ali najbitniji smo  ostavili za kraj. Za proizvodnju se, naime, koriste prirodna bogatstva, pre svega ugalj, a potom voda. Niskom cenom struje uslovljena je i niska cena uglja – računica od pre nekoliko godina za rudarski basen Kolubara pokazala je da ukupna vrednost uglja, pretvorena u električnu energiju, iznosi nekih 200 milijardi dolara. Da bi se aktivirala neophodno je uložiti oko 20 milijardi dolara. Računica je jasna. Ali, sa aktuelnom cenom Srbija će utrošiti sav ugalj, ostanak bez uglja sledi kroz neku deceniju, a neće imati nikakve koristi. Jer, umesto da se crpljenjem rude stvara vrednost i ulaže u aktivnosti od kojih će se živeti i kad uglja ne bude, mi ćemo jednostavno protraćiti  svoje prirodno bogatstvo.  Potpuno je isto sa elektroprivredom s tim što se uz elektroprivredu, gradnju novih objekata, angažuje i zapošljava bar četvrtina srpske privrede. Kad se ništa ne gradi, a sunovrat je počeo  1991. stvaranjem EPS-a, tavori se i propada. I prvi objekat koji će se od tada započeti, nova termoelektrana u Kostolcu, ugovoren je, uz kredit, naopako.  Srpskih  učesnika u gradnji jednostavno nema, iako su  nekada obavljali 60 pa i 70 posto radova   na novim objektima. Celokupni razvoj do tada doprineo je razvoju  mašinogradnje, montažera, gradjevinara...stvaranju od Kladova, Obrenovca, Lazarevca ... pravih gradova i čitavog niza preduzeća.
Možda  vredi pomenuti i pometnju sa pojmovima i rečima. Struja je nekako odomaćena, iako je reč o električnoj energiji, ali promene cena i odnosi nikako da se usklade sa gramatikom i logikom. I visoki dužnosnici brkaju pojmove, a pomažu im i novinari – pravo pitanje je odkuda toliko neznanja. Govori se, recimo, o četiri puta nižoj ceni noćne tarife u odnosu na dnevnu, a cena, kao i svaka druga mera, ne može biti toliko niža, može jednom, a to bi značilo da je besplatna, ako je dva puta niža prodavac bi trebalo da vam da robu i doplati U matematici, istina može, ali se odlazi ispod nule, odnosno u minus. Slično je sa poskupljenjem ili pojeftinjenjem – ne poskupljuju cene, nego roba, a svi govore o poskupljenju cena.  Kad sam jednom zvaničniku iz EPS-a to objašnjavao složio se i rekao kako njima više odgovara pogrešno tumačenje.


Dragan Nedeljković

11. 5. 2015.
Teleprontovanje


Zapazili ste, verovatno, čudnu potrebu neškolovanih ljudi da koriste strane reči i izraze, često  ne znajući njihovo značenje, pa čak ni izgovor. Iz čitave zbirke koja bi se mogla napraviti nasumice smo izabrali izjavu Predsednika države koji je išao  na „beatifikaciju“  Pape, jednog ministra koji je organizovao savetovanje o privrednom razvoju pod imenom „kvantni skok“, čelnika jedne stranke koji nije sreo Betovena, iako je više puta boravio u Beču,  i novi izraz koji nam se dopao za naslov. Da pojava nije svojstvena  samo političarima, nego sve raširenija u javnosti, dokazuje i nedavna udarna vest jedne televizije kako je obeležen dan  sećanja na početak Drugog srpskog ustanka, pod vođstvom  Miloša Obilića.
Ukratko rečeno caruje neznanje, ne samo na svim nivoima vlasti nego u celokupnom privrednom i javnom životu. A kako smo dospeli do toga. Isoričari, analitičari, novinari, a sve ih je, izgleda zahvatila ista boljka,  nešto se ne trude da analiziraju ili protumače šta se dogadja u Srbiji – recimo u burnom prošlom veku, veku ratova, i kako se vlast prvo osvajala, a potom i obnašala. Posle Velikog svetskog rata u kome se Srbija našla medju pobenicima vlast su preuzeli učesnici  rata, tzv Solunaši. Gotovo dve decenije vladali su borci-mučenici, zaslužni ne samo za slobodu i samostalnost, nego i za stvaranje nove Jugoslovenske države. Uglavnom su poticali sa sela, uglavnom su bili neobrazovani, da ne kažemo zaostali ili primitivni. Tom svetu ideal je bio državna služba,  bilo kakva vlast u kojoj se redovno prima plata, a omiljene su bile vojska, policija, inspekcije a naročito službe u kojima se dobija uniforma i oružje. Za privredu se baš nisu otimali, razvoj privrede prepušten je vrednim i sposobnim ljudima, industrijalcima, fabrikantima, privrednicima, domaćinima. Gotovo sve značajnije privredne delatnosti pokrenuli su zapravo stranci, otvarajući pogone u novoj državi i gradeći nove fabrike.
Imućniji ljudi, medju kojima je verovatno  bilo ratnih profitera, špekulanata, prevaranata (što je izgleda neminovnost privrednog razvoja i napretka) su svoje potomke slali na šklovanje, neki u inostranstvo, neki u sve jači sistem obrazovanja u sopstvenoj državi, ali je sve prekinuo novi svetski  rat.  Priča se ponovila, na gotovo istovetan način vlast su preuzeli  zaslužni borci, uglavnom neobrazovani ljudi sa sela, ali ljudi posebnog kova, kako su sami sebe nazivali. Solunci su vladali dve decenije, novi duplo duže,a njihovi naslednici nastavljaju. Razlika je, medjutim, drastična- posle rata  u kome smo poražena strana nije bilo rezervoara kadrova sa sela, koji su ipak vaspitanjem i moralom drugačiji od gradskog ološa, mangupa i secikesa sa asfalta. Jesu partizani preuzeli sve poluge vlasti, uključujući privredu, ali su organizovali analfabetske tečajeve za nepismene i večernje škole za svoje kadrove. Cenili su stručnost i znanje- čitao sam karakteristiku (dokument koji je pratio svakog čoveka) M. Pćinara, čuvenog profesora Gradjevinskog fakulteta iz Beograda, u kojoj se konstatuje da je čovek protiv „današnjice“ ali je izvanredan stručnjak pa ga treba zadržati da nam školuje stručne ljude. Nekada su oni, a pogotovo njihovi potomci mukotrpno radili, učili, sticali znanja i doplome – danas se diploma može kupiti, a titula steći po staroj Resavskoj školi, prepisivanjem.
Predsednik SANU Pavle Savić  je u jednom kriznom razdoblju, a bilo ih je često, zapravo od kad pamtim stalno smo u nekakvim reformama i promenama, okarakterisao stanje kao „osvetu loših djaka“ – osim prisećanja pitam se u kakav bob je gledao da bi predvideo aktuelnu situaciju. Ali, nije reč o gatanju, reč je shvatanju vlasti. Iako kroz istoriju ne oskudevamo u autoritarnim ljudima i režimima niko još nije poistovećivao sebe, svoju partiju, svoje pristalice sa državom. Država i vlada nisu isto, vlast, ma ko da je obavlja, ne poseduje  sva prirodna bogatstva, svu imovinu, sve gradjane.  Nema primera da je neko govorio „ne dam“, kudio narod, čak i saradnike koje je sam izabrao, za lenjost ili neposobnost, bio nadležan za sve pregovore i ugovore, odlučivao o svemu...pravi čudotvorac.  Ne sumnjate, valjda, da je i za ove  teleprontovane zaslužan Aleksandar Vučić. Termin je pozajmljen iz naučne fantastike, malo je nategnuto, jer  ne označava ovu pojavu. Ali, zar većina genijalnih ljudi i novih otkrića nije osporavana u početku – može se desiti da naš Čudotvorac  postane slavan.


Dragan Nedeljković

14. 4. 2015.

Poplave


Svakodnevna  „ tumačenja“  opasnosti  od poplava, klizišta i odrona klimatskim promenama, hiljadugodišnjim  vodama u pojedinim slivovima, obilnim a nezabeleženim kišama u ovom podneblju prosto su nametnula  konsulatacije i razgovore sa stručnjacima za vodoprivredu. Već  na startu postaje jasno koliki je raskorak  izmedju  struke, odnosno ljudi koji koji  znaju, a ima ih u Srbiji dovoljno, i  ljudi iz vlasti, čije izjave gotovo  svakodnevno  objavljuju  sredstva  informisanja. Vlast  uporno optužuje Nebo, klimu, izuzetno  velike kiše za ogromne štete stručnjaci  tvrde da  se ništa neuobičajeno ne dogadja, da su  obilne  kiše i velike vode  normalna prirodna pojava, koja se u ciklusima ponavlja. 
Od uglednih i poznatih stručnjaka za vodoprivredu izbor  prvog sagovornika je lak posao -  Mirko Melentijević, penzionisani projektant Energoprojekta, čovek koji je doktorirao na Univerzitetu  Kolorado u SAD i postao vodeći svetski ekspert za bilansiranje voda. U stručnoj  literaturi o vodama se može naći njegovo ime, zapravo preporuka da se po njogovom metodu  preporučuje uredjivanje voda svakoj zemlji, a uverili smo se da je pozivan u mnogo stranih, naročito azijskih i africkih zemalja, pri rešavanju vodoprivrednih  problema.  Konstatujući da bez uredjenja voda, pre svega  regulisanja  oticanja rečnih protoka, nema napretka bilo koje zemlje, Melentijević ilustruje podacima iz celog sveta (neke kasnije navodimo).
Za temu o poplavama nameće se aktuelno stanje u Srbiji. Poznato je šta se desilo prošle godine, a neizvesno je šta nas čeka ove, s obzirom da su na planinama debeli slojevi snega koji će se brzo topiti a mogu  uslediti  nove kiše.  Melentijević  grafikonom prikazuje kišna i sušna razdoblja karakteristična za ovo podneblje, objašnjavajući da smo usred kišnog razdoblja koje će trajati još bar pet godina. Reč je o grafikonu na kome se vide smene obilnih kiša i velikih voda sa sušnim razdobljima u slivu Dunava u gotovo pet vekova.  Iako se podaci o proticaju vode Dunavom  uredno beleže od 1837. godine u Oršavi  Melentijević  je , koristeći podatke i zapise iz manastira i predanja, rekonstruisao stanje od 1685. godine. Od tada pa do 1702. godine imali smo sušni period, da bi od 17o2 -1719. godine imali kišni period.  U novije doba izmedju 1950-1967, zatim 1983-2000 imali smo suše, a 1967-1983 i 1965-1970 kiše. Upravo smo u kišnpom periodu, koji  je počeo 2003 a trajaće do 2020. godine. Imali smo gorih kišnih razdoblja od aktuelnog – poplave iz 1965. godine još se pamte, kada je Dunav ugrozio od  Bačke Palanke do Novog Sada, a Morava poplavila  Čačak, prelila branu u Medjuvršju...  Statistički posmatrano nekih 40 posto godina imamo prosečne vode, 2o posto su sušne, a 10 posto vrlo sušne, 2o posto kišne, a 1o vrlo kišne. U vrlo kišnim razdobljima  imali smo velike poplave, takva je, recimo, 1896. godina kada je Drina  tekla iznad mosta u Višegradu ( i danas postoji na stubu beleg dokle  je voda stigla) ili pomenuta 1965.
Može se zapaziti  prirodna zakonitost smene kišnih i sušnih razdoblja, svako traje po 17 godina, što ne znači da nema odstupanja i pomeranja u jenom ili drugom smeru.  Takva zakonitost, kaže Melentijević, nije svojstvena samo slivu Dunava. Još u Bibliji se pominje sedam mršavih i sedam debelih krava, što je zapravo razdoblje smene kišnih i sušnih godina na Tigru i Eufratu, dok je na Nalu taj period 11 godina, a svaki veliki sliv ima svoju zakonitost.
Ljudi su, naravno, zapazili te cikluse a umni ljudi  stvorili čitavu nauku o vodama, smislili mere i preduzeli potrebne radnje da bi se zaštitili, kako od  obilja padavina i voda, tako i od nestašica vode u sušnim razdobljima. Jednom rečju  uredili  vode, slivove, stvorili akumulacije i nasipe. U Srbiji postoje tomovi knjiga, stručnih radova, referata, održavani si kongresi o vodama, savetovanja, postoji i posebna knjiga o vodama Srbije sa predlozima i projektima šta i kako treba raditi. Nažalost stvarnost odudara, o svemu odlučuju političari koji nemaju kompetencija, niti ih zanima struka.  Rezultat su štete koje trpimo, a samo prošlogodišnje poplave su, prema procenama, nanele štete od 170 milijardi evra. Izneta je i računica da ulaganjem od jednog evra u zaštitu može da se spreči  šteta od 14 evra. Ali, ulaganja izostaju, a štete se ponavljaju.
Pojava, naravno, nije od juče, traje već decenijama. Mada nikad nije bila tako izrazita kao danas.  A pravilo važi za sve vrste vodoprivrednih objekata, bilo da je reč vodosnabdevanju naseljenih mesta i gradova, bilo da se radi velikim akumulacijama za hidrocentrale. Melentijević ilustruje koristi od uredjenja voda podacima o proizvodnji  električne energije  u hidroelektranama: 1950. godine proizvodnja u Srbiji  je iznosila 600 miliona kilovatsati – četiri decenije kasnije 1990. godine  proizvodnja je  povećana 60 puta na 360 milijardi kilovatsati. Nažalost tada se stalo, nijedna nova elektrana nije posle toga sagradjena. Svako može proračunati kolika je korist stvorena. U vreme zajedničke gradnje Djerdapa sa Rumunima na teritoriji Srbije trebalo je zaštiti mnogo veći deo teritorije nego u Rumuniji pa su Rumuni uložili u gradnju akumulacija i sprečavanje nanosa iz Mora u novo jezero. Tim novcem je trebalo podići dvadesetak akumulacija u slivu Morave, čime bi se sliv regulisao i kontrolisao – avaj sagradjeno je samo nekoliko a dobijeni novac je utrošen na druge stvari.
Pravi javašluk je nastao gotovo potpunim zapostavljanjem vodoprivrede, objekti nisu održavani, kanali su punjeni otpadom, slično je sa potocima i manjim tokovima, u koritima reka gradjene su kuće i novi objekti...Identično je i sa klizištima – jedan profesor  Gradjevinskog fakulteta lekciju o klizištima uvek počinjao  „prvo treba naći budalu da zaseče brdo...“ a po broju klizišta i odrona izgleda da ne oskudevamo u tom resursu. Mada ne treba zanemariti ni kvalitet radova.
O značaju vode, regulisanja  protoka, kontroli ili upravljanju, valjda, ne treba trošiti reči. A šta za razvoj zemlje znači regulisanje može ilustrovati još jedna statistika gospodina Melentijevića. U prošlom veku naglo je porastao broj država koje su podigle brane iznad 50 metara: Španija je imala na početku veka 24 takve  brane na kraju prošlog veka 1196, Brazil  0 na pocetku 594 na kraju, Kanada sa 3 stigla na 793, SAD sa 134 došao do 6575, Švajcarska sa 1 na 156, Švedska sa 0 na 190, Francuska sa  sa 34 na 569, Austrija sa sa 0 na 149, Italija sa 7 na 524, bivša Jugoslavija sa 1 na 171 itd. Uredjivanje vodotoka je obavezno pratilo napredak u svakoj državi
.                        

  Dragan Nedeljković

31. 03. 2015

Šta je vest


Nekada su mlade novinare učili, u školama ili u redakcijama,  šta je vest, osnovni  element ove profesije, a potom bi sledile lekcije o svemu ostalom. Pravilo da vest mora imati odgovore na pet suštinskih pitanja – ko, gde, kada, kako, zašto – prati novinare dok su živi, a mora se poštovati u svim oblicima novinarskog rada. Vest tj informacija, kako ime kaže, treba javnost da obavesti  o nekom znaćajnom dogadjaju.  Nije jasno  šta danas mlade ljude uče, ali svako ko  bar povremeno prati  sredstva informisanja  može se uveriti kakve vesti  se objavljuju.  Uz obavezne izjave Prvog čoveka, nekog ministra ili zvaničnika, čitaoce zasipaju nesrećama, kriminalom, estradom... tretiraju kao debile, a jedino u sportskim vestima se pridržavaju profesije.
Neposredni povod za ovaj komenta r je  vest koju smo  dobili od EPS-a, a preneli su je dnevnici.  Saopštenje, kako su ga krstili, obaveštava da su se predstavnici  EPS, nadležnog ministarstva, vlade, MMF i  Svetske banke sastali, podržali projekat reorganizacije javnog preduzeća i  pretvaranje u efikasnu i  produktivnu  kompaniju.  Dalje se navode reči Generalnog direktora, nadležnog ministra, stranih predstavnika uz zaključak da su svi podržali projekat. Projekt je, inače, sačinjen  po Programu reorganizacije EPS-a, koji je Vlada usvojila prošle godine.
Vidite li šta je vest – ministar je podžao program koji je Vlada usvojila, a on ga, valjda,  sačinio. A pošto je pravljen u saradnji sa strancima – vest  je da ga i oni podržavaju.  Ko je tu zbunjen, ko lud, a ko kreten. I kakva je vest da je generalni direktor, posle gotovo tri godine staža na toj funkciji,  odlučio  da firma postane produktivna i efikasna.  Zar mu to nije osnovni  posao od kako je postavljen. Šta je, inače, posao memadžera ako nije to.
Još drastičniji slučaj imamo sa informacijom  o promeni cena električne energije: vesti o tome  kao da su namenjene zbunjivanju javnosti, ima ih toliko i toliko su različite da uopšte nije jasno šta će se dogoditi. Jedni  su tvrdili da sledi aprilsko poskupljenje od 11 procenata, drugi su saopštavali da će se uvesti  akcize, treći su tumačili da pre poskupljenja  EPS mora podneti zahtev, da bi nadležna Agencija za energetiku  odobrila promenu cena, ali još nije ni podnet zahtev, a neophodno je unapred najaviti promenu cena... Potom su usledila „objašnjenja“ da ništa nije tačno, tj da se očekuje dogovor sa  MMF-om, da će poskupljenje biti niže ako se slože, a Gazda cele parade će ih lepo moliti, jer bi nove cene bile udar na siromaštvo....
Dve činjenice su potpuno zanemarene: prvo razgovori sa strancima su trajali mesecima, dogovor je postignut i kakve sad razgovore treba voditi; drugo po pozitivnim propisima ove zemlje političari, pa ni predsednik vlade, nisu nadležni za cene. Došlo se na kraju do poraznog saznanja – promena cena uopšte neće uticati na ekonomski položaj elektroprivrede, uprkos činjenice o neodrživom stanju, pošto će eventualna  promena cena  biti uplaćivana u budžet.  Strance, naime, jedino interesuje da se uredno izmiruju obaveze stranim kreditorima.
Nije jasno kako će se i kada ta vest saopštiti, pa ni da li će. Iz profesionalnog ugla posmatrano mogla bi se sačiniti čitava zbirka vesti  iz prethodnih godina koje odslikavaju  nivo stručnosti i namere nadležnih. Pocelo je sa obećanjem nadležnog ministra da će se vratiti niže tarife u popodnevnim satima, siromašnim gradjanima davati besplatno energija, sniziti cene za sve kupce...graditi elektrane na kameni ugalj  (koga, uzgred budi rečeno nema, a ministar energetike to ne zna)... graditi kanal do Egejskog mora, najveću solarnu energanu na svetu, sijaset malih ...
Vrhunac  (ne) znanja je, verovatno, izjava u predizbornoj kampanji o spremnosti  nove topionice bakra u Boru za  hladni pogon – što u tehnici ne postoji  kao termin- da bi potom sledila priča kako nema rude za topljenje. Za inženjere i tehničare, ipak, je najveća uvreda vest o Železari u Smederevu da nisu sposobni  za vodjenje  poslovanja pa se angažuju stranci. Kako stvari sada stoje slićno će se dogadjati sa većinom velikih preduzeća, pošto, po shvatanju vlasti,  nemamo stručnih, vrednih i sposobnih ljudi.


DN

 

30. 03. 2015.

Koprcanje struke


Nije teško zamisliti prizor ribe izvadjene iz vode, koprca se na suvom u poslednjim pokušajima  da opstane u životu. Upravo takav prizor pružilo je tradicionalno 31-vo savetovanje  ENERGETIKA 2015.  održano krajem marta na Zlatiboru.  Opštem utisku zapostavljanja stručnjaka u javnim preduzećima, ukidanju stručnih tela i intitucija,  ignorisanju  stečenog znanja i iskustva u institutima kroz ostavljanje bez posla, poveravanju gotovo svih radova u energetskom sektoru strancima dok domaće firme prosto vape za poslom, doprinelo je i, naizgled,  manje interesovanje , tj manji broj učesnika. Paradoksalno prijavljeni  broj stručnih  referata, teme koje su obradjene, čak i nivo pokazanog znanja kao da su nadmašili  mnoga prethodna savetovanja, ali je broj ljudi   osetno manji.  Veliki broj autora jednostavno  nije došao na skup zbog nekakve više sile, a objašnjenje  je prava sramota – direktori  nisu odobrili  službeni put od dva-tri dana.
Ispostavilo se da većina zainteresovanih nije mogla prisustvovati zbog navodnih mera štednje, a nekim autorima je predlagano da uzmu godišnji odmor i o svom trošku putuju. Nekada su ljudi koji pripreme stručne radove cenjeni i uvažavani, služili su za ponos  i afirmaciju svojim firmama, a eto doživesmo da ih sputavaju, degradiraju, sklanjaju.
Takvim odnosom prema  znanju i stručnjacima kao da se priziva zlo, gomilaju već prisutni problemi u energetici, stvara ambijent za nove nevolje. Dominacija politike koja o svemu odlučuje, forsiranje  kvazi eksperata, preuzimanje tudjih recepata i rešenja nikako ne mogu poboljšati energetske prilike u zemlji – čak naprotiv. Nije reč samo o energetici, jednom od najznačajnih segmenata privrednog i ukupnog razvoja.  Miloš Banjac, pomoćnik ministra energetike, uz Dušana Rajića, državnog sekretara ministarstva poljoprivrede, jedine zvaničnike vlasti prisutne na savetovanju,  slikovito je, sa par podataka, prikazao šta energija znači u razvoju sveta.  U prošlom veku broj stanovnika na planeti porastao je 3,7 puta, a potrošnja energije 37 puta. Svedoci  smo aktuelne situacije u svetu u kojoj energija ima izuzetno znacajnu ulogu -  nije, dakle,  moguće nastaviti sa urušavanjem energetike u Srbiji ukoliko se želi  napredovanje.
Konstatujući da smo za godinu dana, izmedju skupova  energetičara, napravili  dva koraka unazad – poplavama i otkazivanjem gasovoda Južni tok –i tako dobili dva velika problema
Predsednik Saveza energetičara  profesor Nikola Rajaković sažeto je  prikazao stanje u srpskoj energetici i izazove pred kojima struka stoji. Na hiljadu dolara GDP u Srbiji se troši 0,52 tone ekvivalentne nafte godšinje dok je u razvijenim zemljama potrošnja pet puta niža 0,1 mtoe. Zaključak je nedvosmislen – energija se neracionalno koristi, bukvalno rasipa. Iz toga sledi možda najvažniji zadatak stručnjaka i političara za budućnost  - korišćenje  najvećeg energetskog  resursa Srbije, efikasnost upotrebe i štednja.
Za dugoročno optimalno rešavanje u energetici  zemlje mora se sagledati stanje bar do 2050. godine. Surova stvarnost je da smo pred iscrpljivanjem osnovnog resursa uglja, da se već  sada mora pripremati nova strategija razvoja energetike, uz izostanak gasovoda to će biti komplikovan posao. Opcije su korišćenje obnovljivih izvora, gas, uljni  škriljci, eventualno nuklearna energija. Proklamovana reindustralizacija mora  se usmeriti ka modernim tehnologijama, nikako industrijama koje gutaju velike količine energije.  Bez ekonomskog vrednovanja energije, cena, ne mogu se rešavati krupni strukturni problemi. Hidroelektrane daju značajan doprinos energetskoj sigurnosti, sve koje su izgradjene imaju odličan stepen iskorišćenosti izmedju 70 i 90 posto, a trebalo ubrzati projekte na Ibru, Drini, Moravi...
Srbija  može obezbediti održivi razvoj  energetike angažovanjem strućnog potencijala  koji poseduje, takav razvoj je realan za stvaranje energetskog miksa u proizvodnji termoelektrana, hidroelektrana, obnovljivih izvora sa domaćeg terena, uz eventualni uvoz pojedinih energenata i osetno veću efikasnost trošenja.

Dragan Nedeljković

 

12. 03. 2015.

Elita sa ulice


Uprkos činjenici da nam je najmoćniji čovek Srbije svakodnevno prisutan u sredstvima  javnog informisanja, novinama, tv stanicama, radio emisijama, da saznajemo šta radi, misli, odlučuje, nedavno je rešio da se oproba i kao novinar – tekstom Moj odgovor njima, u jednom tiražnom dnevnom listu, koji su, naravno, svi preneli. Mada nije sasvim jasno kome i šta on zamera osnovna poruka je prekor eliti što ga ne podržava u nadljudskim naporima, koje čini da nam bude bolje.  Tekst otvara mnoga pitanja, suštinsko je kako i zašto  smo kao država i društvo stigli na začelje evropskih zemalja po svim merilima, a otkriva i autorovo shvatanje sopstvene uloge u tome. Podseća na istorijske izjave dva francuska kralja – jedan je rekao država to sam ja, drugi  posle mene potop, da ne pominjemo kraljicu koja se čudila zašto gladni narod ne jede kolaće – posle kojih je usledila revolucija. Treba li podsećati da su to dogadjaji  u Francuskoj iz 18-tog veka.
Moglo bi se raspravljati o eliti drustva, možda  i o elitama –političkoj, kulturnoj, privrednoj, tehničkoj...-a da bi pojednostavili  za novinski osvrt zadržimo se na politickoj koja vlada, vodi državu. Ako se, bar na kratko,  osvrnemo na proces generisanja elite kroz istoriju relativno lako se može razumeti zašto smo tu gde jesmo. Izuzimajući Srednji vek, kada su Srbi imali države slične evropskim , nekad naprednije, nekad zaostalije, oslobodjenje od ropsva pod Turcima je prelomno razdoblje za aktuelno stanje. Susedi, poput Grcke, Bugarske, Rumunije su stvorili kraljevine, kao kraljeve postavljali ljude iz prosvećenih, naprednih, plemićkih porodica iz Danske ili Nemačke,  a Srbima je Vodja postao nepismeni trgovac svinjama. Dok su Danci, na primer, u Atinu doveli urbaniste, arhitekte, umetnike i od blatnjavog sela sa par hiljada stanovnika –izuzev Akropolja – napravili  evropslu metropolu koja i danas funkcioniše, naš Knjaz je postao jedan od najbogatijih  ljudi Evrope. Ne da nije promenio sistem vladanja bivših okupatora, nego ga je usavršio, likvidirajući protivnike i konkurente.
Posledice se i danas osećaju posle dva veka, a neki potezi savremenika neodoljivo podsećaju na način vladanja. Bilo je, istina, kratkotrajnih bljesaka u ta dva veka, dešavalo se da vlast obnašaju mudri, obrazovani  ljudi, istinska elita društva, ali se nekako nije primilo. Fenom  Srbije je da se ništa  ne prima – kraljevina, diktatura, socijalizam, demokratija – ništa ne uspeva da se održi. Ni kad oponašamo uzore iz stranih zemalja, ni kada nam stranci diktiraju šta i kako da radimo. Gotovo idealni geo-strateški položaj zemlje, plodno  tle, obilje vode... sve što nam je priroda podarila uglavnom nam smeta i pravi probleme.
A bazni problem je, izgleda, vlast, elita iz koje se regrutuje, sistem kojim se vlada. Politička elita, bukvalno vlast, nam se regrutuje iz političkih partija.  Trebalo bi, dakle, analizirati kako su aktuelne partije nastale, ko ih vodi, kakve programe nude  na izborima. Osim nekoliko izuzetaka, kad su osnivači partija bili ugledni ljudi, akademici, književnici, lekari, stručnjaci, ili su vodje prekrstile stare organizacije u nove političke snage, većina sadašnjih partija nastala je na ulici. U mnogo njih su bukvalno uličari činili masu, koja je galamom, vatrenim govorima, pravom fantazijom obećanja...postala značajan politički faktor. Taj postupak nije domaći izum, postoji mnogo primera da su na galamu, uz pomoć društvenog šljama, silom, rušenjem i otimanjem u više evropskih država partije osvajale vlast. Domaći specijalitet je da su vlast i službe osnivali takve partije da bi razdrobili biračko telo i zadržali većinu.  Razumljivo je što takve stranke imaju potrebu, kad stignu do vlasti, da u svojim redovima poseduju  ljude sa diplomama, naučnim titulama i zvanjima. Kad ih nema  pribavljaju se diplome, doktorati, titule, bilo iz opskurnih škola, bilo prepisivanjem  kao u nekadašnjoj resavskoj školi. Karakteristično je da takve rabote otkrivaju  uglavnom naši ljudi iz inostranstva –elita koja je pobegla, ili emigrirala zbog boljih uslova rada. Još gore je što sve više mladih ljudi odlazi iz Srbije, najviše sa fakultetskim diplomama, a na nekoliko uglednih domaćih fakulteta profesori se pitaju  zašto školuju kadrove za strane zemlje. Elita, ili buduća elita, nam se iseljava.
Ivo Andrić je svojevremeno napisao da naidje vreme u kome mudri zaćute, neznalice se razgalame, a fukara obogati - naša nevolja  je što se takvo vreme ustalilo, ne prolazi. Društvena elita ćuti, čak su se i nekadašnji osnivači  pojedinih partija povukli. Jedna teza je da su prihvatili Andrićevu misao, druga pak kaže da je najefikasniji način  urušavanja galamdžija pustiti ih da sami sebe uruše.  Ima, medjutim, različitih varijanti objašnjenja  aktuelnog stanja i vlasti.  Jedno je da su ih ustoličili stranci, finansirali ili omogućili da steknu, pa će ih skloniti  čim ispune zadatke – ako je tako rešenje je jednostavno nek vrate pare, a ako su dali samo obećanje neka ga pogaze, neće im biti prvi put.
Ako vam ovo do sada liči na razmiščjanje jednog običnog srpskog vola, autoru ne smeta. Niti je neki analitičar, niti član neke partije.
Ipak,  smisao ovakvog teksta valja naći u nastavku, u priči o energetici. Tačnije elektroprivredi. Decenije su prošle od kako je razvoj elektroprivrede u Srbiji zamrznut – nije ni započeta gradnja nekog značajnijeg elektroprivrednog objekta. Ugovorom sa kineskom kompanijom CMEC i kreditom kineske banke decenijski post se prekida gradiće se nova termoelektrana u Kostolcu. Treba li podsećati da se pregovaranje i ugovaranje odužilo toliko da bi Kinezi u medjuvremenu već završili posao, umesto što ga počinju.  Promenilo se toliko vlada, ministara, direktora i svi se kite zaslugama, umesto da ih je sramota. A tek završni akt je odraz shvatanja političara, odnosno odustva strućne elite.
Razvoj elektroprivrede, kao  ključne grane svake države, nema samo cilj obezbedjenja električne enerije za sopstvene potrebe – to je prilika da se veliki deo privrede ne samo dugoročno uposli, nego i tehničko-tehnološki napreduje, uključi se u izvozne poslove, zaposli veliki broj ljudi, poveća društveni proizvod i standard. Sve što postoji u elektroprivredi gradjeno je na tom principu, desetine specijalizovanih firmi je niklo i razvilo uz elektroprivredu, bar četvrtina domaće privrede je decenijama učestvovala u razvoju elektroprivrede. U vreme prinudnog posta mnoge su nestale, a većina jedva preživljava na remontima, održavanju i uslugama za elektroprivredu.
Čak su i za prvu fazu posla sa Kinezima, kapitalni remont jednog bloka, domaći učesnici obezbedili 65 odstvo vrednosti ukupnog posla . naravno u oštroj konkurenciji i na tenderima. Za novi posao, gradnju nove termoelektrane od 35o megavata, domaće firme nisu dobile nijedan posao. Svi su zatačeni i zapanjeni. Ugovoreno je da Kinezi rade sve, dolazi nekih 800 radnika da grade elektranu u Srbiji. Zar nije slično sa putevima i ostalim velikim poslovima.  Obaška  što za firmu EFT druga kineska kompanija gradi termoelektranu u Republici Srpskoj snage 300 megavata za milion dolara po megavatu, a u Kostolcu je ugovoreno da megavat košta milion i četiri stotine hiljada dolara.


DN

11. 3. 2015.

Kako naći  Švajcarca

Predsednik srpske vlade reče pre neki  dan da bi Švjacarc, ukoliko mu ponudi  besplatno snabdevanje strujom  neke fabrike koju bi sagradio u Srbiji, pozvao nadležne, ne policajce, nego lekare koji bi  ga odveli  pravo u ludnicu. Ako neko nije razumeo smisao ove grube poruke javnosti, vrlo brzo je stigla vest  o poskupljenju struje. Istina upakovana navodnom obavezom, tj pritiskom MMF. Par dana kasnije, medjutim, u javnost dopiru izjave, tumačenja, stavovi, analize, komentari iz različitih izvora...Cilj je zbunjivanje, dezorijentisanje, zaluđivanje  a odluka će, izgleda, zavisiti od toga na koju nogu je tog jutra predsednik ustao.
Predsedniku, ipak, nije neophodan Švajcarac, dovoljno je da porazgovara sa bilo kojim razumnim zemljakom, ne mora čak da bude posebno  bistar, ni stručan.  Bolje bi, naravno, bilo da sagovornik poseduje znanje i iskustvo, ali to podrazumeva da se  za svaku oblast, za svaku odluku, konsultuje sa različitim ljudima, a ko zna ima li za tako nešto vremena u prenatrpanoj svakodnevnoj  agendi. Rešenje je jednostavno – okupiti stručnu elitu, ljude od ugleda, znanja, integriteta, takve staviti za ministre, savetnike, direktore... i slušati ih. Umesto partijaca i koalicionih partnera, uglavnom duduka. Jednim potezom postigao bi više ciljeva – em bi se ratosiljao prevelikih obaveza, em bi opstao na vlasti, em bi sprečio da ga neki Švajcarac vodi u medicinsku ustanovu, em pridobio elitu...stanovnike...glasače...
Sudeći po javnim nastupima Aleksandar  Vučić  živi u uverenju da sve  nabrojano već poseduje. Kaže, čak, da mu je neprijatno koliko su rezultati dobri.  Uz priznanje da novinar totalno ne razume politiku, ni mehanizme vladanja,  neznajući  ni  ko mu priprema  izveštaje i podatke, usudio bih se da navedem samo nekoliko primera, pretežno iz oblasti privrede koje pratim pet decenija.  Od kako se bavim ovim poslom država u kojoj živim je u reformama, a nijedna nije uspela.  Promene su  uvek podrazumevale da se odlučivanje, pogotovo u privredi, izmesti iz politike, da političari ne rešavaju baš o svemu, a reforme su propadale zato što političari ne žele da puste dizgine iz ruku. Uvek se ponavlja ista priča, a uslovi života su sve gori.
Istini za  volju  Vučić je osvežio priču uvodeći  Vebera i protestante na scenu – bolje da je proučavao od Adama Smita. Izgleda da Lutera nije razmeo, raskol nije nastao  oko dogme, službe ili tumačenja, nego zbog ekonomskih interesa. Rim i Papa su živeli raspusno i raskalašno, gradili bogomolje, palate, angažovali najveće umetnike tog doba da im ukrašavaju ambijent, a vernici sa severa  plaćali najviše. Uzgred u to doba su pravoslavci, pokupivši  relikvije i vrednosti, zbog  najezde Osmanlija,  stigli u Rim, pregovarali tri godine i ujedinili se sa katolicima, ali vest nije stigla na teren pa je raskol produžen.
Uz izvinjenje zbog izleta, nužnog za temu odnosa političara i privrednika,  vredi reći da su privrednici decenijama   tražili samo jedno – pustite nas da radimo. Uspevali su samo oni  koji su bili skrajnuti, zapostavljeni, izvan  pažnje i uticaja političara. Kako smo stigli do aktuelne situacije da jedan čovek odlučuje o svemu iziskuje obimnu analizu, a verovatno će budući  istoričari  imati muke da to razumeju i protumače. Iz bilo kog ugla posmatrano to ne može doneti dobro.  Možda jedan  razgovor iz beogradskog  javnog prevoza odslikava stanje bolje od svih analiza. Srela se dva penzionera, razgovaraju glasno o tome kako preživljavaju uz umanjene penzije i stalna poskupljenja, a jedan kaže da je našao način da se oseća sit ceo dan.  Uzmeš komad starog, tvrdog hleba potopiš ga u mlaku vodu i pojedeš – videćeš koliko je ukusno, a i zdravo, tako su se hranili kaludjeri u isposnicama, a dugo su živeli i nisu se razboljevali.
Dok neizvesnost oko poskupljenja električne energije traje stigla je vest o uvodjenju akciza. Na svaki kilovat sat plaćaće se 50 para, a prihod kao i sve akcize ide u budžet. Blizu 40 milijardi kilovat sati godišnje se fakturiše u Srbiji, pa će to doneti  nekih 20 milijardi dinara. Ako, medjutim, pogledate svoje mesečne račune za električnu energiju lako ćete ustanoviti da plaćate i PDV i to nezakonito. Po zakonu, naime, ovaj porez obračunava se na robe i usluge, a naplaćuju vam ga i na dodatke koji nisu ni roba, ni usluga. Obaška  što obračunska snaga, što bi trebalo da znači instaliranje opreme kojom su vam uveli struju, postoji u svakom mesečnom računu, iako se to uradi samo jednom kad ste je uveli u stan ili kuću. Možda su to sitnice, veoma  vredne, ali ipak sitnice, u poredjenju sa enormnim štetama koje će nastati po elektroprivredu i državu u celini, ukoliko  se nastavi reformisanje po aktuelnim  postupcima, pod dirigentskom palicom jednog čoveka, ignorisanjem znanja i struke.  Za ovu temu je, ipak, potreban poseban komentar.

DN

 

9 .3. 2015.

Surogat Južnog toka

Ruski energetski projekti na Balkanu posle Južnog toka je tema o kojoj se raspravljalo na izuzetno značajnom skupu, pre nekoliko dana u Beogradu.  Učesnici iz Rusije – Ambasador Ruske Federacije, Ruski institut strategijskih istraživanja, Fond istorijskih perspektiva, predstavnici Gazproma i drugi shvatili su skup kao naučnu konferenciju – srpski  Nova srpska  politička misao, Srpski kod, Beogradska poslovna škola i drugi delovali su kao nedovoljno kompetentni sagovornici.  Karakteristicno je da bukvalno niko nije došao iz Vlade, ministarstava ili naucnih institucija Srbije, iako se dobro zna da je nedavno zbog iste teme ruski predsednik V. Putin boravio u Madjarskoj. Jedan o Rusa je čak obećao da će izveštaj iz Beograda biti podnet Putinu.
Uz opis okolnosti pod kojima se odustalo od gradnje Juznog toka, projekta koji  je,   kako za Rusiju tako i za evropske zemlje, značio i donosio mnogo više  od trgovanja energentima, moglo se saznati kakav je ruski pristup sveukupnim odnosima  istoka i zapada Evrope, a naročito za budućnost. Godinama izloženi sumnjičenjima, optuživani kao energetski monstrumi   Rusi  kao da su zapostavili  vojno politički aspekt odnosa Istoka i Zapada, diktiran iz doktrine jedne  globalne sile, smatrajući optužbe toliko apsudrnim, naivno verujući da ih ne treba demantovati. Veoma je ubedljiv argument da nikad nisu učestvovali u formiranju cena nafte na svetskom tržištu,  pa, dakle, ni u kreiranju kriza koje su nastajale zbog skokovitih oscilacija.
Geoekonomija i saradnja  u medjunarodnim odnosima – kako kažu ruski zvaničnici – je u obostranom interesu,  nadmašuje nekadašnje konfrontacije, probija zidove.  Pri  tome Južni  tok se mogao posmatrati i kao humanitarni koridor Evrope. Ali, poenta nije u transportu gasa ili nafte nego saradnji kojom se resursi, uz naftu i gas, reč je o rudama, šumama, vodnom potencijalu,  koriste zajednički. A Rusi ne vide svoju ulogu kao snabdevača evropskih zemaljaa, isporučioca  gasa, na primer, nego aktivnog učesnika u proizvodnji, transportu, korišćenju, tehničko-tehnološkom razvoju... Evropske kompanije sa kojima su saradjivali na projektu Južnog toka – a bile su iz evropskih zemalja, od Bugarske do  Portugalije i Velike Britanije, imale su potpuno iste principe, tvrde učesnici, a sve  smetnje iz evropskih administracija ili pojedinih zemalja tumačene su kao privremene, lako se mogu eliminisati zbog ogromnog  obostranog značaja.
Pod upitnikom je i način na koji su Rusi primorani da odustanu od ovog projekta. Tvrdi sa da EU, pravno,  nema  nadležnost niti može da spreči, tj zabrani, gradnju gasovoda u Bugarskoj, ni bilo kojoj  zemlji članici. Epilog je poznat, ali je odmah lansirana ideja o Turskom toku. Turska je najveći kupac gasa posle Nemačke a novi gasovod bi, pored povećanih potreba Turske, obezbedio 47 milijardi kubika gasa godišnje za evrpske zemlje, ukoliko pokažu interes i učestvuju u gradnji skladišta na grčko-turskoj granici i gasovoda kojim će se transportovati.  Veoma bitan podatak je da će transport gasa za evropske zemlje preko Ukrajine ili Bugarske  prestati, čim ugovori o tome isteknu. Kroz par godina, dakle, iz dva pravca, preko Severnog i Turskog toka, transportovaće se sve količine gasa.  To je, kažu, čvrsto odlučeno.
Za Srbiju, kao i za ostale zemlje Evrope kojima je potreban gas –a sve prognoze  govore o daljem rastu potreba – vreme kao da se zgusnulo, neophodno je vrlo brzo doneti odluke i delovati. Kako će ostali postupiti  brzo  ćemo saznati – Srbija je u ovom momentu nepoznanica.  Nema čak ni zvaničnih reagovanja, potpun i muk prati i činjenica da nam je izostanak Južnog toka potpuno poremetio  Strategiju energetskog razvoja.  Ili hitno treba praviti novu ili nešto preduzeti  da  gas stiže odnekud. Ono što je do sada doprlo do javnosti  je zabrinjavajuće – govori se o povezivanju sa susedima koji nemaju dovoljno gasa, snabdevaju se kao i mi  i čeka ih isti problem. A vreme neumitno teče.


DN

 

3. 3. 2015.

Elektrošok –prva  faza

 

Od  aprila elektricna energija u Srbiji će poskupeti  za  15 posto, a možda i više, ukoliko se uvede akciza. Ova rečenica mora se razumeti  uslovno, jer uopšte nije jasno šta će zapravo poskupeti, koja električna energija, tj za koje kupce, a još više zbunjuje što bi opšte poskupljenje bilo protivzakonito. Nadležni kao da su se zapetljali, kao pile u kučine, jednostavno nisu u stanju da saopšte preciznu informaciju.  Hajdemo redom.
Aranžman sa MMF-om sadrži i sporazum o poskupljenju elektricne energije u Srbiji – sledece tri godine slede tri faze poskupljenja da bi 2017. dostigle ekonomski  nivo.  Ove godine, u prvoj fazi, poskupljuje 15 posto, narednih godina ce se utvrdjivati procenat. Vlast u Srbiji je izboksovala tokom pregovora da se izbegne drastična promena  cena, tj da se uskladjivanje razvuce. Kad smo vec kod tog aranžmana vredi jednom razjasniti  da nas vlast godinama obmanjuje tvrdnjama kako MMF traži, nameće, primorava  na bilo kakav ekonomski potez, pa i poskupljenje struje.  Aranžman se postiže na osnovu programa Vlade, kojoj je neophodna pomoć da bi ga sprovela, bilo da je reč o kreditu odmah ili u slučaju potrebe, kako bi se održala stabilnost, odnosno steklo poverenje da će Srbija izmirivati obaveze. Jednostavnije rečeno MMF jemči likvidnost Srbije, a mi se nadamo da će strani kreditori odobravati kredite pod povoljnijim uslovima, odnosno da će se poboljšati  rejting. U praksi, medjutim,  za domaću upotrebu često se govori o pritisku, zahtevu ili uslovu koji postavlja MMF.  Uostalom kao i kad tražite kredit od banke za bilo koji posao – morate imati projekat, predracun i garanciju da ćete obaveze izmiriti.
Novinarsko  tumačenje sledeće stavke je malo složenije. Liberalizacija domaćeg tržišta električne energije sprovodi se već  treću godinu – prve  su veliki kupci na visokom naponu stekli pravo da kupuju od najpovoljnijeg prodavca, druge su isto pravo stekli svi osim domaćinstava, a ove godine i domaćinstva mogu kupovati po svom izboru. Ako je prve godine samo nekoliko kupaca to pravo iskoristilo, naredne je već više od hiljadu kupaca zaključilo ugovore sa licenciranim prodavcima mimo EPS-a, dok ove godine, do sada, niko od domaćinstava ne kupuje elektrićnu energiju po posebnom ugovoru, ni od EPS-a, ni od drugih prodavaca.  Objašnjenje je vrlo jednostavno – nema tržišta. Postoji, zapravo, samo u zakonu, na papiru,  u preksi ga nema.
Postoji  više razloga za to, a prvi i najvažnij je  što se propisi o tržištu donose po sistemu  videla žaba da se konju potkivaju pa i ona digla nogu, preciznije prepisivanjem  ili elegantnije rečeno usaglašavanjem tudjih, tj evropske administracije. Time se, kao, približavamo EU, stičemo političke poene. Možda bi objašnjenje trebalo započeti  elementarnim  uslovima tržišta, da postoji  roba, proizvodjač, kupac, odnosno ponuda i tražnja, ali ćemo se zapetljati  i teoretskom dilemom da li je električna energija roba, ili samo specifična roba.  U svakom slučaju Srbija nema uslove za liberalizovanje tržišta  električne energije – uzgred budi  rečeno  nema ih ni EU, inače bi primenjivali sopstvene propise.  Za Srbiju  je usvojeni Zakon o energetici – kupusara od 400 stranica – silovanje  stvarnosti,  jer se ćak i u EPS-u na prste jedne ruke mogu nabrojati  stručnjaci  koji znaju očemu je reč, dok su kupci totalne neznalice. Vredi pomenuti da se u EU nekoliko decenija  uvodi tržište električne energije, ali se nije daleko odmaklo, a sve češće se govori o neuspelom eksperimentu i povratku na staro. Srbi bi odmah iako su propustili decenije priprema, postepenog obučavanja proizvodjaca i kupaca. Jedan od tvoraca teorije o tržištu električne energije G. Joskou nedavno je napisao knjigu Naučena lekcija o tržtu električne energije u  kojoj see zalaže da se postepeno odustane, a za to je sve veći krug političara. Objašnjenje je jednostavno – postavljeni ciljevi nisu postignuti.  Nekada se vrlo jednostavno dolazilo do cena, odnosno promena cena.  Kad poslovne knjige pokažu da je profit ispod prosečnog  za privredu cene rastu, kad je obrnuto padaju – uz opasku da  u uredjenim zemljama nema muvanja u poslovnim izveštajima, ni mešetarenja  rezultatima.
Kad je reč o zakonskim okvirima u Srbiji veoma je čudno da medju 80 licenciranih trgovaca strujom bukvalno nijedan nije domaćinstvima ponudio sovju robu.  Nije to uradio ni EPS, što se može razumeti tako da svi ostaju u statusu regulisanog kupca. A samo za takve kupce moguće je govoriti o budućem poskupljenju elektrićne energije.  I tada, medjutim, ne odlukom Vlade ili nekog ministarstva, kako se najavljuje, nego odobrenjem jedino nadležne Agencije za energetiku. Agencija , pak, odluku donosi po zahtevu EPS-a, a nikakav zahtev nije upućen. Šta više pri pravljenju plana poslovanja za ovu godinu EPS uopšte nije planirao promene cena, iako će poslovati sa gubitkom.  Zar to ne odslikava pravo stanje EPS-a i ljudi koji ga vode, zar to nije potpuna suprotnost temeljnim principima  poslovanja svake kompanije. Za javnost se firma reorganizuje, smanjuje broj direktora, štedi i racionalizuje, uz opanjkavanje zaposlenih, smanjivanje zarada i otpuštanja u samom EPS-u stvara galimatijs, nezadovoljstvo, usijana atmosfera.
Da bi se razumelo šta sledi u aprilu vredi ponoviti da svi kupci koji su zaključili ugovore ne podležu nikakvom poskupljenju, jer su, valjda, ugovorili  cenu.  A svi koji nemaju ugovore podležu. A još nema odgovora na pitanje hoće li se uvesti akcize. Iskustvo kazuje da hoće, jer bi to bio prihod budžeta a vlastima nikad dosta novca. Iako bi se time električna energija na neki način uvrstila u luksuzne proizvode, pića, duvan, parfemi i sl.


Dragan Nedeljković.

 

20. 02. 2015.

Enigma cena gasa

Snabdevanje prirodnim gasom postade hit tema, ne samo u Srbiji nego za veći deo Evrope, pa i sveta. Od kako su Rusi zvanično odustali od gradnje najvećeg svetskog  gasovoda Južni tok vrlo često se pojavljuju ideje ili projekti novih gasovoda ili pravaca snabdevanja.  Uz promtno promovisani Turski tok,ispod Crnog mora do Turske, odnosno tursko grcke granice, koji je zamena za Južni tok,  lansiran je gasovod iz Azerbedžana, jonsko jadranski gasovod, americki  tecni gas i skladiste na ostrvu Krk...A postoji mogućnost da sve njih zameni  potpuno novo izvorište  prirodnog gasa u Sredozemnom moru, locirano izmedju Kipra i Izraela, navodno veoma izdasno.
Šta ce od svega toga biti pretvoreno u stvarnost nije moguće prognozirati, ne samo zato što ne postoje projekti, ni računice, a reč je o enormnim ulaganjima, nego, još više, zbog  geostrateških interesa i političkih odnosa glavnih aktera. Evidentno je da su velike sile upetljane, posredno ili neposredno, a neke su ne samo velike nego i mračne. U pozadini se  sve jasnije naziru  nakaradni plodovi savremenog ustrojstva sveta, navodnih ideoloških podela a u stvarnosti sve dubljih i ucestalijih kriza. Ide se dotle da vekovima gradjene institucije gube smisao –banke, na primer. Jer, ako velike banke, koje su sakupljale štednju i plaćale kamatu da bi ulagale u velike profitabilne projekte,  sad traže placanje da bi vam čuvale novac, to samo znači da poseduju ogromne količine novca, odnosno da im štednja nije potrebna. A poseduju ogroman novac iz štamparija, virtuelni, bez pokrića. Sve zajedno ne miriše na dobro, tačnije podseća na vreme pred sukobe velikih razmera.
Uporedo sa tim vodi se energetska bitka svetskih razmera. Ne samo za posedovanje ili kontrolu velikih energetskih resursa, nego i za posedovanje ili kontrolu tehnologija, znanja, transporta, upotrebe. Još nemamo egzaktne dokaze o poreklu nafte i gasa –u kosmosu, izgleda, postoje sateliti kao što je Jupiterov IO koji se sastoji od ugljovodonika, što ruši nasa shvatanja o fosilnim ostacima –ali je jasno da živimo u veku gasa. Novost, koja moze poremetiti vecinu znanja o nafti ili gasu, je predpostavka da se u nasoj planeti, na dubini od oko 2o kilometara odvijaju fizicko hemijski procesi  koji  generisu  nove kolicine nafte i gasa, sto znaci da nismo pred iscrpljivanjem  resursa. Kao što je 19 vek bio vek uglja, a 20 ti nafte, ovaj je vek gasa. Ako ima istine da su dva velika rata vodjena zbog nafte, lako se dolazi do zaključka da gas može biti uzrok novog.
O prednostima masovnog koriscenja prirodnog gasa, pogotovo kao energenta, nema potrebe raspravljati- sve je već poznato. Karakteristicno je, medjutim, da se o cenama gasa veoma malo govori. Ako je drastičan pad cena nafte mešavina  političkih i ekonomskih razračunavanja velikih sila, beskrupulozne borbe za prevlast i dominaciju čudno je da se o cenama gasa tako malo raspravlja. Jer, cene gasa se formiraju po formuli u kojoj dominiraju cene nafte. Istina sa vremenskim pomakom, ali  polako stiže vreme  za pad cena gasa. Samo Rusi su do sada nagovestili da bi cene gasa trebalo sniziti za nekih 35 posto. Svedoci smo učestalih informacija  iz mnogih zemalja kako će niže cene nafte podstaći privredni  rast, a cene gasa se ne pominju. A problem cena nafte i gasa je mnogo dublji- zadire u moć  i uticaj velikih sila. Godinama već Rusi pokušavaju da istisnu dolar kao merilo vrednosti u trgovini nafte i gasa, u velikim aranžmanima sa Kinom to su uspeli, a za ostale poslove postoje različiti predlozi uvodjenja novih merila.  Kad se zna da se štampanjem virtuelnog novca mogu izazivati željeni  efekti  na globalnom planu  opet stižemo na isti teren.
Vredi li jadikovati nad činjenicom da je srpska energetika prepuštena totalnim amaterima,  političkim snagama iz vlasti koje uopste ne zanima znanje, struka, iskustvo . Dugoročne posledice ce biti opasne, ne samo za stanovnike i privredu, nego državu u celini. Već postoje nagoveštaji, pogotovo kod gasa.  Ukoliko, naime, budu realizovane aktuelne ideje, ili bar neka od njih, o velikim gasovodima ili skladištima svi nas zaobilaze. A za konekciju sa njima sami nemamo novca, drugi nemaju interesa. Neuskladjenost cenovne politike energenata u Srbiji dovela je do poremećaja u konzumu a to se ne otklanja za godinu-dve.
Povezivanje Srbije na bilo koji  pravac gasovoda iz okruženja skopčano je sa dva kljucna problema. Jedan je skupoća  takvog poduhvata, odnosno nedostatak  novca za ulaganje, a drugi veoma mala potrošnja gasa. Zvaničnici lansiraju ideje o vezi sa Rumunijom, koja uvozi gas, Bugarskom, isti slučaj, Mekedonijom, odnosno Grčkom, takodje uvoznicima.

Nije za primer dobro podsećati na bugarsko iskustvo pada vlade zbog poskupljenja električne energije, mada će nas nešto slično uskoro sačekati. Ili ćemo imati nekakvo senzacionalno okretanje za 180 stepeni.


Dragan Nedeljkovic

 

18. 02. 2015.

Preučio

Čudna reč koja označava učenika, češće studenta, koji sa velikim ambicijama, nekad  pod pritiskom roditelja, agresivno  pristupi danonoćnom učenju  pa završi psihičkim poremećajem, a neretko u odgovarajućoj zdravstvenoj  ustanovi. Seljaci su smislili pojam, pojava nije masovna, ali precizno označava osobu nesposobnu za bilo kakv koristan rad – često izaziva saučešće i sažaljenje.  Lako bi identifikovali  tajanstvenu osobu o kojoj je reč da nije druge, takođe neuobičajene,  osobine: prilježnosti, posvećenosti  učenju i radu, preuzimanju nadležnosti i odlučivanja bukvalno o svemu.  Možda  izigravanje svemoćnog boga nije posledica  stanja “preučenog”, ali već  činjenica da se svakodnevno ističe gotovo dvadesetčetvorodnevni rad, takoreći bez odmora ili praznika, ukazuje na neku vrstu falinke. Bog je, uostalom, stvarajući svet naložio da se šest dana radi, a sedmi odmara, a sindikati, tehnologije i sveopšti  progres  su doprineli da radno vreme traje osam sati dnevno sa tendencijom  skraćenja radnog angažovanja zaposlenih. Nije to nikakav luksuz, ni hir, najmanje lenjost.  Upravo obrnuto skraćivanje časova rada, čak i pauze u toku radnog vremena, povećavaju efikasnost i učinak,  a eliminišu zdravstvene probleme.
Nije lako definisati ideologiju aktuelnih stranaka na vlasti u Srbiji, čak ni versko opredeljenje. Nedavno je jedan mudar  čovek javno definisao aktuelnu ideologiju kao ideologiju keša, gotovine, ne misleći samo na srpsku vlast, nego u celom svetu. Ideologiju zato što je nema – to što se javno ističe je prava papazjanija - a svedoci smo  sve učestalije propagande protentatizma kao religije privrzžnosti  radu, poštenju, organizaciji (čudno je da pravoslavni popovi ćute iako ih vlast ugrožava). Izraziti primer je grčka Siriza, čija pobeda  je ovde dočekana rečima “ne pada mi na pamet politika lako cemo”. Ni vidoviti ljudi ne mogu predvideti šta će se u Grckoj dogoditi, ali svi znamo da politika štednje, stezanja kaiša, saradnje sa bankama ili međunarodnim institucijama nigde nije donela rezultate. Ako ništa drugo Siriza je probudila nadu, povećanjem zarada može se pokrenuti elan, volja stanovnika da se angažuju, stvaraju, napreduju. Čudi da ni čelni ljudi Srbije ne shvataju da uspeh pa ni rad ne zavise od fizičkog angažovanja na poslu, da uspešne firme, pa i države,  počivaju na organizaciji, znanju, struci. I statistički i praktično zaposleni u razvijenim državama  rade manje, a postižu bolje rezultate, nego u zaostalim.
Kao ilustracija neka posluži događaj od pre neki  dan na Mašinskom  fakultetu u Beogradu, događaj koji nikoga iz sredstava informisanja nije zanimao, niti je igde zabeležen. Sve pozvane kolege su rekle “koga to zanima”. Nikoga nije interesovalo kako Društvo termičara Srbije dodeljuje posebno priznanje stručnjacima iz Termoelektrane “Nikola Tesla” u Obrenovcu i zašto. A reč je o izuzetnom podvigu – inovaciji, originalnom tehničkom rešenju, kojim bi se, po rečima predsednika DTS Miše Radovanovića, ponosila svaka renomirana strana kompanija. Čak ni čelnike EPS-a, čiji deo je blok jedan u Termoelektrani B na kome je novost primenjena, događaj  kao da nije zanimao, nije došao generalni direktor. Stručnjaci su, istina, napunili Svečanu salu fakulteta,  a dekan Milovančević, pozdravljajući  “mašinće i mašinke”, nije izdržao da ne konstatuje  kako imamo stanje u državi kao da smo se na Boga gađali kamenjem.
Prisutni su, na samom pocetku, doživeli za današnje vreme neuobičajen gest:  Čedomir Ponocko, direktor PD Termoelektrana iz Obrenovca, postupio je viteški,  u već zaboravljenom gospodskom stilu; uz pozdrav je saopštio da on nije bio u Obrenovcu u vreme ugradnje ovog noviteta i prepustio  prezentaciju Zoranu Stojanoviću, inženjeru koji je vodio ekipu stručnjaka na projektu. A Stojanović je objasnio da su na  novom tehničkom rešenju  korišćenja otpadne toplote sarađivali  Institut iz Vinče, Elektrotehnički i Mašinski fakulteti iz Beograda.  Rezultat primene je povećanje instalisane snage bloka sa nominalnih 620 MW na 650 MW, uz smanjenje potrošnje uglja, smanjenje zagađenja okoline i povećanje proizvodnje električne energije. Ekonomski efekat projekta je između 20 i 30 miliona evra godišnje, a za godinu i po dana  ulaganje je otplaćeno. Nastavkom, u sledecoj fazi primene, snaga jednog bloka se moze povećati na 670 MW.
Možda zbog svećarske atmosfere, a pre će biti zbog stanja EPS o kome je govorio  dekan,  niko nije pomenuo da je isti postupak na drugom bloku ove elektrane  zaustavljen od kako je “razalovan” gotovo ceo stručni tim  najvećeg proizvođača električne energije u Srbiji. Kao, uostalom, u celom EPS-u. Čak je smenjen i prvi čovek stručnog tima na ovom projektu Zoran Stojanović.  Kakve kadrove, stručnjake i ljude su posmenjivali  može se ilustrovati činjenicom da je na listi deset najuspešnijih termoelektrana sveta po časovnom korišćenju bila upravo TENT, pri čemu su nuklearke zauzimale  devet mesta, a obrenovačka elektrana bila jedina koja koristi ugalj.


Dragan Nedeljković

 

20. 01. 2015.

“ŠtediŠe”

Verovatno svi pamtimo junačke narodne pesme o Kraljeviću Marku, a slikovito prizor u kome on pije rujno vino u predahu ljutih bojeva tako da “pola pije – pola Šarcu daje”.  Šarac očito nije član tada vladajuće partije, niti ga je ona imenovala, inače bi mu pripadalo više nego junaku. Reka Sava takođe nije “postavljena kao ekspert ili iskusni privrednik” da bi proticala pored Termoelektrana u Obrenovcu, ali “uzima”, poput Markovog Šarca bar polovinu (ako ne više) uglja koji se uvozi za obrenovačke elektrane. A taj uvoz uglja, čiji transport, uzgred budi rečeno, košta više nego što ugalj vredi,  smislili su upravo ljudi koje je vladajuća partija postavila da bi “obezbedili stabilnost energetskog sistema tokom zime”. I to u godini “oštrih mera stednje” na svim poljima, počev od zarada zaposlenih i penzija do materijalnih  i organizacionih troškova. O kakvim štedišama je reč najbolje ilustruje javno obećanje imenovanog direktora o sto hiljada evra  dnevnih ušteda, čim završi reorganizaciju kroz neku godinu.
Kako se računalo da će angažovana firma za ispumpavanje vode iz potopljenog kopa u Kolubari završiti posao sredinom decembra uvoz uglja je pominjan kao mogućnost, eventualnost, rezerva. Pošto se to nije dogodilo krenulo se sa uvozom. Gotovo neverovatno zvuči činjenica da čelni ljudi EPS-a nisu znali da se rekom ne može dovoziti ugalj za obrenovačku termoelektranu, da ne postoje  uređaji, mašine, uopšte oprema, za istovar uglja sa reke pa je dolaskom prvih barzi počelo rasipanje. Neki očevici kažu da se polovina prosipa u reku, neki  pominju čak više od polovine. Ali, svi ćute, nema izveštaja, slikanja, izjava.
O kakvim štedišama je reč može ilustrovati i ponašanje prvog čoveka EPS-a  povezano sa cenama električne energije.  Ako je najvažniji  posao menadžera  uspešno  poslovanje  firme koji vodi teško je razumeti  zašto prvi čovek EPS-a ne traži, čak izričito izjavljuje da neće podneti zahtev, promenu cene, iako su se stekli svi zakonski i ekonomski uslovi. Dugo se već zna da su srpske cene najniže u Evropi, da stimulišu rasipništvo u potrošnji, a gubitke u poslovanju, da stranci (MMF) aranžman uslovljavaju poskupljenjem električne energije.  Situacija je, dakle, takva da bi svaki  menadžer, ukoliko poseduje stručni i moralni integritet,  zahtevao promenu nerealne cene ili javno podneo ostavku ili zahvalio nadležnima na “poverenju”.
Još ubojitija ilustracija aktuelnog stanja EPS-a je kapitalni remont jednog bloka u termoelektrani  Obrenovac B. Prvi blok  tog objekta  temeljno je remontovan pre tri godine, a važan podatak  je da sadašnji generalni direktor tada nije bio u EPS-u. Instalisana snaga bloka povećana je za 5o MW, čime je proizvodnja električne energije porasla za 350 miliona kwh, uz istovremenu uštedu u potrošnji uglja od 200 hiljada tona  (preračunato u struju to je 15o  miliona kwh uštede godišnje). Ako uštede uglja, ne kvantifikujući  ekološke efekte, i novu proizvodnju  iz povećane snage pretvorimo u novac, efekat je za ugalj 9 miliona evra, a za novu proizvodnju još 20 miliona evra. Mala ekipa stručnjaka termoelektrane, uz asistenciju profesora  Mašinskog fakulteta,  primenila je originalnu  inovaciju i poboljšala korišćenja vodene pare dodatnim uređajima.  Uprkos mnogim sumnjama uspeli su, a skromni ljudi pominju uštede od 20 miliona evra, jer efekat zavisi od časovnog korišćenja ovog bloka u toku godine i snage kojom se blok “vozi”.
Nije lako pristojnim rečima opisati stanje u EPS-u u kome ti ljudi nigde nisu ni pomenuti, a kamoli nagrađeni. Nekada je u EPS-u postojao pravilnik o nagrađivanju inovacija, stimulisana je stručna posvećenost, deo materijalnih efekata (negde oko jedan posto) isplaćivan  je inovatorima.  Niko nije siguran da li takav pravilnik još važi, ali niko od čelnika više ne pominje priznanja ili nagrade. Ljudima iz te male ekipe nije do priznanja ili isticanja. Ipak, srce ih boli.  Verovali ili ne najviše im smeta što se kapitalni remont drugog bloka iste elektrane odlaže već treću godinu. A trebalo je nastaviti isti proces, ugraditi iste uređaje i postići iste efekte na bloku broj dva. Kao da nikoga ne zanima ušteda onih skromno procenjenih 20 miliona evra godišnje. A vrhunac  je ordinarna glupost – plaćaju se penali stranoj firmi zato što je u paketu ugovoren kapitalni remont drugog bloka, čim se prvi okonča.


Dragan Nedeljković

 

16. 01. 2015.

Predstava

Kad je, pre tri godine, penzionisana profesorka Elektrotehničkog fakulteta iz Beograda Srbijanka Turajlić rekla je da joj Aleksandar Vučić, tokom predizborne kamapanje liči na glumca, a sve što govori podseća na predstavu, mnogi gledaoci su bili skeptični. U među vremenom su se, valjda, uverili, jer se čovek tako reći ne skida sa ekrana, naslovnih stranica novina, udarnih radio emisija.  I najpopularniji  glumci, pevači-ce, voditelji, starlete mogu da mu zavide. A tek šta govori ! Predstava je takoreći stalna, teme su raznovrsne, on sve zna, sve ume, sve može.Treba li vaditi decu iz smetova, spasavati ljude iz poplava, gacati po blatu potopljenog kopa u Kolubari – bez kape ili šala, pojasa za spasavanje, gumenih čizama –treba li sanirati propala preduzeća, vraćati strane dugove, obezbediti vodu za piće, grejanje, stanovanje, nahraniti gladne, proizvoditi bakar, čelik,obezbediti gas, penzionerima markice za prevoz, …samo recite, rekonstruisti   vladu, smenit iministre, dovesti nove, raspisati izbore, obećati bolji život, nova radna mesta…Možda neki istorijski potez ili događaj –šta možda neki, svi su istorijski potezi, niko, nikada nije bio tako hrabar, pošten, vešt, pametan, gord, rodoljub… evropojec, rusofil …kako li se kaže za kineskog prijatelja  ili arapskog brata.
Običan čovek nije u stanju da nabroji šta sve radi (kako li postiže) jedan čovek, trebalo bi pistai knjige, čitave tomove. I to sad, odmah, dok je vlast. Jer, istorija nas uči,  malo vredi kad se naknadno analizira ili proučava život i delo istorijskih ličnosti. Za početak evo skromnog predloga: nagrada za glumu.  Ne kao što se glumcima dodeljuje na festivalima ili smotrama, ne zajednu ulogu, ne za životno delo. Nego ? Nešto posebno, jedinstveno, vrhunsko, nešto što će ga zadovoljiti i obradovati. Proglasiti ga za doživotnog predsednika, jal vlade, jal države. Alternativa može biti kralj ili car, sa naslednim pravom, ukoliko smatrate da smo već imali doživotnog predsednika. Pisac ovog teksta je svestan da predlog strči, nije u skladu sa ustavom, zakonima, celim društvenim ustrojstvom republike, ali ne vidi problem .naprotiv. Neka skupština donese odgovarajuće propise (aktuelni poslanici će sigurno izglasati velikom većinom uz pesmu” što je više kleveta i laži vođa nam je miliji i draži”) neka se raspiše referendum videćete šta narod želi. Da ne pominjemo koliko se može uštedeti eliminisanjem izbora, kampanja, stranačkih nadmetanja (šta će nam stranke kad imamo njega)… Šta li sad misli SrbijankaTurajlić, veoma zaslužna za aktuelnu vlast, idejom o belim listićima ?
Ako ste pomislili da sam šenuo, da me razum napustio ili sampočeo da pišem satire – varate se. Obaveštavam sve rodjake, prijatelje, čitaoce sajta da sam živ i zdrav, mada nemam lekarsko uverenje kao dokaz. Imaju li ga ovi izvlasti, često se pitam. Uz malo truda otkriio sam šifru, kod kojim se političari služe, pogotovo naš predsenik SNS-a i njegovi najbliži saradnici. Kao i ostale genijalne ideje ili otkrića sve je vrlo jednostavno: svaku izjavu, svako obećanje, svaku odluku, svako saopštenje, treba  razumeti naopako, staviti suprotan znak ispred pa sve postaje jasno.  Kad, na primer, kažu kako samostalno donose odluke budite sigurni da im je neko nametnuo, ako obećaju investicije, nova radna mesta, bolji standard, stabilne cene znaćete šta vas čeka, ako kažu da nema poskupljenja, recimo struje, obavezno dolaze nove, više cene itd. Izuzetak mogu biti nova radna mesta sa pod varijantom da će zarade biti niže, nedovoljne za preživljavanje. Uporedite sami sve što je rečeno ili obećano u dve-tri godine sa realnim stanjem – uveriće te se koliko je šifra jednostavna ,odnosno laka za dešifrovanje.
Još su stari Grci smislili tehniku oratorstva: na marginama teksta bi upisivali “govori titiho” kad su argumenti govornika jaki, a kad susmunjivi napisali bi “povisiti glas, gestikulirati, lupiti šakom”. Prisetio sam se toga gledajući i slusajući Aleksandra Vučića prilikom “oštrog odgovora” Maji Kocijančić  i Majklu Davenportu  o “problem isušivanja” potopljenog kopa u Kolubari. Šta tu treba zabašuriti ? Očito je nešto krupno, možda strah da “slučaj” ne postane prva petlja posle koje će cela mreža pasti. A pošto je reč o energetici, “fahu” kojim se bavim decenijama usledile su konsultacije sa iskusnim stručnjacima,  ljudima koji znaju sve detalje .Detalji, razumljivo, nisu za komentar, pa slede samo sažeti zaključci.
Prvo iznenađenje usledilo je konstatacijom da je potapanje kopa sramota za Kolubaru. Na površinskim kopovima sve je stalno izloženo uticaju atmosferskih prilika – mašine, uređaji, ljudi funkcionišu kad je paklena vrućina, kad zapadne veliki sneg, kad sve zamrzne, kad naiđe obilna kiša. Za svaku situaciju kop se unapred opremi, još u projektovanju. Konsultuju se vodoprivredni eksperti, a u Srbiji imamo među najboljim u svetu, pripreme objekti za ekstremne uslove. Majske kiše, inače najvrednije za poljoprivredu, prava blagodet, prošle godine jesu bile obilne (ne hiljadugodišnje, istorijske kako su ih nadležni ocenili) ne bi kopu mnogo naškodile da su sve vodoprivredne mere preduzete. Ne na samom kopu ili okolini nego u celom regionu, pa čak u celoj državi. Kopan je uglja u Kolubarskom basenu, a pogotovo otvaranje novih kopova, iziskuje striktno pridržavanje propisa i preporuka stručnjaka za vodu, regulisanje voda u celini (neophodno je, između ostalog, izmeštanje dela železničke pruge, Ibarske magistrale, reke Kolubare, njenih pritoka). A to nije rađeno decenijama pa su štete znatno veće nego što bi sve zajedno koštalo. Nešto se, istina, prčkalo, očito ne dovoljno stručno. Kako je reč o obimnim poslovima tema zaslužuje posebnu obradu.
Vredi konstatovati da je potapanje kopa “sreća u nesreći”, jer da kop nije zadržao tolike količine vode verovatno Obrenovac ne bi više postojao, a možda ni termoelektrana. Ovo je teška i opominjuća konstatacija uglednog stručnjaka. A pod pojmom sramota za Kolubaru čovek podrazumeva i nesposobnost da sami “izvade” vodu iz kopa. Opet treba reći da su ljudi zaposleni u Kolubari “izvadili” više vode od angažovane firme za taj posao  dosada, a naročito da posao nije još  završen, što podrazumeva dodatne troškove.Kako je posao isušivanja kopa dobila firma koja nikada nije radila sličan posao, zašto je na raspisivanje tendera, procedure i ostale formalnosti “izgubljeno” nekoliko meseci nije pitanje za novine. Zar se ne čini da sanacija štete nastale “višom silom” nameće hitno reagovanje, pogotovo u tako značajnom objektu ? Poređenje  možda nije adekvatno, ali sve što je rađeno sa kopom liči na većanje ili raspisivanje tendera za vatrogasce dok kuća gori.
A tek završni čin – priredba pred kraj godine sa gomilom zvaničnika da bi se prikazao početak proizvodnje uglja na tom kopu ! Jedna mašina nešto će prka po kopu, to uopšte nije bager koji kopa ugalj ali prisutni to ne znaju ili ne žele da kažu, vidi se “velika voda” u kopu, a niko ne konstatuje da je “probijen” ugovoreni rok niti da će radovi bit iskuplji. Postignut je “uspeh” beleže sva sredstva informisanja, slikaju se “zaslužni”.


Dragan Nedeljković

 

18. 12. 2014.

Ajme meni !


Kad su jednoj Dalmatinki  objasnili šta je sunećenje zabrinuto je uzviknula “Ajme meni što ga kvare” !  Bas takva misao me spopala kad sam saznao za program reorganizacije  Elektroprivrede Srbije, formiranje akcionarskog  društva, odnosno pretvaranja u profitabilnu kompaniju i usvajanje “dokumenta”  u Vladi Srbije.  Iz onoga što je do sada dostupno javnosti  može se razumeti da najvećoj, verovatno i najznačajnijoj,  kompaniji  Srbije sledi temeljno pretumbavanje, centralizacija svih delatnosti i dugotrajni proces “promena” sa potpuno neizvesnim ishodom. Na jednoj strani  najavljene promene protivreće savremenim shvatanjima  uspešnosti i funkcionalnosti  velikih energetskih kompanija, jer  uvode koncentraciju, tj odlučivanje o svemu iz jednog centra, dok se u svetu decentralizacijom, spuštanjem, nadležnosti i odgovornosti na niži nivo, postižu upesi. Na drugoj, pak, u zemljama članicama EU učestalo se govori o napuštanju koncepta deregulacije i vraćanju na staro, jer su liberalizacija tržišta, regulisanje odnosa  (kojima se sve rigoroznijim paketima mera propisuje  znatno više nego pre deregulacije) i poremećaji doveli do potpuno suprotnih rezultata od očekivanih.  Umesto “tržišne utakmice” i pada cena električne energije došlo se do poskupljenja, umesto privlačenja kapitala i ulaganja u nove objekte stiglo se  do nezainteresovanosti ulagača, “posta” investicija, privrednih aktivnosti i straha od energetske krize.
U Srbiji, na domaćem terenu,  rezultati  su katastrofalni, upravo od momenta centralizacije, formiranja javnih preduzeća i odlučivanja o svemu iz političkih interesa.  EPS, električna energija i njeno korišćenje služili su za dobijanje glasova na izborima, postavljanje čelnih kadrova stranaka na vlasti, uhljebljenje mase sopstvenih pristalica. Zbog toga je onemogućeno ekonomsko vrednovanje, poremećen paritet energenata, stimulisana neracionalna potrošnja, pravo rasipništvo. Decenijama imamo fenomen – dok privreda, industrija i usluge beleže konstantan pad potrošnja električne energije raste. A elektroprivreda beleži  gubitke u poslovanju, ne gradi ništa novo, batrga se sa održavanjem objekata  ili remontima.
Već  četvrt veka, od kako političari o svemu odlučuju, zanemaren je  značaj električne energije – struja, kako se se popularno zove, nije više inicijator ukupnog razvoja, pokretač privrednih aktivnosti, nauke i struke. A imali smo tri decenije iskustva, između 60-tih i devedesetih kada se intenzivno gradilo i ulagalo, Srbija je napredovala, ne samo zbog gradnje novih objekata, nego ukupno, razvojem mašinogradnje, tehnološkim  uzdizanjem, formiranjem instituta, mnoštva specijalizovanih preduzeća, od geologije, montažera, građevinara do nacionalnih parkova, arheologije ili turističkih objekata. Lepenski Vir je, racimo, otkriven zahvaljujući gradnji Đerdapa, a moze se sačiniti poveći spisak delatnosti koje je pokrenuo ovaj ciklus gradnje elektroprivrednih objekata. Čak i gradovi kao što su Kladovo, Obrenovac, Lazarevac…postali su to što su danas nekako uz taj ciklus.
Totalna prevlast politike može se ilustrovati i kroz  permanentnu smenu čelnih ljudi, od ministara do generalnih direktora ili rukovodilaca privrednih društava i pogona. Nema oblasti u kojima je tako često dolazilo do promena kao u energetici, uprkos iskustvu da  sposobni, iskusni  i stručni ljudi najuspešnije rade u ovoj specifičnoj delatnosti.
Nova moda da se postavljaju “kadrovi” stranaka na vlasti ubrzala je smene, ali uvrežila i promenu ponašanja.  U javnost se lansiraju nerealna obećanja, na prethodnike baca drvlje i kamenje, stvaraju afere, a najgore je što kroz javnost optužuju takoreći svi zaposleni za “visoke plate” rasipništvo, mućke… Tipičan primer je tek postavljeni generalni direktor EPS-a, ”prvi  na konkursu  izabrani”. Konkurs je, istina, raspisan ali nikakva procedura trijaže prijavljenih, komisija, razgovori sa kandidatima i sl. nije sprovedena, iako je bilo ozbiljnih ljudi među njima. Čovek koji je sačinio računicu o “gubitku” od 6 milijardi evra zbog neekonomske cene  električne energije uopšte ne traži promenu cena, a Regulatorna agencija, nadležna za cene, ne može pokrenuti postupak bez zahteva i obrazloženih podataka. Isti direktor javno obećava dnevnu uštedu od 100 hiljada evra, čim “sprovede” program reorganizacije? Slična situacija je sa novopostavljenim Nadzornim odborom.  Ako se pogledaju sastavi  takvih institucija velikih evropskih kompanija u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji,  jasno se uočava da Nadzorni odbor čine: ugledni ekonomista, iskusni pravnik, dva dokazana inženjera i predstavnik zaposlenih.  Od pet domaćih jedan bi eventualno mogao proći. A pošto je aktuelna saradnja sa Kinom nije na odmet saopštiti kako je Kina stigla do vrha industrijskih i privrednih sila sveta: nekoliko decenija dve trećine sastava kineskih vlada, pa i celokupnog rukovodstva činili su inženjeri – svake godine školski sistem u Kini “izbaci” 8o.ooo inženjera, a svi se zaposle.
Stvaranje profitabilnih preduzeća, od javnih preduzeća koja “prave” gubitke, uz podrsku  MMF, koristi se u propagandne svrhe, ali se javnosti ne saopštava sve. Prećutkuje se da električna energija, gas, grejanje… moraju poskupeti, neki drastično.  Prečutkuje se, takođe, da namirivanje dugova za uvezeni gas iz budžeta znači da građani koji uopšte ne koriste gas, nemaju centralizovano grejanje i sl. plaćaju “greške” vlasti. Kalimero bi uzviknuo nepravda, građani ćute, a nama preostaje naslov ovog teksta.


Dragan Nedeljković

 

12. 12. 2014.

Mi u Južnom toku

Vest da je projekat Južni tok napusten dočekana  je u Srbiji sa žaljenjem, iako ima kvazi  stručnjaka koje je obradovala. Svojevremeno proglašen za posao stoleća, mada su političari u njemu videli zlatnu koku koja će puniti budžet, nekima i džepove, projekat  je od početka pratila kontraverza: jedni su tvrdili da smo se svrstali na stranu Rusa, “budzašto” prodali NIS i ugrozili “energetsku samostalnost”; drugi su javnost ubeđivali kako se Južnim tokom obezbeđuju dugoročne energetske potrebe, stiče sigurnost, bezbednost, čista, a jeftina energija. Znanje, stručnost, razum kao da nisu korišćeni ni kod pristalica, ni kod oponenata. Iako ni projektovanje, ni odustajanje, od ovog projekta nije zavisilo od nas mnogi domaći akteri su “pomagali”, naročito protivnici, čak i neki koji su javno bili za, a radili protiv.
Nesporno je da su već na startu priče o Južnom toku kroz Srbiju, zapravo o međudržavnom sporazumu  o saradnji u energetici Rusije i Srbije,  zanemareni stručnjaci, a glavne uloge preuzeli političari. Zvaničnici koji su sporazum potpisali, kao i ljudi koji su pregovarali,  uglavnom su totalni amateri za energiju, ali vole da se slikaju, daju izjave, obećavaju. Pregovora u suštini nije ni bilo,prihvaćeno je ono što su Rusi poslali kao nacrt dokumenta, a to nikako nije bila osnovna ideja inicijatora saradnje. Suočeni sa očajnim stanjem u energetskom sektoru, a nemoćni da modernizuju zastarele objekte ili grade nove, stručnjaci su predložili deobu NIS-a na tri celine – istraživanje i proizvodnja nafte i gasa, prerada nafte, tj rafinerije i maloprodaja derivata tj benzinske pumpe – a potom prodaju rafinerija. A prodaja je bila nužna pošto su kapaciteti zastareli, nekoliko tehnoloških unapređenja svi konkurenti su odmakli dok smo se bavili sankcijama i ratovima, a vlast celokupni “profit” NIS-a uzimala za budžet. To što su srpske rafinerije proizvodile nije se nigde moglo prodavati, osim u Srbiji i još jednoj evropskoj zemlji-  za nova vozila potrebna su nova, kvalitetnija goriva.
Ima li šta prirodnije od sklapanja poslova proizvođača neke robe i kupca – ako jedni poseduju naftu ili gas a drugima ti proizvodi trebaju, sasvim je normalno da sklapaju ugovore, sporazume, poslovne aranžmane. Rusi su se pojavili kao kupci NIS-a, investitori gasovoda i rafinerija ne da bi “pomogli” Srbiji, nego da bi obezbedili plasman svoje robe, znanja ili tehnologija, ne samo u Srbiji, nego i evropskim zemljama.  Geografski i strateški  položaj zemlje je najviše zaslužan za to, a domaći zvaničnici trebalo je da iskoriste priliku pa donesu neku korist Srbiji. Energija je, međutim, izuzetno značajan element za svaku zemlju, a veliki igrači, ne samo velesile, nego i multinacionalne kompanije, teže da vladaju ili bar kontrolišu svet, svim mogućim sredstvima.  “Tutumrak” na čelu tadasnje vlade Srbije i njegova ekipa neznalica, trijufalno su potpisali sporazum sa Rusima, verovatno nesvesni šta rade, a u javnosti su se odmah oglasili oponenti, tačnije zagovornici ideje da se srpska energetika “veže” za neku kompaniju sa Zapada. Pri čemu bi oni stekli slavu, politicke poene i koristi.  Mada se “borba” vodi zakulisano polemike još  traju, truju i dele javnost.
Vredi, možda, reći po neku o  tri elementa međudržavnog sporazuma sa Rusima. NIS, koji smo navodno poklonili za male pare, nalazio se u katastrofalnom stanju: istraživanje nafte i gasa je praktično zamrlo, domaća proizvodnja je drastično umanjena, rafinerije su  zastarele, skladišta, benzinske pumpe, cisterne su zarđale ili dotrajale.  Da nisu došli Rusi, modernizovali rafineriju, uložili u istrage, obnovili benzinske stanice, verovatno bi NIS bio u stečaju, ili bi morali doplatiti da ga neko preuzme. Ruski menadžment je za relativno kratko vreme stvorio najuspešniju kompaniju – ne zato što su mudriji, vredniji ili sposobniji, nego zato što su poslovali bez političkog uticaja, domaćinski, tržišno. Mogli su to, naravno, srpski menadžeri, ali bi ih domaći političari odmah smenjivali, optuživali, lansirali afere. Uostalom sve što su Rusi uradili želeli su domaci stručnjaci, projekte koje su Rusi realizovali sačinili su naši ljudi – razlika je u tome što su Rusima ostavljene odrešene ruke da rade po pravilima struke, a nasima nisu dozvoljavali ni da se zaduže,čak ni da koriste sopstvene pare za ulaganja (sve novce su im uzimali). Čak i u  poslovodstvu NIS-a danas  ima dvadesetak  vrhunskih stručnjaka iz više zemalja sveta koji nisu Rusi, a svi su veoma dobro plaćeni, a tri srpska predstavnika su  Danica Draškovic, Nikola Martinović, Goran Knezević (čovek koji je promenom političkog dresa iz istražnog postupka oko nekog novca u opštinskoj kasi postao ministar). Od to troje samo jedan se bavio naftom kao profesijom, a svima “pripada” po desetak  hiljada evra mesečno zato što “štite” interese Srbije.
Podzemno skladište Banatski Dvor jedva je sačuvano (prekomernim crpljenjem gasa pojavila se voda pa bi bilo izgubljeno)  pa je zajednički sa Gaspromom ipak osposobljeno . Pred ovu zimu je napunjeno, služi za rezervu, odnosno podmirivanje potreba tokom zime, a inicijativom ruskih stručnjaka kapacitet će se znatno povećati, verovatno graditi još skladišta.
U ta dva projekta, rafineriju, skladište gasa, ali i modernizaciju čitavog niza benzinskih pumpi, skladišta, cisterni, uloženo je nekih 2 milijarde evra, ukoliko se računa i prodaja NIS-a. Zna li neko kako je potrošeno onih 400 miliona evra koje su Rusi  uplatili. Sta je tim novcem investirano ?
Kad se već pominje novac nije na odmet reći da su Rusi u Južni tok, tačnije u objekte za dovođenje gasa u sabirnu stanicu Ruskaja, od koje bi gas tekao u evropske zemlje, uložili 4 milijarde dolara. A pošto je ovaj gasovod napušten, objekti će se koristiti za novu cev prema Turskoj. Teško je razumeti zašto se u Srbiji toliko priča o Južnom toku – sada kada je propao. Ako je očito da sa Zapada “udaraju” po Rusiji, a Rusi nisu mnogo zabrinuti, zasto se u Srbiji “lome koplja” pristalica i protivnika jedne ili druge strane? Pogotovo što o “najvećem gasovodu na svetu” – kako su stručnjaci nazivali Južni tok kapaciteta 63 milijarde kubika godišnje –političari koji su  ga “propagirali” ništa nisu razumeli. Shvatali su ga kao izvor znatne sume novca u budžetu, odnosno sopstvenu promociju. Da je projekat Južni tok realizovan u Srbiji ne bi znali šta uraditi sa gasom, a između 5 i 7 milijardi kubika godišnje bilo je namenjeno  za potrošnju u Srbiji.
U stvarnosti Srbija daleko zaostaje u energetskom korišćenju prirodnog gasa, ne samo prema razvijenim zemljama, nego i prema većini susednih zemalja.  Godišnje se u Srbiji potroši oko 2 milijarde kubika, najviše tokom zime, iako se gasovodom (ruski gas stiže preko Ukrajine i Mađarske) može transportovati bar četiri puta više. Slikovitije rečeno celokupna potrošnja Srbije je statistička greška, odnosno ispod uobočajenih tehničkih gubitaka  velikih cevovoda kojima ruski gas stiže u evropske zemlje. Da ne pominjemo stalni problem dugovanja, tj plaćanja gasa. “Zabrinuti” političari ili ministri “tragaju”  za diversifikaciom snabdevanja, mada Rusi garantuju uredne isporuke ugovorenih količina. To što nude je zamajavanje neuke javnosti, obećanje bez pokrića ili “ispunjavanje zadatka” .  Ukoliko je odustajanje od Južnog toka udar na ruske interese, kao i pad cena nafte,  kako se preko Bugarske može obezbediti  gas za Srbiju, kad tamo, takodje, stiže ruski gas. A vrhunac je što bi gasovodom Dimitrovgrad-Niš gas stizao u sistem Jugorosgasa, ciji većinski vlasnik su Rusi. Slično pitanje vazi i za  Plavi tok kojim bi gas došao u Tursku, odnosno do granice Turske i Grčke. Odgovor na to imaćemo u budućnosti, zavisi od Turske, ali i od  evropskih zemalja kojima je gas potreban.  Primena “trećeg paketa” EU, što je opravdanje za obustavu Južnog toka, je ujdurma – ne samo da pet evropskih gasovoda nema takvu obavezu, nego polovina evropskih zemalja, članica EU,  ne primenjuje ni prethodne pakete.

Dragan Nedeljković

 

8. 12. 2014.

Kupiti agregat…

Obilazeći jednu od najstarijih hidroelektrana u Srbiji, podignutu 1903.godine, gost je bio iznenađen: ne samo zato što elektrana još radi, nego zbog urednosti, higijene, prijatnosti  ambijenta mašinske hale, a posebno  besprekornog izgleda i ponašanja dežurnog električara. U razgovoru majstor mu ispriča kako je on već  treća generacija koja radi u elektrani, deda i otac su mu radili takođe, a nedavno je počeo sin. Postrojenje  doživljavaju kao deo domaćinstva, hrani celu porodicu decenijama, malte ne kao svojinu. Reč je hidroelektrani “Vučje” nedaleko od Leskovca, podignutoj po principima Nikole Tesle među malobrojnim iz tog doba. Sličnih priča o doživljavanju  i porodičnoj tradiciji rada  u elektroprivredi  Srbije moglo se čuti na mnogim objektima, u elektranama , rudnicima, distribucijama,  skovan je pojam “deca elektroprivrede”, očevi i deca su nekako ponosno isticali familijarnu povezanost i sigurnost rada u istoj firmi. Emotivno porodično vezivanje podrazumevalo je, istina, sigurne zarade, relativno  visoke zbog specifičnog nacina rada, ali i stručnosti, stalnog usavršavanja i praćenja tehnoloških inovacija.
U takvoj familijarnoj atmosferi  radilo se u elektroprivredi, ljudi su dolazili radosno na posao, uz jutarnju kafu razgovarali o svemu i svačemu, a posao, struka, problemi, njihovo rešavanje, redovno su bili  glavna tema i u dokolici. Elektroprivreda je, kao uostalom sva velika preduzeca, bila pravi rezervoar kadrova, stručnjaka koji su kroz rad, praksu , iskustvo, napredovali, postajali sefovi, direktori, prava baza kadrova- ne samo za elektroprivredu nego za komore, državne institucije, naučne institute ili fakultete. Kako je i kada atmosfera kolegijalnosti, drugarstva, stručnosti  narušena?Čini se da je prelomni  trenutak bio upliv političara, koji su izbore shvatali kao osvajanje plena, pa počeli da “ubacuju” svoje ljude u sve pore života. Uglavnom su dolazili, pogotovo na čelne pozicije, ljudi bez znanja i iskustva, drčni, pohlepni, arogantni.
Danas je prosto neprijatno boraviti u elektroprivredi, čak i kad ste gost. Ne mogu vas “počastiti” ni kafom – ukinuta je kafe kuvarica zbog štednje ! Vlada mučna atmosfera: ko god je mogao otišao je iz kompanije (u drugu, najčešće privatnu firmu, u inostranstvo, penziju) a većina stručnih ljudi je razvlašćena, gurnuta u zapećak, skrajnuta. Masovno su stigli neki novi ljudi, najčešće bez znanja ili iskustva. Nevolja je mnogo veća nego što se čini –ukinute su stručne revizije projekata, stručni saveti, eliminisani su instituti, projektanti koji su radili za EPS, kompanija se menja iz temelja. Teško je razumeti cilj ili svrhu tih promena – u EPS-u se želi potpuna centralizacija, u Srbijagasu deoba po delatnostima, tj sasvim suprotno. A za sve stručno angažuju se neke strane kompanije, pa i za stvari koje su već  stručno obrađene, ili ih mogu temeljno obraditi u EPS-u.
Uprkos optimizmu i obecanjima političara, ministara, pojedinih direktora pred zimu savet građanima  trebalo bi da bude – kupujte agregate, šibice, sveće, drva… jer je neizvesno, nesigurno, rizično koliko i kakve energije će biti zimus. Uostalom zima nije ni počela a ljudi ostaju bez energije danima – istina u istočnoj Srbiji se to desilo zbog nevremena.  Ali, za funkcionisanje energetskih sistema nisu potrebni heroji, žrtve, problemi  stanovnika, nego blagovremene pripreme, remonti, održavanje objekata. A mnogo toga je izostalo zbog neznanja, haosa u organizaciji ili “ušteda, odnosno smanivanja troškova da bi se neko hvalio “uspehom”. Stigli smo dotle da bez jednog čoveka niko nije u stanju da drži red – čim je Predsednik vlade odsutan par dana nastaju problemi. Majdanpek je tek posebna priča, ne samo zbog prekida vodova iz tri pravca ili “prevezivanja” dalekovoda od 400 na 110 kv  (priča da to nikad nije radjeno nije tačna, EMS je radio u vreme bombardovanja, ali današnji rukovodioci to ne znaju). Grad Majdanpek je, zapravo, na pogrešnom mestu, ispod su bogata ležišta rude bakra. Da je izmešten, desetak kilometara niz reku Pek kako je predloženo pre nekoliko decenija, verovatno ne bi bilo, ili bar manje, problema.
Teško se oteti utisku da nas prate pehovi, kao da smo ukleti, uprkos optimizmu koji seju nadležni. Da li nas neko kažnjava ili su  nas začarali izlišno je pitati, a valjda smo svesni da poplave nisu hiljadugodišnje, niti su ledenice stogodišnja pojava. Čak ni klimatske promene se ne opažaju u razdoblju kraćem od nekoliko vekova, mada nesto postoji posle promene položaja planete i celog Sunčevog sistema posle 2012. Ali to je prirodna pojava, valja čitati Milankovića ponovo.


Dragan Nedeljković

 

3. 12. 2014.

Svet i mi 

Na prvi pogled dešavaju se čudne, neočekivane stvari u sektoru energetike, finansija, politike… u svetu. Drastični pad cena nafte, više od trećine za kratko vreme, opadanje vrednosti  rublje, ali i norveške krune i valuta  zemalja proizvođaca nafte (kako članica OPEK-a, tako i nečlanica) budžetski manjkovi u svim tim zemljama, poremećaji u finansijskom sektoru tumače se raznoliko, ponegde čak kao normalna reakcija tržišta – veća proizvodnja, uz pad tražnje, uzrok je pada cena. Karakteristično je, međutim,  da niko ne uočava povezanost pada cena zlata sa pojeftinjenjem nafte, iako postoje ozbiljne analize o simbiozi cena zlata i nafte, rast ili opadanje jednog usko je povezano sa drugim već storinak godina. A još čudnije je što niko od analitičara, koji se javno oglašavaju ili svima sole pamet, ne pomenu prirodni gas, čija cena se direktno izračunava prema ceni nafte? Istina uz pomak od nekoliko meseci. Prve procene pada cena nafte kažu da će Rusija izgubiti nekih 140 milijardi dolara, a ukoliko se dodaju “gubici” iz gasnog sektora suma će vrtoglavo narasti.
Vest iz Ankare, tj. izjava Vladimira Putina da neće biti Južnog toka, a iz Moskve,  Alekseja Milera da je projekat mrtav, odjeknula je kao bomba. Toliko godina je utrošeno, toliko  zemalja uključeno, toliko posla obavljeno… i ništa.  Za reagovanje zainteresovanih još je rano, a sigurno je da će biti priča narednih nekoliko decenija. Priča tipa povoda za rat, kontrolu sveta, snagu suprostavljenih velesila… Iako je već prvog dana lansiran novi projekat transporta ruskog prirodnog gasa zemljama južne Evrope gasovodom kroz Tursku do granice sa Grčkom, gde će se podići ogromno skladište, ostaje da se vidi koliko je to realno, odnosno izvodljivo. Logično, naime, zvuči da sila koja je sprečila gradnju Južnog toka neće dozvoliti ni njegov surogat.  Ipak, u suštini logika, zdrav razum, čak i tržišno ponašanje u odnosima velikih sila ne važe: ima li šta prirodnije od činjenice da zemlja koja poseduje naftu ili gas nadje zajednički interes sa zemljama kojima su energenti potrebni?  Ako, pak, stvarni ili umišljeni svetski moćnik to sprečava radi se kako on naredi, makar protiv sopstvenih intresa.
Nije prvi put da se spekulacijama, mutnim radnjama ili naoko nelogičnim potezima  temeljno remeti tržište nafte, a neki autori dokumentima dokazuju da uvek iza takvih akcija stoje namere i interesi velikih sila, multinacionalnih kompanija  ili krupnog kapitala.  Drastičan primer su dve tzv. energetske krize sveta iz 1973 i 1979. godine. Tada je nafta višestruko poskupela, lansiran je izraz petrodollar i stvoren pravi energetski haos. Izgledalo je da su arapske zemlje, oslobađajući se od kolonijalizma, stekle mogućnost da dobro zarade ili, političkim rečnikom, dobiju pravednu nadoknadu za  naftu koju proizvode. Koju godinu kasnije saznalo se da su odluku o drastičnom poskupljenju donele velike multinacionalne kompanije, a najviše koristi imale velike sile, pogotovo SAD.  Petrodolare je je štampala Amerika, američke banke su ih  posedovale, odnosno “čuvale” i koristile, a Arapima je “obezbeđeno” da kupuju sve što se u Americi proizvodilo, od oružja do automobila pa je većina novca pripala njima.
Ako bi išli dublje u prošlost ustanovili bi da su oba velika rata XX veka vođena zbog nafte, odnosno energije, preciznije zbog posedovanja ili kontrolisanja energetskih resursa i tokova energije. Enegija je po definiciji inicijator i pokretač svakog razvoja, od nauke ili tehnologija, preko industrije i privrede u celini, sve do standarda stanovnika – ko poseduje resurse, transport, snabdevanje vlada svetom, najviše finansijama, jer donosi enormna bogatstva.  Latentni sukob “dva sveta”, blokovska podela i “pad gvozdene zavese” među njima  doneli su shvatanje o “pobedi, uspehu, premoći” jednog. Nema cene koju neće podneti  “pobednik” da bi sprečio bilo koga da se izdigne, postane moćniji, stvori bogatstva. Zbog toga je, uostalom, energija decenijama  aktuelna tema svih međunarodnih skupova, svih susreta velikih sila, svakog razgovora državnika. Uvođenje tržišta, regulisanje procesa,  sklapanje sporazuma su na  neki način igračke kojima se zabavljaju javnost, dozvoljene i poželjne u prividu sloboda, demokratije ili ravnopravnosti – čim je prevlast ugrožena ništa od toga ne važi.
Filozofsko je pitanje zašto je svet tako ustrojen, zašto moć i bogatstvo opijaju. Sasvim pojednostavljeno tumačenje savremene filozofije dovodi do dva modela vladanja: prvo nazivaju pozitivno, a suština mu je stvaranje boljih ljudi, temeljna promena svega, uterivanje u čoveka  dobrote, vrednoće, poštenja, neprirodna promena svakog pojedinca; drugo, negativno, pak stvara bezvoljne pojedince, ograničava znanja, gotovo sve aktivnosti, izoluje ljude i pretvara ih u poslušnike, a sve uz parole o slobodi izbora, demokratskom ustrojstvu i ličnom zadovoljstvu  (izbor je slobodan, ali se može birati ono što vlast, moć, kapital nudi dok sva sredstva informisanja, sve nove tehnologije, sve društvene aktivnosti  teže umrtvljavanju, malte ne, kretenizaciji masa). Prvi model neizbežno vodi u diktaturu, drugi praktično stvara robovlasničke odnose novog  tipa. Zar ne prepoznajete simptome  oba modela u savremenoj civilizaciji? I ljude iz vlasti koji propagiraju jedan ili mešavinu oba modela?  Za pisca ovog teksta smiraj je donela  konstatacija jednog od mnogobrojnih serijala o “propasti sveta” iz 2012.godine – vanzemaljci  koji su stigli odnekud na zemlju jesu doneli  i ugradili u starosedeoce novi gen, tako stvorili ljude, ali među njima su bili “dobri” i “loši” momci, oko nečega su se podžaveljali pa su dobri  odleteli, a na planeti ostali loši. Svi smo, dakle, potomci ološa iz kosmosa, pa nije čudno šta nam se događa.
Umesto komentarisanja prvih srpskih reakcija na vest da se Južni tok neće graditi dovoljno je navesti  kako se srpski zvaničnici ponašaju sa gotovo svim energetskim rešenjima ili problemima. Možda je najbolja ilustracija izjava nadležnog ministra za energetiku kako nije zvanično obavešten o tome, dok ceo svet bruji. Ili je  bolji primer Univerzalnog  spasioca, Čarobnjaka nadležnog za sve na smanjene ruske isporuke gasa nedavno – nekoliko dana  nas je ubeđivao kako ne treba brinuti, iduće nedelje će razgovarati telefonom sa Putinom, a kad je razgovor obavljen saopštava kako možemo uzimati gasa koliko hoćemo, da bi sledećom tišom rečenicom dodao, koliko platimo. A to smo svi znali bez razgovora sa Putinom , zapravo razgovor nije ni potreban ako redovno izmiruješ obaveze.  U bilo koju radnju da uđete možete uzeti sve što želite – jedino morate platiti, ne treba vam heroj koji će razgovarati sa gazdom.
“Problem” sa uzimanjem i plaćanjem  gasa nije nov u odnosima sa Rusijom, govoto svaki naš zvaničnik doživeo je sličnu “avanturu”: Đinđić je januara 2001-ve odleteo u Moskvu užasnut prekidom isporuka gasa usred zime, a tamo mu je saopšteno kako Srbija za gas duguje 260 miliona dolara; razgovor Koštunice i Putina započeo je saopštenjem Milera koliki je dug za gas, a Vučić je “obavešten” da smo posle deceniju i po na gotovo istom nivou duga (razlika je što Đinđić, Koštunica i drugi zvaničnici nisu o tome pričali za javnost). Inače, ako se govori o projektu  Južni tok bolje je prećutati kako je u Srbiji tumačen (kao izvor prihoda za budžet, a ne kao stratepka prednost ili sigurnost u opskrbi)  ili reklamiran. Ako je ovo stvarno smrt tog projekta  imaćemo još veće problem sa energijom, ako je samo probno “obaranje ruku” ili bokserskim rečnikom prva runda  borbe velikana mogu se izvući neke pouke. Jedna od najvažnijih je, svakako, sporazum Rusije i Turske, člana NATO pakta, višedecenijskog kandidata za EU, kome ništa ne smeta da zaključuje posao sa Rusijom.


Dragan Nedeljković

 

24. 11. 2014.

Menadžeri

Ono što je u srpskom jeziku označavano pojmom domaćin preraslo je u savremenom društvu u pojam menadžer: nekada je čelni covek porodice, porodične zadruge, firme ili institucije upravljao na osnovu porodičnog i školskog vaspitanja, često uz primese religioznog učenja i “deset božjih zapovesti”, starajući se da obezbedi dobar život i napredovanje svojih domova i preduzeća;  danas je to prava nauka, izučava se na posebnim fakultetima, podrazumeva da menadžer poseduje znanja, sposobnosti, veštine  (postoji čitav niz elemenata neophodnih za ovu profesiju). Menadžer je postao ugledna, cenjena profesija i veoma dobro plaćena, pogotovo ako se postavlja na čelo velikih, značajnih kompanija sa širim društvenim interesom. Kako se u domaćoj praksi sve to izvitoperilo, uprkos solidnoj  stručnoj bazi, kako je najvažniji kriterijum postala pripadnost političkoj partiji na vlasti i poslušnost vođi? Zašto su izbori u praksi postali podela plena, udomljavanje sopstvenih kadrova, a seča svih koje je imenovala  prethodna vlast? Kad dobijemo odgovore na ova pitanja možemo očekivati  “bolji život” – bez njih nastaviće se decenijsko posrtanje. Uprkos svim obećanjima, čak zaklinjanju da će konkursima, na osnovu stručnosti kandidata, na čelo javnih preduzeća  doći najbolji ljudi, prva postavljenja ne obećavaju promene.
U dve najveće energetske kompanije u Srbiji – reč je, naravno, o EPS-u i NIS-u – sve  je  toliko različito (poslovanje, imenovanje menadžera, odnosno generalnog direktora, rezultati…) da je teško poverovati da žive i rade u istoj zemlji. Bukvalno su to dva sveta na istom prostoru. Kompletna analiza uzroka takvog stanja iziskuje čitav elaborat, dakle mnogo više od novinskog komentara,  pa fokus usmeravamo na čelne ljude, odnosno menadžere.  Ljude koji presudno utiču, a trebalo bi i da odgovaraju, za stanje i poslovanje kompanije.
Nedavno postavljeni generalni direktor EPS-a  nije novo lice – dve godine je proveo u statusu vršilac dužnosti. O njegovom učinku u te dve godine možda najbolje govori činjenica da je  organizovana  prava kladionica među zaposlenima: sumirajući šta je radio, evocirajući gorke uspomene na sukobe sa većinom zaposlenih, koje je javno opanjkavao, pa i Upravnim odborom, na koji se kroz novine žalio, gotovo svi su tipovali da neće biti postavljen – opklade je dobio čovek koji je tvrdio da ostaje na čelu EPS-a. A najjači argument je za izbor je bio članstvo u SNS? Istine radi  treba se prisetiti da je 2o12. godine, kada je doveden za vd direktora, Aleksandar Vučić javno tvrdio kako je to čovek 60 puta stručniji od prethodnog direktora?
Analitičar bi teško našao neki potez, neku meru, neku izjavu Aleksandra Obradovića koja je doprinela poboljšanju stanja u EPS-u – naprotiv opisivao je firmu kao “tamni vilajet” u kome je nemoguće raditi, niko ga ne sluša, nemoćan je. Za partiju je, međutim, učinio mnogo. Usred izborne kampanje saopštio je kako je EPS od dugogodišnjeg gubitaša postao kompanija sa profitom. Iako mu ni državna DRI ne “priznaje” taj profit i dalje  tvrdi kako je stvaran, pa će morati da zaduži  firmu kako bi u budžet uplatio 70 posto? A ključne  komponente navodnog profita su umanjenje vrednosti EPS-a  i odlaganje remonata elektrana u prošloj godini. Da li su ti potezi dobili pravi smisao posle saznanja da će  EPS biti prodat, makar delimično, uprkos zaklinjanju da prodaja ne dolazi u obzir. Ne treba zanemariti ni nedavnu izjavu: posle obećanja Predsednika vlade da neće biti poskupljenja električne energije Obradović reče da EPS neće ni tražiti promenu cena. Stručnjak od integriteta bi javno podneo ostavku, posto je EPS finansijski kuburi, a većina politicara, ministara, stručnjaka već mesecima priča kako struja mora poskupeti. Vredi li ponoviti da je nadležnost za cene u Regulatornoj agenciji po važećim propisima, odnosno da su se stekli uslovi za promenu cena ili da su domaće cene najniže u Evropi? Sme li se reći da se time krše, odnosno ne poštuju propisi? Ne bi trebalo zanemariti ni “partijsku zaslugu” zapošljavanja velikog broja ljudi, gde je članstvo najbitniji  element.
Najavljena reorganizacija EPS-a, program pretvaranja u akcionarsko društvo, zajedno sa “sečom” direktora i centralizacijom svih nadležnosti u Beogradu, kojom će se navodno uštedeti 100.000 evra dnevno,  ne samo da deluje nestvarno, nego protivreči praksi svih uspešnih kompanija sveta. Svuda je tendencija decentralizacije, prenošenja nadležnosti i odgovornosti na lokalni nivo, a program generalnog direktora EPS-a, nadležnog ministarstva i vlade najavljuje obrnuti proces. I srpsko iskustvo svedoči o tome. Valja se setiti kako je EPS stvoren, a još bolje da su elektrane, distribucije, prenos bile samostalna preduzeća, povezane kao veliki tehnički sistem. Upravo tada je izgrađeno sve što posedujemo u elektroprivredi, od kako postoji EPS kao javno preduzeće u državnom vlasništvu, nije ni započela gradnja nijednog novog objekata.
Ima li smisla govoriti o protivrečnosti obećanja, javnih izjava ili tvrdnji sa praksom?  Uši su nam pune obećanja o racionalizaciji, smanjenju broja zaposlenih, efikasnosti  I sl.,  a u praksi , upravo u EPS-u rapidno raste broj zaposlenih.  U Kolubari, na primer, “vraćen” je Kolubara metal, a sledi isti postupak za Usluge, a to važi i za sve ostale, koji su “izbacivanjem” tzv.  non cord delatnosti postale posebna preduzeća. U Obrenovcu u TENT se vraća Protent, ali kad je izlazio iz elektrana imao je negde oko hiljadu zaposlenih, sada ih ima 2.6oo. Slično je kod svih koji se “vraćaju” u EPS zbog boljih plata.
Može li se naći uteha u činjenici da će reorganizovana firma, osim izmene svih akata, morati da raspiše konkurs za izbor novog menadžera ?
Priču o potpuno suprotnom primeru, menadžmentu NIS-a, ostavljamo za novi komentar.


Dragan Nedeljković

7. 11. 2014.

Ekonomija  (ne)znanja

“Nesposobni poseduju (čudnu) osobinu da onesposobe sposobne” je citat na koji sam nabasao slučajno, a kažu da je misao nekog drevnog mudraca. U prvi mah začudjen sam kako je neko sa par reči oslikao našu stvarnost, a potom čuđenje, još veće, izaziva  saznanje da je sličnih situacija bilo i na drugim mestima, pod sličnim političkim okolnostima. Ipak, naši političari “nose šnjur” – država u kojoj su gubitaši čak i emisiona banka i lutrija verovatno nikad nije postojala.
Na crne slutnje navodi prošle nedelje održano tradicionalno savetovanje Elektrane 2014. u organizaciji Društva termičara Srbije, koje je pobudilo veliki  interes domaćih i stranih stručnjaka, poznatih stranih kompanija, ali i gotovo potpunu nezainteresovanost državnih organa, odnosno ljudi koji donose odluke, propise, regulative. Ne samo u energetici, iako je savetovanje “posvećeno” stanju energetike, prvenstveno elektroprivrede. Da je stanje energetike u Srbiji veoma loše znaju već i vrapci na grani pa je predsednik Društva termičara Srbije  Prof. dr. Milan Radovanović lakonski sažeo stručne radove na konstataciju “ovo je vrh svega što se dešava u energetici”.
A “dešava se” da elektroprivreda decenijama nije započela gradnju nekog novog objekta, a potrošnja konstatno raste, da veći deo domaćih energetskih kompanija  posluje s gubicima, takođe decenijama, da su graditelji (počev od projektanata ili elektromašinogradnje pa sve do montažera i građevinara) konstatno bez posla, ili sa mrvicama oko remonata i održavanja, uz tehnološko zaostajanje i propadanje. Nekako normalan rezultat svega su problem sigurnosti snabdevanja, neophodnost uvoza energije, poskupljenja… a najznačajnija posledica  “gubitak” društvenog proizvoda, radnih mesta, siromaštvo. Sve je, zapravo, posledica prevlasti politike nad znanjem i strukom –odlučivanje, izbor kadrova, stvaranje ambijenta (ne samo poslovnog nego i slike u javnosti o mućkarošima, prevarantima, čak lopovima).
Od kako je sva vlast u rukama jednog čoveka, a svaka funkcija, svako direktorsko mesto, svaka odluka zavisi od njegove volje, znanje, stručnost, sposobnost kao da su proterani iz energetike – vrhunski kriterijum, jedina tj. najvažnija referenca,  je članstvo u stranci. Uprkos  elokvenciji  (treba li podsećati na latinsku izreku Elokventia unda, sapinetia guta) blagoglagoljivosti, principima i obećanjima  stručnost je zadržana jedino na fakultetima, u institutima, a u tragovima je preostalo u energetskim kompanijama ili javnim preduzećima.  Istini za volju ni u drugim državama, posebno članicama EU, situacija nije mnogo bolja. Ali, iz sasvim drugih razloga.
Posle tri “paketa” regulisanja energetike u EU, mešavinom političkih interesa i tipičnih administrativnih mera, uvođenje tržišta napreduje u sasvim drugom smeru od intencija – umesto snižavanja cena i poboljšanja investicione klime za ulagače s jedne strane, odnosno pada cena za kupce zbog tržišne konkurencije, s druge, došlo se do zabrinjavajuće situacije. Nema interesa za gradnju novih elektrana pa je snabdevanje u budućnosti sve neizvesnije, iz pogona je izbačeno nekih 47.000 megavata termoelektrana, a većina preostalih su nerentabilne, bez profita. Uporedo sa tim cene za kupce rastu. Sve je plod nasilnog forsiranja novih i obnovljivih izvora energije, koji imaju prioritet angažovanja, što potiskuje rad termoelektrana, kao i garantovanih cena za njih. Potpunu zabunu unose politički interesi koji, kakav je odnos prema prirodnom gasu iz Rusije, što dovodi do paradoksa kakav je povratak uglju u Nemačkoj.
Stari ideološki sukob kapitalista i marksista šta “vuče” razvoj ekonomije, stvara novu vrednost, bolji standard i progress,  kapital ili radnici kao da je prevaziđen - nova formula je ekonomija znanja. U turbulentnom svetu u kome neki  teoretičari sa Zapada tvrde da se aktuelna društva pretvaraju robovlasnički sistem u kome je šačica ljudi, jedva par procenata stanovništva vlasnik svega, a svi ostali robovi sa “nagradaom” jedva dovoljnom za preživljavanje, samo znanje, nauka, stručnost obezbeđuju uspeh i razvoj. Ne usuđujući se za dijagnosticiranje domaćih prilika možda je dovoljna ilustracija jednog uglednog profesora Elektrotehničkog fakulteta iz Beograda, koji je zabrinut  što ni najbolji studenti, a tvrdi da su stigle izvanredno dobre generacije, ne mogu da se zaposle kad diplomiraju, kao da školujemo decu za druge. Savetovati im da se “učlane” u vladajuću partiju, bave politikom pa često menjaju partije, ispod je svakog moralnog principa, ne samo za profesore.
Otuda, valjda, najzapaženije izlaganje, najveće odobravanje, na ovom skupu energetičara pobrao  dr. Aca Marković tvrdnjom da sve energetske probleme  možemo da rešimo, posedujemo  potencijale u znanju, tehnici, ekonomiji, pravnom regulisanju – nedostaju odluke za početak gradnje novih objekata. Nužni su nam novi objekti – nova termoelektrana u Kostolcu i hidroelektrana Bistrica. Te njegove konstatacije potvrdili su gotovo svi stručni radovi ovog savetovanja. Novinar ili glasilo nisu u prilici da prikažu sijaset detalja, analize, ponekad male studije o kojima se govorilo, ali su svi radovi dostupni u Društvu energetičara Srbije.
Umesto da se prione na posao u Elektroprivredi Srbije se bavimo reorganizacijama, centralizacijom iako je decentralizacija formula koja jača kompaniju iznutra, što je naravoučenije  iz sveta  svih uspešnih kompanija. Nije, naravno, reč o organizaciji kao formi hijerarhije u kompaniji, nego o prenošenju prava i odgovornosti  za gotovo sve što se radi. A vlast koja se zaklinjala da nikada neće prodati najvecu domaću firmu najavljuje ulazak stranaca, postavlja na ključna mesta partijske poslušnike, ljude bez dovoljno znanja ili kompetencija.


Dragan Nedeljković

7. 10. 2014.

 Šarena laža

Da bi sasvim malu decu uspavali roditelji su im pričali ili čitali bajke, da bi ih umirili ili odobrovoljili obećavali su da će im kupiti šarenu lažu. Nekada davno to su deci obećavali i rođaci ili prijatelji, iako niko, a pogotovo deca, nije znao šta je to, zvučalo je lepo, primamljivo, a najvažnije je što je delovalo umirujuće. Danas je taj običaj iskorenjen, preciznije rečeno preuzele su ga političke partije u kampanjama i kad postanu vlast. Obećanja pljušte, a svaka mera, svaki potez, pogotovo stvarnost kao rezultat obećanja, su savremena šarena laža.
Primera ima koliko vam duša želi – zapravo gotovo svaki javni nastup političara iz vlasti podseća na nekadašnje  priče o šarenoj lazi. Sveži je zajednička akcija Vlade, tačnije Ministarstva privrede, i Privredne komore sa predstavnicima privrednih grana pod geslom “imate reč – predložite rešenje”. Ministar brojnim privrednicima na početku kaže kako Vlada želi da uoči probleme i nađe rešenja kako bi privredi stvorila ambijent za uspešno poslovanje, a potom ode, jer “ima važne sastanke” da bi posle par sati došao da zaključi kako će sve predloge detaljno proučiti iz zapisnika. A privrednici kao beslovesna deca veruju obećanjima pa saopštavaju na kakvim su mukama. Otvore dušu, govore o stvarnim problemima.  U prirodi je čoveka da veruje, naročito slatkorečivim obećanjima,  pa im se ne može  zameriti.
Na skupu sa energetičarima tako iz EPS-a saopšte da sve strategije pokazuju da nema razvoja sa aktuelnim cenama električne energije, da regulativa o tenderima ostavlja domaće firme bez posla, firme se polako gase, a svi bilansi pokazuju da je gradnja novih objekata nužna pod hitno. Usledi izjava Predsednika vlade da nema poskupljenja, dok postavljeni  generalni direktor kaže da neće ni tražiti promenu cena? Jedan učesnik, pak, naziva aktuelne investicije  “hranom za mikroorganizme” upoređujući ih sa drugim zemljama, uz  konstataciju da su prirodni resursi motorna snaga razvoja.
Nekako spontano se došlo do potopljenog kopa uglja, najvećeg kopa. Posle onolikih poplava, šteta i ugrožavanja celokupnog energetskog sistema tenderom, nakon četiri meseca, je izabrana firma koja će ispumpati vodu. Kažu do decembra, javno se tvrdi da će rok biti skraćen. Ako je poplava  elementarna prirodna  katastrofa, zar se posledice otklanjaju tenderima? Pa izabere firma, koja ”nikad ni iz bunara nije vadila vodu”  (citat je više stručnih ljudi). Nijedan rudarski, vodoprivredni ili energetski stručnjak, a razgovarano je sa desetak, ne veruje u zvaničnu priču o ispumpavanju vode. Jedni kažu da se posao mogao obaviti brže, drugi tvrde da ni za godinu dana taj kop uglja neće biti osposobljen za proizvodnju. Predlažu da se otvori novi kop Radljevo, čiji rad se priprema već nekoliko godina, jer je to brži i jeftiniji način za dobijanje potrebnih količina uglja.
U potopljenom kopu, naime, voda se zadržala zato što je zemljište obilnim kišama natopljeno toliko da ne može oticati, a vađenjem vode iz stvorenog jezera  podzemne vode će ga iznova puniti. U Kostolcu se snažnim pumpama pokušala izvaditi voda, a sutradan je nivo vode porastao. No, to je tek jedan od problema: naglo pražnjenje dovodi do nestabilnosti , opasnosti za mašine i ljude; na dnu je ogromna količina mulja, blata, a nema terena na koji bi se sve to deponovalo; bageri su takođe u blatu, valja ih rastaviti, neke delove zameniti  (montaža bagera tih dimenzija traje najmanje godinu dana), a ove potopljene treba osposobiti za montažu.
Razgovor sa metalcima, elektroindustrijom, rudnicima metala, namenskom industrijom, nije se suštinski razlikovao od energetičara i rudara energetike.  Samo su kompanije ovog sektora brojnije, zapošljavaju više ljudi. Predsednik inženjerske akademije kao da je na startu pogodio suštinu svih problema - tvrdio je da se ekonomskim merama ne mogu rešiti problemi koje imamo. Jer, bez industrije i privrednih aktivnosti u njoj nema napretka, a samo znanje i tehnologija mogu pokrenuti  procese, međutim, obrazovanje i nauka su preduslov za pokretanje industrije. Istraživanje je pokazalo da je u srpskoj industriji ispod 7 posto zaposlenih ima visoko obrazovanje, dok je u evropskim zemljama to 30-40 posto. A starosna struktura tog kadra u Srbiji je katastofa. Dan ranije profesor Elektrotehničkog fakulteta iz Beograda prosto je zavapio: “Naši najbolji studenti, a imamo izvanredne generacije, ne mogu da nađu posao u Srbiji kad diplomiraju’.
Ključno pitanje, zašto je takvo stanje, niko nije postavio. Valjda smatraju da se podrazumeva, jer  vlast (bilo koja partija ili koalicija da je čini) odlučuje o svemu, postavlja ministre, direktore, rukovodioce, čak  većinu zaposlenih u javnim preduzećima pa i većini kompanija prema političkoj pripadnosti, prijateljskoj ili rođačkoj vezi – ljude bez stručnih referenci, znanja, iskustva.  Uprkos javnom proklamovanju stručnost i kao najvažnijeg kriterijuma pri izboru i konkursa kao metoda izbora za čelnike javnih preduzeća nastavlja se stara praksa.
Zar proklamacija o štednji, kresanju plata ili penzija, otpuštanju nagomilanih viškova zaposlenih …zarad boljitka, u interesu naroda nije šarena laža? Jedino ako se  misli na zdravlje i dugovečnost stanovnika takve mere se mogu prihvatiti. Poznato je, naime, da su najzdraviji i najdugovečniji kaluđeri, ne zato što se redovno mole nego zato što vrlo malo jedu, uvek imaju savršenu liniju, gotovo nikad nisu debeli.


Dragan Nedeljković

 

 

3. 10. 2014.

Prosumer


Naslov je nova reč, novi pojam u elektroprivredi, zapravo kovanica prvog dela engleske  reci proizvođač i drugog dela reči potrošač, a označava novu vrstu kompanija koje su istovremeno proizvođaci i kupci  električne energije. Na devetom savetovanju CIRED Srbije, održanom prošle nedelje u Vrnjačkoj Banji, novi pojam je lansirao Herbert Hajdfogel, prethodni predsednik međunarodnog CIRED-a koji je po drugi put došao na srpsko savetovanje, ističući da će takvih kompanija biti sve više, a regulisanje odnosa u elektroprivredi, pogotovo u distributivnoj delatnosti, postavlja sve veće izazove.  Organizatori regionalnog savetovanja o distributivnim mrežama mogu biti ponosni – ne samo zato što je Gospodin Hajdfogel u pozdravnom govoru istakao da je to što srpski CIRED radi upravo suština međunarodnog delovanja ove organizacije, nego, još više, velikim brojem učesnika, kvalitetom stručnih radova, a posebno interesom domaćih i stranih kompanija da predstave dostignuća novih tehnologija (dvadesetak poslovnih prezentacija stranih ili domaćih kompanija jedva se uklopilo u program).
Dr Dragoslav Jovanović, kao predsednik srpskog CIRED-a, sažeto je predstavio aktuelno stanje energetike u celini, ističući da su srpski stručnjaci spremni i sposobni da drže korak sa svetom, uprkos povremenih “lutanja” ili nesporazuma, kako u deregulaciji energetike i  zaštiti okoline tako i u primeni ekonomskih principa na električnu energiju. Istina nije rekao da se stručnost, saznanje, konkretna rešenja savremene elektropr ivrede u Srbiji stiče uglavnom teoretski, jer u praksi kaskamo i zaostajemo za svetom, ali to je prisutnima ionako jasno.
Sa nekoliko primera sa savetovanja može se ilustrovati u kakvom ambijentu posluju domaći distributeri. I na ovom mestu vredi ponoviti da je srpska cena električne energije najniža u Evropi, nedovoljna za prostu reprodukciju, a kamoli za ulaganja ili razvoj, a savremene tehnologije iziskuju gradnju “pametnih mreža”, elektronskih brojila, promene statusa ili organizacija. Najveći  aplauz na skupu doživeo je Aca Marković, predsednik Nadzornog odbora EPS-a, govorom o potrebi decentralizacije upravljanja i rukovođenja , procesa koji u svetu vode u progres, dok se u Srbiji radi sasvim suprotno. Posle nekoliko decenija posta, u kome nije ni započela gradnja značajnijeg novog objekta u EPS-u, naši zvaničnici i ministri najavljuju gradnju elektrana za izvoz električne energije, iako nam prete nestašice. A u reorganizacije, razdvajanje delatnosti, uvođenje tržišnih odnosa zapetljali smo se kao pile u kučine. Vrhunac kulminacije (znam da je pleonazam ali očekujem da neko od “stručnjaka” ili rukovodolica uskoro lansira i tako nešto, s obzirom na nivo znanja) je svakako najava Predsednika vlade Srbije da nema promene cena do kraja grejne sezone.
U sličan koš valja ubaciti preuzetu obavezu o 27 procenata učešća novih i obnovljivih izvora energije u srpskoj potrošnji , naročito posle saopštenja Frantiseka Vibiralika, predsednika CIRED-a Češke, da su postigli sporazum sa EU da u njegovoj zemlji to učešće bude 15 posto. Pravo iznenađenje je, ipak, saopštio Velimir Strugar, direktor sektora merenja Distribucije Crne Gore. Crnogorci su za dve godine zamenili gotovo polovinu strujomera novim elektronskim brojilima i ostvarili  značajne ekonomske efekte (iskoristili smo priliku za razgovor sa Strugarom koji  uskoro objavljujemo). Ulaže u drugu fazu, pošto su prvu završili pre ugovorenog roka kreditom Evropske razvojne banke od 35 miliona evra. EPS je dobio dva kredita za sličan posao od 80 miliona evra, ništa nije urađeno, plaćaju se penali što se krediti ne koriste. A vrhunac kulminacije – da ponovimo glupost – je što u Srbiji postoji više kvalitetnih proizvođača  elektronskih brojila, a jedan od njih “Meter I Control” poseduje međunarodni sertifikat za kvalitet IDIS (samo pet firmi u svetu dobilo je takav sertifikat) dok u Crnoj Gori uopšte nema proizvođača brojila. Crnogorci su, međutim, na zameni brojila, zameni mernih mesta, ugradnji  nove merne opreme razvili novu firmu “Mezon” u Andrijevici, sposobnu za obavljanje sličnih poslova u drugim zemljama.


Dragan Nedeljković

 

Pametno i korisno


Najviše stučnih radova, diskusija, čak i u kuloarima, a ne samo na zvaničnim prezentacijama, na nedavnom savetovanju o distribuciji električne enrgije CIRED u Vrnjačkoj Banji posvećeno je engleskoj reči smart, koja se prevodi kao pamet, bilo da je reč o mrežama, brojilima, trafostanicama ili opremi  koja doprinosi unapređenju, tehnološkim inovacijama  i poboljšanju rada. Utisak je da su nove tehnologije, pogotovo elektronika i telekomunikacije, novi uređaji i sistemi na neki način zamenili tehnološko zaostajanje proizvodnog dela elektroprivrede, iako se za vođenje elektrana, upravljanje sistemima, usaglašavanje proizvodnje sa potrošnjom masovno koriste. I laiku, kao što je novinar, je jasno da su elektrane, snaga, kapacitet, proizvodnja malo izmenjeni bar stotinak godina, a rast tehničkih parametara postignut je rastom gabarita. Ako bi upoređivali automobile, radio aparate, čak i računare sa proizvodima nastanka, odnosno masovne primene, zapazili bi fantastične razlike dimenzija i karakteristika, što kod proizvodnih objekata elektroprivrede nije slučaj.  A upravo primenom novih tehnologija u prenosu ili distribuciji električne energije, naročito “pametnih” mreža, brojila, vođenja ili upravljanja elektroprivreda je postigla vidan napredak.
Napredak koji  je koristan ne samo elektroprivredi i kupcima električne energije nego i društvu u celini, počev od sticanja novih znanja pa sve do stvaranja novih delatnosti, otvaranja novih radnih mesta, uvećanja bruto nacionalnog dohotka… Čak i političarima je omogućeno da eksperimentišu uvođenjem novih propisa, standarda  ili pravila, lansiranjem “novih” ideja… Nažalost nisu bas inventivni, jer  odluke o malim elektranama, za jedno domaćinstvo, selo, ili veče novih ili obnovljivih izvora i slične  više služe autoritetu vlasti ili interesima  nego što doprinose opštem progresu. Nije reč o domaćim političarima, mada su oni u tome na dnu svake lestvice rangiranja sveta, kao i u svemu drugom.  Ali to je druga tema.
Nismo ubeđeni da ovaj tekst opravdava naslov, pogotovo što nije moguće sa par rečenica opisati šta se sve  događa kod nas i u svetu. A  sigurni smo da je razgovor sa  dr Velimirom Strugarom, direktorom sektora za merenje Distribucije Crne Gore,  dovoljan argument za naslov. Strugar je u Vrnjačkoj Banji gordo i radosno saopštio kako su za nepune dve godine u Crnoj Gori gotovo polovinu starih mehaničkih brojila zamenili elektronskim brojilima i postigli  izvanredne rezultate. Dovoljan povod da ga zamolimo za razgovor, tim pre Elektroprivreda Srbije, iako ima odobrene kredite za zamenu brojila od 8o miliona evra nije uspela da sprovede tendersku proceduru  pa plaća penale što ne koristi odobrene novce.
Sajt- Za početak  bilo bi dobro da nam kažete šta ste uradili da bi zamenili brojila.
Strugar –Još pre četiri godine počeli smo razgovore sa Evropskom bankom o kreditu za ovaj veoma značajan posao u Crnoj Gori. Projekat unapređenja , odnosno uređenja, sistema merenja u Elektroprivredi Crne Gore bankari su ocenili kao veoma isplativ, a dogovor koji smo postigli značio je realizaciju projekta u dve faze. Za prvu fazu, koju smo okončali brže nego što je projektom predviđeno, odobren nam je kredit od 35 miliona evra. Kao direktor  projekta želim da kažem da nabavka nove opreme nije bila nikakav modni hir, niti želja da imamo najsavremenija elektronska brojila, nego nužnost.  Imali smo veoma nesređeno stanje, kontrola takoreći nije ni postojala, sve je zavisilo od ponašanja kupaca, kad će i ko prijaviti nepravilnosti u mreži. Da ne pominjem da su brojila bila starog tipa, mehanička, da gotovo nisu održavana, ni baždarena, a posebno ko je učestvovao u malverzacijama u registrovanju potrošnje električne energije.
Sajt – Rekoste da je završena prva faza – koliko ste novih brojila ugradili u njoj, a šta podrazumeva druga faza?
Strugar- U realizovanoj prvoj fazi ugradili smo 170.000 novih brojila, tačnije novi sistem merenja koji sprečava neovlašćeno priključivanje potrošsča. Sada se svaka intervencija na mreži ili brojilima registruje, izmeštena su merna mesta i opremljena tako da se samo nasilnim fizičkim intervencijama može pristupiti brojilu ili mrezi, a to je odmah vidljivo. Osim toga, a to smatram veoma značajnim benefitom, u svakom momentu imamo izveštaje šta se u mreži dešava, objektivan i uvek proverljiv, a to sprečava bilo kakve “mućke” ne samo potrošača, nego i distributera. Već  ovom fazom projekta dokazali smo da gubici u mreži Crne Gore ne moraju biti izuzetno visoki, a nekad su išli i do 35 posto. Imali smo, naime, gubitke od 800 miliona kilovat sati na godičnjem nivou, a  sada zamenom manje od polovine brojila gubitke u mreži, stavljali ih pod navodnice ili ne,  smo prepolovili.
Sajt –Zbog posetilaca naseg glasila molimo  više detalja o tehničkom delu posla.
Strugar - U šest gradova Crne Gore, prema preciznom planu u kome se svaka trafostanica i svaki potrošač opremaju za novi sistem merenja, uz  brojila zamenjeni su ormani, sve dovedeno u ispravno tehničko stanje, sprečena krađa, poboljšana naplata. Možda će se čuditi ali uspeli smo da naplatimo 14 miliona evra od “kupaca” od kojih nikada ranije nismo uspeli da naplatimo  utrošenu električnu energiju. Gubitke u mreži sveli smo na 16 posto. Regulatorna agencija nam “priznaje” 9 posto, što znači da ovu razliku sami snosimo i, naravno, nismo zadovoljni – nastojimo da stignemo na 7 posto.
Sajt – Da bi nastojanje pretvorili u stvarnost očito treba uraditi drugu fazu  projekta unapređenja merenja potrošnje električne energije.
Strugar – Razumljivo. Već imamo obezbeđeno 3o miliona evra za drugu fazu. Uz već rečeno želim da kažem da je skraćenjem roka  instaliranja novog sistema postignut još jedan značajan finansijski efekat – povećali smo prihode pre početka otplate kredita.
Sajt- Koliko znamo u Crnoj Gori nema proizvođača elektronskih brojila pa vam je, možda, olakšan izbor proizvođača od koga ćete kupiti opremu. 
Strugar – Raspisali smo međunarodni tender, po pravilima kreditora, a posao je dobila italijanska firma iz Milana. Kako je u međuvremenu Kompanija A 2 iz Italije postala suvlasnik u Distribuciji Crne Gore, sada ima  nekih 41 posto vlasništva, taj deo posla nam je olakšan, bolje reći pojednostavljen i ubrzan. A na takođe značajnom delu posla,  promene ormana, priključenja novih brojila ili dovođenja mreže i mernih mesta u ispravno tehničko stanje angažovana je  crnogorska firma Mezon, iz Andrijevice, koja je pokazala  izuzetnu stručnost i efikasnost. Uz novozaposlene inženjere, električare i druge radnike ova kompanije je osposobljena, ne samo za drugu fazu naseg projekta, iako je ovo predpostavka pre raspisivanja tendera, nego i za radove u drugim zemljama. 

Dragan Nedeljković

 

01. 10. 2014.

One man show


Privredna komora Srbije tradicionalno organizuje sastanak svih proizvođača energije pred jesen kako bi se dobila slika o stanju proizvodnih kapaciteta uoči zimskog porasta potrošnje, odnosno obezbeđenim količinama energije, obavljenim remontima i eventualnim problemima.Takav skup redovno dobija veliki publicitet i uliva poverenje građanima, jer rudnici, elektrane, rafinerije, toplane i ostali proizvođači energije obično saopšte da su spremni – obezbedili proizvodnju, zalihe, tehnički pripremili sisteme. Ove godine, međutim, nigde nikakvog izveštaja u sredstvima informisanja nije bilo. Sastanak je održan, ali nije bilo optimizma. Naprotiv: konstatovano je da nema dovoljno uglja, ni za termoelektrane ni za toplane ni za široku potrošnju, da će nedostajati oko deset procenata električne energije, bar polovina mazuta, dok je kod prirodnog gasa situacija potpuno nejasna. Toplane koje koriste ugalj, na primer, saopštile su da su unapred uplatile potrebne količine, ali nema isporuka, neizvesno je kad ni da li će ga dobiti. Iz rafinerije se ne može očekivati potrebna količina mazuta, što zbog promenjene tehnologije, što zbog remonta. Kod gasa je dobra vest da je u podzemnom skladištu kapacitet skoro napunjen, ali od raspleta odnosa Rusija-Ukrajina-EU zavisi kako će stizati isporuke. Rusi su saopštili spremnost da napune skladišta u nekoliko zemalja sa 700 miliona kubika, ukoliko EU ne spreči taj posao (Srbija bi mogla da poveća zalihe za 200 miliona kubika).
Bilo je, razumljivo, reći i o uzrocima nestabilnog stanja u energetici, pogotovo  o posledicama poplava na proizvodnju uglja i električne energije, traljavom angažovanju na saniranju (o čemu bi valjalo posebno raspravljati) ekonomskom položaju proizvođača, kako zbog poremećenih pariteta cena energenata, tako i o masovnom  neplaćanju privrede, javnih službi, domaćinstava. Moguće je da su upravo takvi tonovi nesigurnosti, nestabilnosti, neizvesnosti razlog izostanka informacija u sredstvima informisanja. Proizvođaci su tražili da se na državnom nivou hitno donesu odluke i obezbede sredstva za uvoz značajnih količina uglja, električne energije, kao i za lagerovanje gasa u susednim zemljama.
Nekako paralelno javnost je obaveštavana o poskupljenjima energenata, električne energije, gasa, uglja , drva. Te informacije su stizale od ministara ili visokih partijskih funkcionera stranaka iz vlasti. Od prvih nagoveštaja, relativno visokih procenata poskupljenja, došlo se do pravog takmičenja u izjavama: jedni su govorili o neminovnosti ekonomskog vrednovanja energije pominjući 30 posto skuplju “struju”, drugi su tvrdili da će poskupljenje biti minimalno, da bi isti ljudi “korigovali” svoje izjave  pa umesto velikih procenata najavljivali neznatne. Pri kraju tog zbunjivanja javnosti svi su se složili da, po zakonu, nisu nadležni za propisivanje cena, da je to nadležnost Regulatorne agencije za energetiku. Karakteristično je, međutim,  da su iz te Agencije, tumačeći propise, saopštili da proizvođači stiču pravo na promenu cena na osnovu obrazloženog zahteva, a sem Srbijagasa kome je odobreno minimalno poskupljenje, niko nije podneo zahtev. Najugroženiji EPS, dakle, nije ni tražio promenu cena, iako je nedavno obelodanjeno da su cene električne energije u Srbiji najniže u Evropi, tj. da su cene osnovni uzrok stalnih gubitaka u poslovanju. Već je to ubedljiv razlog za smenu poslovodstva EPS-a.
Ovaj za javnost stvoreni galimatijas presekao je univerzalni Spasilac, pravi Mesija naših dana, Predsednik Vlade Aleksandar Vučić direktnim obraćanjem javnosti  svojevrsnom  predstavom  u umetničkim krugovima poznatom kao Šou jednog čoveka. Neodoljiv je utisak da su sve prethodne izjave i najave oko energetike bile priprema za njegov nastup, kako bi delovao kao Svemogući, Svemilosni, Pravedni…mogu se u nedogled  dodavati epiteti koji se za bogove koriste u svim religijama. Obećao je da će svih vrsta energije biti dovoljno tokom grejne sezone, da neće biti poskupljenja električne energije, da građani mogu biti mirni i spokojni.
Isti čovek je, istina, samo nekoliko dana ranije imao sličan televizijski šou, kada je najavio mere štednje, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija. Niko od sijaset “eksperata, analitičara, stručnjaka pa ni novinara” nije zapazio protivrečnosti dva nastupa, čak ni nelogičnosti. Ili do javnosti stižu samo oni koji podržavaju, podržavaju i hvale. A u prvom nastupu uopšte nije pomenuto da najavljeno “sređivanje” javnih preduzeća, pretvaranje u profitabilne kompanije i uplaćivanje profita u budžet znači drastično poskupljenje struje, gasa, toplotne energije, da je poslovanje sa gubicima besmisleno za svaki privredni subjekt, da energiju ne može koristiti niko ko ne plaća ekonomsku cenu. Reorganizacije, smanjivanje broja zaposlenih, promene direktora jesu potezi koji mogu poboljšati poslovanje, ali je srž ekonomskih nevolja javnih preduzeća u cenama. Treba li, uzgred reći, da ni genije kakav je bio Nikola Tesla ne bi mogao da eliminiše gubitke u poslovanju sa aktuelnim cenama električne energije.
Obaska što je opredeljenje Vlade za uvođenje tržišta u energetskom sektoru, pa i propisi nalažu da se ekonomskim kriterijumima, odnosno izmeštanjem odlučivanja o cenama iz vlasti dozvoli tržišno poslovanje, da se ne pominju preuzete obaveze takvog ponašanja u procesu ulaska u EU. Ovim javnim nastupom, dakle, krše se usvojeni domaći propisi, obaveze u procesu pridruživanja EU a ispoljava način vladanja potpuno suprotan od slatkorečivih obećanja. Ipak, daleko značajnije je što  potrošena energija košta, mora se platiti kad-tad, a nema ko da plati osim građana Srbije. Da li će to biti kroz manjkove ili restrikcije u budućnosti  (već imamo situaciju da nema dovoljno energije u slučaju da privreda krene sa rastom aktivnosti) znatno više cene narednih godina ili zamrzavanjem razvoja energetike, što donosi pad privrednih aktivnosti,  ostaje da saznamo.


Dragan Nedeljković

 

Štediše ili štetočine

Ovih dana, kako se može saznati nezvanično, Aleksandar Obradović će biti imenovan za generalnog direktora Javnog preduzeća Elektroprivreda Srbije. Posle dve godine vd stanja najzad ce zvanično postati prvi čovek EPS-a. Postavljenje je, čini se, pre plod političke potrebe vlasti da “rešava” nagomilane privredne probleme, u koje se valjda računaju javna obećanja o postavljanju stručnih, odgovornih, poštenih ljudi na čelo najvažnijih državnih firmi, nego stvarna želja, odnosno namera, da se takve firme srede. Ista praksa se, uostalom, zapaža na svim nivoima vlasti, od ministara, poslanika do takoreći svih državnih funkcionera.  A primer vršioca dužnosti generalnog direktora EPS-a je poučna ilustracija te prakse.
Potpuno nepoznati Aleksandar Obradović najavljen je pre dve godine kao ”šezdeset puta stručniji čovek od prethodnog direktora EPS-a” ali se u praksi više isticao oštrom kritikom firme koju vodi  (tamni vilajet je njegova definicija stanja u najvećoj srpskoj firmi). U čestim javnim istupima, što je karakteristika gotovo svih aktera nove vlasti – svi moraju gotovo svakog dana biti prisutni u novinama, na televizijama, bez obzira šta govorili,  govorio je kako je nemoćan, bez stvarne vlasti, kako mu “smetaju” brojni direktori pa je nemoćan da reformiše ili reorganizuje kompaniju. Stvorio je atmosferu mučnine među zaposlenima, sukobi sa saradnicima ili upravnim organima izbijali su u javnost, naručivane su studije, analize, projekti  van EPS-a (značajne sume su utrošene) iako su to isto službe u samoj firmi detaljno obradile. Vrhunac je bio iznenađenje za sve: u toku predizborne kampanje na sva zvona je obelodanio kako je višedecenijski gubitaš prošle godine postao prifitabilna firma. Državna revizorska institucija je, istina, taj “profit” svela na desetinu, ali se priča o “uspehu “ nastavlja u javnosti. A “uspeh” je postignut umanjenjem vrednosti, odnosno značajno manjom amortizacijom, i odlaganjam remonata?
Za javnost “uspeh” se tumači domaćinskim poslovanjem, štednjom u celoj firmi.  Javno se najavljuju nove uštede, reorganizacijom se može smanjti broj direktora u EPS-u i “uštedeti” desetine miliona evra. Ako bi direktor odlučivao o svemu, kako proizilazi iz najava, “uštede” bi mogle biti fanstastične, recimo kad bi  broj zaposlenih smanjili  na polovinu, ili još bolja varijanta je da zaposleni donose pare od kuće umesto što primaju plate. Ionako su im plate visoke, ubeđen je i Predsednik vlade. O kakvim se “uštedama” radi najbolje ilustruju neki značajni poslovni potezi.  Nega, održavanje, remonti  postrojenja su uobičajeni poslovi sistema kakav je elektroprivreda, ali mnogo firmi van elektroprivrede na tim poslovima  stiče dohodak, mnogo ljudi  radi i zarađuje – ako  remonti  izostanu  stvore se problemi. Nedavno je saopšteno koliko je penala plaćeno zato što se ne koriste odobreni strani krediti, a na čelu liste je EPS. Čovek koji postaje generalni direktor nije sposoban  da kupi brojila za merenje potrošnje struje, iako za to ima odobren kredit. Da se ne pominje skupa strana studija po kojoj  EPS narednih decenija ne treba ništa novo da gradi. Da li su takvi poslovni potezi štednja?
Kompliklacije, međutim, tek nastaju.  Po onoj mudrosti da što se” grdno rodi niko ne ispravi” postavljenje  generalnog direktora EPS-a daće materijala za tabloidne afere. Prvo EPS je JP Elektroprivreda Srbije koja će uskoro promeniti status i postati akcionarsko drustvo. Za novu firmu mora se, ponovo, raspisivati konkurs za direktora, odnosno dok se procedura ne sprovede postaviti vršilac dužnosti.  A izbor generalnog direktora JP EPS čeka skoro dve godine rezultat konkursa na koji se prijavilo više od 80 ljudi. Em se odugovlačilo, em nije poštovana procedura, komisija koja je trebalo da pozove na razgovor kandidate ne postoji, a sigurno je da će mnogi stavljati prigovore i u nedogled produžiti administrativni postupak. Ne treba se iznenaditi ako se stigne do sudova.
Da li je uteha, objašnjenje, razumevanje što ovo nije usamljen slucaj – na sličan način se “rešavaju” svi  problemi  u ovoj zemlji.  Ne treba se čuditi što smo za dve godine stigli na dno evropskih zemalja  po siromaštvu, što su nas pretekli svi susedi. Prisustvo u medijima, gluma, ponašanje ili slatkorečiva obećanja ne mogu stvoriti bolji zivot, ma koliko verovali u čuda i “poštene namere”. Ko god je stpljivo slušao pristupnu besedu novog Predsednika vlade mogao je naslutiti šta nas čeka. Ne zato što imam mazohističke sklonosti, nego silom prilika (bio sam u bolnici, tek operisan)  tri sata sam slusao taj govor i razumeo da ni govornik nije načisto šta želi, osim apsolutne vlasti. Činjenica da su ga stranci hvalili, ili su nam tako preneli, kao impresivan i inspirativan,  dodatno zabrinjava, jer je sigurno da ga niko nije ni slušao ni čitao (oni uvek podržavaju i hvale dok se radi u njihovom interesu, a potom okrenu ćurak). Kao uzor vladanja Aleksandar Vučić je naveo Kneza Miloša.  Slučajnost je što sam upravo tada čitao izvanrednu knjigu “Beograd večiti grad” i stigao do opisa Kneza Miloša: “Miloš Obrenović nije bio ni duhovni, ni psihički pristalica zakona, principa, morala, običaja, časti, viteštva i svih onih poželjnih osobina za vladara kojima se biografi rado razmeću…” Nevolja je što je Miloš Obrenović pre dva veka postavio model vladanja u Srbiji i što se tog modela, sa retkim izuzecima, vladari pridržavaju.


D. Nedeljković

 

28. 08. 2014.

Istraga


Nedavno je srpski ministar policije obelodanio, uz veliku medijsku pompu, kako je formirao specijalni policijski tim radi istrage okolnosti u kojima je Rusima prodat NIS. Odmah sutradan predsednik Vlade Srbije javno je “objasnio” da se neće ništa istraživati kod Rusa, nego samo među srpskim učesnicima, posla nazvanog poslom stoljeća, precizno međudržavnog sporazuma Srbije i Rusije o saradnji u energetici. Posle toga u javnosti se ništa ne čuje. Bilo je, istina, prigovora pojedinaca, zapravo “tumačenja” da ministar policije nema zakonskih ovlašćenja za pokretanje istrage, nego tužilastvo ili sud, a policija sprovodi istragu, ali su aktuelni događaji ovu temu istisnuli iz javnosti. Bilo je i nagađanja o razlozima pokretanja istrage, uglavnom promašenih.
Ne zna se, dakle, da li specijalni policijski tim istražuje, a najgore je što nikome nije jasno šta istražuje – čini se da ni ministar policije nema  jasnu ideju o tome. Mada je međudržavni sporazum, a posebno deo oko prodaje većinskog vlasništva Naftne industrije Srbije od starta izložen sumnjama, sve je jasno, objavljeno, poznato. Neki  ljudi, neke političke partije su od početka protivnici tog sporazuma, gotovo nema političke debate da se ne pomene” nezakonitost postupka”, “poklanjanje” energetskog resursa i sl. a, kao da se zaboravlja da su najviši državni zvaničnici u svemu legalno i javno učestvovali, da je najviši državni organ, Skupština, ratifikovao međudržavni sporazum. Umesto policijske istrage dovoljno je pročitati dokumenta, pa i sam sporazum.  Novinske hvalospeve tom “poslu stoleća” iz doba potpisivanja namerno ne pominjemo.
O motivima ministra policije i predsednika vlade može se samo nagađati, iako se iz njihvoh izjava mogu nazreti razlozi pokretanja istrage. Možda  postoje neki političke prirode, suštinski je, ipak, alavost – novac. Smatra se očito da NIS, od kako Rusi njime upravljaju, malo daje u srpski budžet, tj. da može znatno više. Iako se poslovodstvo NIS-a ponosi rezultatima poslovanja, profitom i doprinosom budžetu (uzgred valja reći da akcize koje su uplaćuju u budžet plaćaju kupci derivate, a naftna kompanija ih samo prenosi državi Srbiji) srpski zvaničnici bi još novca. Slično je sa “niskom” rudnom rentom o kojoj se ispredaju bajke. To, međutim, rade neznalice, kao uostalom mnogo drugih poslova o ovoj zemlji. Rudnu rentu, pod tim ili drugim nazivom,  sasvim različito naplaćuju Amerikanci, Rusi ili Arapi od evropskih zemalja. Suština je da gotovo sve zemlje sveta od naftnog biznisa uzimaju polovinu prihoda, neki više kroz rudnu rentu, a manje kroz akcize i druge dadžbine, a neki  Evropljani više akcizama. Otuda niže cene derivata u SAD, Rusiji i Arapskim zemljama, a znatno više u evropskim. Ima takva praksa i drugih reperkusija, ali to je posebna tema.
Razloga za istragu, ukoliko se stvarno vodi, ima pa je dobro da se dovede do kraja. Ne o međudržavnom sporazumu i prodaji većinskog dela NIS-a – ko želi detalje o tome predlažemo pročitati na ovom sajtu ispovest idejnog tvorca sporazuma – nego o mnogo značajnijoj temi.  Pre bi se moglo reći da je neophodna analiza poslovanja, posebno formiranja,  javnih preduzeća EPS, NIS i drugih, ali da se ograničimo na energetiku.  Dve najveće, najbogatije, srpske firme nastale su 1991.godine političkom odlukom tadašnje vlasti, može se čak reći tadašnjeg apsolutnog vladara. Čovek više nije među živima, a znatan deo njegovih saradnika, zapravo partija koje su stvorile ova javna preduzeća i danas su vlast. Prilika je, dakle, da analiziraju svoja čeda, a naročito da ih promene u skladu sa “doktrinom” aktuelnog  apsolutnog vladara. Jer, od kako su ta javna preduzeća stvorena počeo je njihov sunovrat. Elektroprivreda i naftna industrija u Srbiji se sastojala iz više samostalnih preduzeća i sva su ekonomski bila uspešna – stvaranjem javnih preduzeća počela su da beleže gubitke u poslovanju, zaustavljen je njihov razvoj, ništa novo nije izgrađeno. Sa izuzetkom par poslovnih godina, kada je obarana vrednost firmi, a plaćana manja amortizacija. Nis je nastao političkim spajanjem Naftagasa, rafinerija i trgovaca derivatima, uz dodatak uljnih rafinerija, a EPS spajanjem elektrana, prenosnog preduzeća i distribucija, uz dodatak rudnika sa podzemnom eksploatacijom. Obe firme su zapravo služile za finansiranje političkih ideja, ratova i dobar život političkih elita. Kad je 2000-te godine vlast promenjena nastavljena je ista praksa, začarali neznanje i amaterizam u rukovođenju javnim preduzećima po čuvenoj formuli koalicionih sporazuma, odnosno podele resora i uhljebljenja partijskih kadrova.
Čak i ako  zanemarimo energetske krize, nestašice goriva, prodaju na ulicama u kantama i bocama dok benzinske pumpe zvrje  prazne, nemoguće je ignorisati da su nafta, gas ili električna energija nabavljani iz inostranstva, a nisu plaćani pa su nastala dugovanja, izgubljeno poverenje i stvoren teren za šverc i bogaćenje privilegovanih. Usput je nastao običaj da se energija  troši, a ne plaća. Moguće je nabrajati čitav niz detalja, mada je nepotrebno preživeli smo sve to. Ipak, neke posledice  decenijskog stanja u kome su takoreći proterani  stručnost, znanje, odgovornost, sposobnost, može li se reći i moral, dugo će se osećati i lečiti. Na primer tehnološko zaostajanje , ne samo energetike nego i dobrog dela srpske privrede, a bar trećina je imala poslove oko gradnje, održavanja, remonata energetskih objekata. U posledice se mora ubrojiti i neodrživo arčenje energetskih resursa, potrošačko rasipništvo, neracionalno korišćenje energije…
Sve zajedno iziskuje korenite promene, ali ne po modelu koji aktuelna vlast primenjuje – komandovanje, centralizacija, nestručnost (pa zar svet nije postigao napredak decentralizacijom političkog  i ekonomskog sistema, spuštanjem nadležnosti na lokalni nivo, povećanjem odgovornosti neposrednih rukovodilaca). Kod nas je tendencija obrnuta u EPS-u na primer prisutan je proces centralizacije, premeštanja nadležnosti za sve u Beograd.


Dragan Nedeljković

 

21. 07. 2014.

Indijanci seku drva

Krajem leta jedne godine Indijanci iz jednog rezervata masovno seku drva, spremajući ogrev za zimu. Iz obližnjeg naselja Bledoliki doseljenici u Ameriku shvate da će nastupiti oštra zima pa i oni prionu na posao.  Zima, međutim, bude blaga, takoreći bez mraza i snega.  Sledeće godine priča se ponovi, a treće godine, kada su Indijanci počeli da seku sumu, doseljenici  počnu da većaju šta da rade.  Jedan se doseti kako su Indijanci starosedeoci, imaju iskustva, pa se nekoliko njih zaputi kod poglavice. Pitaju kakva će biti sledeća zima, a poglavica i plemenski  vrač  kažu da nemaju pojma. Zašto onda sečete drva i pripremate se za velike hladnće, upitaju Bledoliki. Znate, kaže poglavica, na brdu iznad nas postoji meteorološka stanica, a vć tri godine nas meteorolozi  obmanjuju, najavljujući  velike hladnoće.
Srpski poglavica još ne razmišlja, niti bilo šta preduzima, za sledeću zimu, možda zbog prezauzetosti drugim poslovima. A dok on ne odluči, ne kaže da se treba pripremiti za hladnoće, niko ne sme ni da pisne. Kako će se narod zimus grejati, hoće li uopšte biti grejanja, potpuno  je neizvesno.  Ima mnogo indicija za brigu: osim posledica poplava u rudnicima, elektroprivredi, toplanama neizvesno je šta će biti sa uvozom gasa, kako će se okončati kriza u Ukrajini… Domaći poglavica verovatno ne zna mnogo o toplotnoj  energiji, nije ni dužan da bude stručnjak za sve, ali zašto se okružio poltronima, neznalicama, samoproglašenim ekspertima, koji se prosto utrkuju da mu se dodvore.  Nekoliko njih je već  javno saopštilo da neće biti nikakvog poskupljenja struje, a vrhunac je postignut izjavom da o zakonima nije potrebna nikakva javna rasprava, pošto je na izborima  sve odlučeno. Možda je to tek prvi korak, jer po istoj logici šta će nam Skupština, šta će ministri, uopšte državni funkcioneri. Jedan naučnik se zapita da li smo to birali monarha.  Moguće je da ovakva izjava obogati pravne nauke, dopuni Rimsko pravo, postane novi princip. A kad smo već kod  Rimljana ostao je zapamćen Kaligula, koji je svog konja proglasio za senatora – da je imao ovakve saradnike mogao je ubaciti celu ergelu, zauzeti sve pozicije vlasti.
Vratimo se energiji, konkretno grejanju sledeće zime. U tom sektoru postoji pravi galimatijas problema. Ne od juče i ne samo zaslugom aktuelne vlasti.  Poplava i štete nanete energetskim objektima pogoršavaju situaciju, ali rešenja postoje, nužno je blagovremeno angažovati stručnjake i preduzeti mere. Ako ništa drugo kriza se moze ublažiti, a vrlo bitno je  da će grejanje manje koštati. Najbolje je krenuti od elektroprivrede, gde su i problemi  najveći. Ministre koji izjavljuju da neće biti poskupljenja struje treba odmah smeniti, takođe i čelnike EPS-a koji ugovaraju uvoz, a neće ni da traže poskupljenje. Uzgred, sve te izjave o cenama električne energije su protivzakonite, vlada ili ministri nisu nadležni za cene, jer po  važećim zakonima ove  zemlje odlučuje Regulatorna agencija za energetiku po zahtevu proizvođača.
Grejanje na struju je energetski i ekonomski zločin, iako je masovno. Računica je jednostavna: kopanje uglja, transport, sagorevanje u tremoelektranama da bi se proizvela električna energija je komplikovan i skup posao  u kome se 70 posto, a često i više, baci, tačnije izgubi. Kad se ta energija transformiše, prenese, distribuira i stigne do kuća ili stanova – što takođe znali gubitak i trošak – grejanjem se vraća u toplotu.  Zar ne deluje nerazumno? Dve trećine energije smo izgubili, usput zagadili okolinu, a napravili  enormne troškove.  Šlag na tortu čiste gluposti je što je grejanje na struju u našem sistemu najjeftinije.  Enormni deo utrošene energije se na takav način koristi. A politikom cena, paritetima među energentima, zapravo stimulišemo rasipništvo i neracionalnost.  Po računicama Ekonomskog instituta EPS godišnje “izgubi “,  a tačnije je reći umanji prihod, milijardu i po evra zbog neekonomskih cena električne energije. Za deset godina, dakle, ceh je 15 milijardi evra.
Graknuće svi, znam, iako nigde u svetu, Evropi pogotovo, niko  ne koristi električnu energiju za grejanje. Izuzetak su Skandinavci, koji gotovo celokupnu proizvodnju obezbeđuju hidroelektranama. A ne koristi se sbog skupoće, svi drugi oblici energije su cenovno daleko povoljniji od struje. Valjda ne treba ponavljati da Srbija ima najniže cene električne energije u Evropi, čak i pri nerealnom kursu dinara koji se primenjuje. Istina ne tako davno pala je vlada u Bugarskoj zbog poskupljenja struje pa se može razumeti strah od poskupljenja domaćih političara.
I kad bi apeli na štednju dali efekete, a takve stvari se ne rešavaju apelima, neće biti dovoljno električne energije za grejanje zimus. Nije je bilo ni prethodnih godina, bez poplava i šteta, Srbija nema tokom zime dovoljno energije. Iz stručnog ugla, međutim, umesto nestašica, a grejanje se ne sme uskratiti stanovništvu, ili uvoza  grejanje  električnom energijom treba zameniti drugim oblikom. Primera radi može se koristiti ugalj u znatno većim količinama. Fakat je da su rudnici, što zbog poplava, što zbog zatečenog stanja, onemogućeni da  proizvedu dovoljne količine. No, i kad bi se ugalj “davao besplatno” – dobro ne mora besplatno može uz simbolišne cene – umesto “snabdevanja” termoelektrana imali bi ogromne uštede, delom zato što bi uštedeli ugalj, delom što bi elektrane proizvele dovoljno električne energije pa bi izostao uvoz. Ne treba zaboraviti ni ogrevno drvo, za koje je priča identična sa ugljem. A toplane su tek posebna priča. Uglavnom koriste gas, a šta ako dođe do poremećaja u transportu.
Moderna ekološka  opcija su novi i obnovljivi izvori energije. Za njihovo masovnije korišćenje neophodne su godine i ulaganja, po pravilu znatno veća nego kod klasičnih izvora. No, o tome se ćuti.  Beogradske elektrane su u jednom svom pogonu prešle na pelet, em je u skladu sa evropskim zahtevima, em je domaće. Ali, u prvoj godini tonu peleta su plaćale 80, a ove godine isti proizvod košta 18o evra?  Slično je sa ostalim novim vrstama energije.
Ako je pitanje kako rešiti problem možda valja razmisliti o činjenici da smo se svi, ne tako davno, grejali na ugalj ili drva. Možemo, valjda, još jednu zimu.


Dragan Nedeljković

 

08. 07. 2014.

Strategija u Južnom toku


Sve više stručnjaka je ubeđeno da će uskoro početi gradnja Južnog toka u Srbiji, što bi trebalo da znači da su otklonjene sve prepreke i svi nesporazumi  oko najvećeg evropskog gasovoda kojim će se transportovati  gas iz Rusije u više evropskih zemalja.  Takođe, sve više je evropskih država zainteresovanih za snabdevanje gasom ovim gasovodom. U Srbiji  gasovod Južni tok, zapravo kompletan međudržavni sporazum Rusije i Srbije o saradnji u energetici, je podvrgunt nezapamćenoj medijskoj blamaži, stvorena su dva suprostavljena tabora, za i protiv takve saradnje. Političari su se aktivno uključili u polemike, neki  javno, neki zakulisano, a bilo je varnica i u Skupštini u nekoliko saziva. Protivnici sporazuma bili su glasniji, delovali ubedljivije jer su koristili izanđale floskule o  ugroženosti države ili nacije, “poklanjanju” domaćih resursa strancima, “energetskoj zavisnosti” od jednog snabdevača, malte ne  o “pljački moćnika”.  Vrlo je karakteristično da su argumenti za takve tvrdnje prećutkivani, a pesto su najglasniji bili uspaljene analfabete za energetiku, bez dovoljno znanja ili kompetencija. Zapravo nikada niko nije pokupao da objasni kako i zašto je došlo do međudržavnog sporazuma u energetici  između Srbije i Rusije.
Višedecenijsko novinarsko  “praćenje” energetike, kako se u žargonu kaže,  omogućuje sopstvenu interpretaciju događaja, jer sam bio “učesnik i svedok” gotovo svih zbivanja. Ali, koristeći  poverenje direktnih učesnika zamolio sam idejnog tvorca međudrzavnog sporazuma o saradnji u energetici Rusije i Srbije da evocira uspomene (čovek je penzioner) odnosno prepriča kako je do toga došlo.  Ostavio mi je slobodu da ga imenujem ili ovoga puta prećutim njegovo ime, a izabrao sam da mu ime ne pominjem – ne zbog eksulzivnosti, nego da bih ga zaštitio od eventualnih komplikacija. Moj sagovornik je doživeo vrhunac kada je iz Moskve dobio poruku kako je Boris Tadić, prilikom prvog susreta sa Vladimirom Putinom, upravo  predao njegov  predlog o prolasku Južnog toka kroz Srbiju, tačnije crtež i sažeto obrazloženje za sporazum na stranici i po.
Pre hronologije kasnijih događaja neophodno je  podsetiti na opštu sliku energetike sveta tog doba.  Nekoliko poslednjih decenija prošlog veka stručnjaci su predviđali nagli prodor prirodnog gasa, ne samo zbog straha od iscrpljivanja nalazišta nafte ili učestalih kolebanja cena, nego zbog osobina ovog energenta  kakve su ekonomičnost, manja zagađenja, jednostavan transport, a naročito tehnologija primene. Gas je proglasen za energent 21-og veka, što je podstaklo čitav niz aktivnosti, od usavršavanja tehnologija do  privrednih i političkih. Kao i kod nafte najmoćnijje zemlje i kompanije želele su posedovanje, ili bar kontrolu, nalazišta, gasovoda, tržišta gasa. Nije se prezalo ni od čega u ostvarivanju tog cilja. Iz tog doba potiče  čuvena izjava Henri Kisindžera: “Ko kontroliše hranu vlada ljudima, ko kontroliše energiju vlada državama, a ko kontroliše finansije vlada svetom”.
U to doba su rađeni projekti  velikih međunarodnih gasovoda, a jedan od njih je bio Trans- iranski gasovod, kojim je gas iz Irana trebalo dopremiti u Evropu. Njegova  trasa trebalo je prođe kroz Jugoslaviju, što je domaće stručnjake zainteresovalo. Svrgavanje iranskog Saha, dolazak Homeinija na vlast i sukob sa USA onemogućili su realizaciju, da bi kasnije nastao projekt Nabuko kojim je gas iz Kaspijsklog regiona trebalo da stigne u evropske zemlje. Bio je to američki projekt  namenjen sprečavanju Rusa  da s jedne strane doture gas u Evropu, a s druge umanje ruski uticaj u regionu. Sažeta stručna ocena tog gasovoda, koji je, inače, zaobilazio sve države nastale raspadom Jugoslavije, bila je kako projekat ima manu - nema dovoljno gasa.
U takvim okolnostima iskusni energetičar se usudio da predloži energetsku saradnju izmedju Rusije i Srbije, a jedna gotovo nepoznata činjenica iz vremena NATO bombardovanja Srbije, odnosno SR Jugoslavije, potkrepila je  strateški značaj predloga.  Naime, osim dugoročne energetske sigurnosti, dostupnosti gasa potrošačima u Srbiji  i koristi za privredu i stanovništvo, sporazum obezbeđuje mnogo više – stratešku, odnosno političku bezbednost.  Taj zaboravljeni događaj je rušenje  svih mostova u Novom Sadu, a jedino nije srušen most preko Dunava kod Beške. I on je bombardovan, vrlo precizno na prilazu iz Bačke da bi se onesposobio za korišćenje, ali je ostao čitav preko reke, jer je njime prolazio gasovod. Bukvalno na desetak metara kolovoza pre početka mosta pale su bombe, a gasovod nije oštećen. Što ruši sve priče o kolateralnim štetama. Ima tumačenja da je gasovodom transportovan i gas za Sarajevo.
Ideja da se sporazumom Rusije i Srbije obuhvati čitava energetika, prevashodno naftno-gasni sektor, potiče od ranije, dok je Jugoslavija postojala. Ruski interes je prepoznat u želji da se umesto plasmana nafte i gasa u Evropi prodaju derivati nafte, električna energija, petrohemijski proizvodi. Takođe da posle Baltika takvi proizvodi stignu do Jadrana, odnosno Sredozemnog mora.. Čak je jugoslovenski naftovod, kasnije jadranski, osposobljen za transport nafte u obrnutom smeru, preko Mađarske do Krka, odnosno rafinerije u Rijeci, odnosno za sve rafinerije – Sisak, Bosanski Brod, Novi Sad, Pančevo. Postignut je visok nivo saglasnosti, posebno na relaciji INA –NIS, ali je rat sve omeo. Ne odustajući od osnovne zamisli, predlažući “prodaju” srpskih  rafinerija i gradnju gasovoda Južni tok napravljen je prvi korak.
Zatekoh sam sebe pitanjem o čemu to pišem. Zar nije prodat ceo NIS, a ja govorim o rafinerijama? Predlog je podrazumevao da se NIS podeli na tri dela: istraživanje i proizvodnja nafte i gasa, stari Naftagas, rafinerije, a treći deo trgovina derivatima, benzinske pumpe. Rafinerije su tehnološki zastarele, nekoliko tehnoloških ciklusa modernizacije  je prošlo , a u bombardovanju su takoreći uništene. Svi pokušaji da se počne sa rekonstrukcijama ili modernizacijom rafinerija su propali, sav novac koji NIS sakupi morao se uplaćivati u budžet (čudo jedno koliko vlasti u Srbiji mogu potrošiti), a zaduživanja nisu dozvoljavana. Njih, dakle, treba prodati da bi se obezbedila proizvodnja novih goriva. O nalazištima nafte i gasa uopšte nije trebalo pregovarati, a trgovinu je trebalo  razdvojiti da se ne bi pojavili  problemi monopola. Dve nove nevolje su stigle u međuvremenu: pročula se priča da vlast namerava da proda NIS, čak da je obećan jednoj zapadnoj kompaniji; došlo je do smene vlasti, stigli su novi ljudi koji odlučuju. Do zainteresovanih u zapadnim zemljama stigla je vest o  interesu Rusa, pa su brže-bolje instalirali svoje ljude u srpske institucije da spreče ili bar ometaju posao, a do Rusa je stigla “procena” vrednosti NIS-a od 800 miliona evra.
Stižemo do uručenja nacrta međudržavnog sporazuma, koji tadasnji ruski ambasador uručuje srpskom ministru energetike.  Predsednik vlade formira radnu grupu ministara  da bi proučila nacrt, ali se već sutradan jedan ministar javno odriče učešća u radnoj grupi. O podeli NIS-a, niko ništa niti govori niti preduzima. Rusi za pola vrednosti NIS-a, tačnije 51 posto, prema proceni do koje su došli, nude 400 miliona evra.  Radna grupa ministara praktično se nije ni sastala, značajnije ništa iz nacrta nije promenjeno, a stigao je datum  zvaničnog potpisivanja sporazuma. Umesto u Sofiju, gde je zakazan dolazak Putina i ruske delegacije, a gde bi Rusi, Bugari i Srbi potpisali sporazume naši 15 dana kasnije idu u Moskvu i potpisuju. Možda nije istinita anegdota ali su mi prisutni pričali da je potpisnik  upitao šta ja to potpisah, jer niti je znao niti video sadržaj sporazuma. U međuvremenu je na brzinu urađena nova procena vrednosti, gotovo trostruko veća, ali je sve preneto u priče, kuloare ili javna prepucavanja. U tim pričama, naravno, nema podataka o ulaganjima, novoj rafineriji, istraživanjima, proizvodnji, čak ni poslovnim rezultatima.  Rusi tvrde da su uložili više od 2 milijarde evra, a od nekadašnjeg gubitaša napravili vrlo profitabilnu kompaniju. Naši traže više novca za budžet.


Dragan Nedeljković

01. 07. 2014.

Srpski dan energije


Prethodna nedelja je u Evropi bila posvecena energiji -   u svim evropskim državama, kao i na nivou EU, održavani su stručni skupovi sa temom  “Održiva energija”. U organizaciji Društva termičara Srbije i Energoprojekta u Beogradu je održan Dan energije Srbije, dakle ne sedmica i više skupova, kao u evropskim zemljama. Iako je Srpski dan energije postao tradicija ispostavilo se da su samo entuzijazam i trud nekoliko ljudi zaslužni za obeležavanje i okupljanje pedestak zainteresovanih energetičara.  Prava je šteta - i to višestruka i dugoročna – što energetske teme ne pobuđuju veći interes.  Pogotovo što je  tema srpskog Dana energije bila “Energetska tranzicija u Evropi i njen uticaj na Republiku Srbiju”.  U vreme u kome najveće države sveta i najmoćniji političari gotovo svakodnevno raspravljaju o energiji  (ne samo oko Ukrajine i gasovoda) zvuči neverovatno da nijedan domaći političar, čak ni ministar energetike, ne želi ni protokolarno da prisustvuje ovakvom skupu. Još čudnije je da nikoga nije bilo iz domaćih energetskih kompanija, a gotovo sve su u državnom vlasništvu. Jednom rečju osim profesora, par privrednika i ljudi profesionalno vezanih  za zbivanja u energetici  tema od vitalnog značaja za funkcionisanje i razvoj zemlje kao da nikoga ne zanima.
Organizatori su se našli na mukama:  najavili su prisustvo Ministra rudarstva i energetike Srbije, šefa Delegacije EU u Srbiji (potvrđena učešća pa u zadnji čas otkazano ) direktora javnih preduzeca i sl, a morali da se izvinjavaju i zahvaljuju svima koji su došli. Valja ponoviti da je velika šteta što nadležni, naročito iz državnih institucija, ne pokazuju nikakv interes za energetiku, inače bremenitu problemima Jer, imalo se šta čuti i saznati. A možda je takav odnos “normalan” za situaciju u kojoj se srpska energetika nalazi već decenijama. Kako reče jedan od učesnika Srbija ima stihijski nacin vođenja energetske politike: nekompetentni ljudi izigravaju elitu, donose propise, prihvataju međunarodne obaveze i stvaraju nove probleme. Otuda kompletni promašaji u pripremljenoj Strategiji razvoja energetike, koja se jedina usvaja u Skupštini pa praktično predstavlja zakon. Evropa bukvalno srlja u nevolje a nas pritiska da sve primenjujemo.
Trebalo je na početku reći da su se na Dan energije Srbije okupili stručnjaci za ovu oblast, pristojni, ozbiljni ljudi sa iskustvom, znanjem, rezultatima svog rada, a bez političkih ambicija ili pripadnosti bilo kojoj političkoj partiji. Nužno je to zbog kritičkog pogleda , kako na stanje u domaćoj energetici, isto toliko zbog ocene o lutanju i promašajima u EU. Moze zvučati pretenciozno konstatacija da se u Evropi već decenijama  vuku pogrešni potezi u energetici, ali ih zvanična statistika, podaci i problem koji nastaju slikovito ilustruju. Administracija EU teško i retko priznaje greške, a  sad je primorana  na temeljne promene   principa. Tri ključne teme energetike -  sigurnost, dostupnost, zaštita okoline -  moraju se drugačije rešavati. Dosadašnji način, propisi koji su doneti, ciljevi koji su proklamovani ne daju željene rezultate. Ne ulaže se u razvoj, nove tehnologije pa EU gubi primat – drugi profitiraju. O energetskoj sigurnosti se raspravlja tek kad je ugrozena, kad nastupi kriza, kad nastanu problemi.  A pojedine države, pogotovo veće i snažnije, mogu svojim odlukama da suspenduju utvrđena pravila slobodnog tržišta, dok se od malih traži striktno poštovanje. Masovno uvođenje novih i obnovljivih izvora energije, uz obilnu državnu pomoć, imalo je smisla u zemljama koje su time upošljavale sopstvenu industriju, “prodavale znanje ili sposobnost” a vremenom se pretvorilo u balast - danas se drastično smanjuju ili ukidaju tzv. fid in tarife.
Po nekim računicama “gubici” (pod navodom zbog pojma, reč je o smanjenom prihodu) najvećih evropskih elektro kompanija procenjeni su na 200 milijardi evra od kako se “uvodi” tržište i favorizuju OIE. A cene nafte, gasa i električne energije  su “spojeni sudovi” – poremećaj u jednom segmentu izaziva isto kod drugih. Ogromne su razlike, cak do deset puta, u nivou društvenog proizvoda među članicama EU pa nije moguće primenjivati ista pravila u svima. A tržište ne rešava sve, dok u cenama ima mnogo skrivenog. U prvim idejama za promene regulative, pa i suštinskog položaja energetike, javlja se povratak na državno vlasništvo energetskih kompanija, prevashodno u elektroprivredi.
Od proklamovanih ciljeva, čuvenih tri dvadesetice tj. 20 posto smanjti zagađenja, 20 posto povećati efikasnost i 20 posto učešće novih izvora u energetskom bilansu EU u 2020. godini nešto je premašeno, a nešto nije ispunjeno. Prema aktuelnom preseku stanja zagađenja okoline su smanjena za 24 posto, učešće obnovljivih izvora povećano za 21 posto, dok je u efikasnosti korišćenja energije postignuto nekih 16 posto. Usledilo je postavljanje ciljeva za 2030. godinu: 40 posto manje zagađenja, 27 posto učešće obnovljivih izvora, dok bi efikasnost trebalo povećati za 30-35 posto.
U celini ulazi se u teškoće sa energijom, prvenstveno zbog toga što  počiva na karbonskoj eri, odnosno korišćenju ugljenika. Količina ugljenika na planeti je ograničena, uvek ista, a suočeni smo sa žestokim rastom populacije i sve većim energetskim potrebama.  Probleme ne treba rešavati stihijski, uz štete ili poremećaje, nego organizovano, motivisano, institucionalno, sistemski.
Pokusaj da se višesatna rasprava, ozbiljni referati ili diskusija posvećenih profesionalaca energetskog sektora Srbije prikažu u kratkom novinskom komentaru osuđen je na manjkavosti. Za radoznale sve je dostupno na sajtu Drustva termičara Srbije, a za manje upućene od značaja je činjenica da imamo stručnjake koji znaju i umeju da rešavaju domaće energetske probleme. Zašto nam se problemi  gomilaju, zašto je sve mračnija slika srpske energetike, zašto se, uostalom, ne koristi domaća pamet i znanje, bolje reći zašto su skrajnuti, a sve prepušteno političarima je druga tema.


Dragan Nedeljković

 

25. 06. 2014.

Ajde  Jano kuću da prodamo


Popularna narodna pesma, koja potiče sa Kosova, opisuje bunilo  nesrećno zaljubljenog čoveka, koji  je spreman da rasproda sve što poseduje  “da prodamo samo da igramo” kako bi zabavio izabranicu. Asocira neodoljivo na aktuelno stanje, pogotovo u energetici. Danima je prodaja Elektroprivrede Srbije, inače stuba srpske privrede i najveće domace firme,  među  najprisutnijim temama javnosti, nagađa se da li se prodaje Nemcima ili Rusima, spekuliše kako će se operacija izvesti i kakve će posledice uslediti.  Niko, međutim, da postavi pitanje ko je vlasnik tog dragulja, odnosno  ko ima pravo da ga proda, ko i kako “upravlja” velikim tehničkim sistemom. Ili vrlo konkretno da li izabrana vlast, bez obzira šta je izborima stekla, ima pravo da prodaje  državnu imovinu – država je stalna a vlade se menjaju, ergo vlada nije vlasnik. A najunosnije je prodavati tuđe.
Možda je malo skretanje sa teme, oprostite, ali se prosto nametnulo poređenje: kada su 25.marta 1941. u Berlinu Dragiša Cvetković i Knez Pavle Karađorđević potpisali sporazum posle dva dana usledio je čuveni 27.mart, kada su obojica smenjeni i proterani iz zemlje. Ni Englezi više nisu što su nekad bili, a o našima ne vredi ni govoriti. Da neka nit postoji neka posvedoči informacija jednog uvaženog profesora EFT od pre dve godine – čovek je tvrdio kako je EPS prodat Nemcima, takođe prilikom posete Berlinu, a novinara ukorio rečima “kakav si ti novinar ako to ne znaš”. Informacija je delovala neverovatno, pogotovo zbog tadašnjih javnih izjava tek ustoličene nove vlasti kako se EPS nikad neće prodavati. Posebna tema bi mogla biti kako ljudi koji se gotovo zaklinju da nikad neće dati strancima EPS  dožive takvu promenu svesti pa postanu prodavci.
Iskreno govoreći još je pod sumnjom da će se to dogoditi, iako postoje indicije. Dobar primer je prošlogodišnje umanjivanje vrednosti EPS-a, odnosno  poslovni izveštaj u kome se vd generalnog direktora hvalio kako je od gubitaša napravio profitabilnu kompaniju sa 19 milijardi dinara profita. U izveštaju DRI, međutim, stoji da je EPS prošle godine imao tek deseti deo tog, tj. 1,9 milijardi dinara. Ali onaj vd i dalje  priča svoju priču, uprkos javnom ukoru Predsednika vlade (koji  reče da je tražio uplatu dela tolikog profita u budžet, a dobio odgovor da je EPS u gubitku).
Realnije je da se, eventualno, deo EPS-a proda nemačkoj kompaniji (nešto slično su Crnogorci uradili sa Italijanima)  a još bliže stvarnosti da neka nemačka kompanija gradi nove centrale. O tome već godinama postoje potpisani memorandumi, ali ništa nije započeto. Memoranduma ima sijaset, sa više kompanija iz različitih zemalja, sa istim ishodom. Dobro bi bilo proučiti zašto niko nije došao, uprkos volji i interesu iskazanim u tim dokumentima.  Crnogorski model je  “insipativan” – Italijani su postali vlasnici četvrtine elektroprivrede, a stekli pravo da upravljaju kompanijom.  Vlast, dakle, nije odgovorna za poskupljenje struje, nestašice ili proizvodne probleme  nego stranci.
Sa ruskom kompanijom Inter RAO takođe je svojevremeno potpisan memorandum. Ali, koliko se zna Rusi nisu želeli vlasništvo EPS-a nego gradnju novih objekata (pominjani su Kovin, reverzibilne  Bistrica, Đerdap, neke gasne elektrane).  Da  li se i šta promenilo niko javno ne saopštava, pa se javnost prosto zabavlja nagađanjima.
Dva suštinska problema niko ne pominje: jedan, koji će uskoro stići na dnevni red, je način upravljanja, odnosno poslovanja EPS-a, drugi je decenijski post investicija, činjenica da se decenijama ništa značajno u EPS-u ne gradi. Za prvi je lako naći lek - postaviti stručne, sposobne, odgovorne ljude u poslovodstvo, a dao Bog ima ih u Srbiji, a ne partijske kadrove, poslušnike. Za drugi takođe postoji rešenje, koje je mnogo značajnije i kompleksnije za državu u celini. Ako se želi progres, oživljavanje privrede, zapošljavanje ljudi  (a bez energije ništa nije moguće)  nužno je graditi nove objekte. Imamo, takođe, sposobne i iskusne ljude za to.


Dragan Nedeljković

11. 06. 2014.

Šta je gasovod?


Nije sasvim jasno zašto se nejasnim terminima, mešavinom prava, tehničkim pojmovima, čak i logičkim začkoljicama izveštava o problemima gradnje gasovoda “Južni tok”. Pogotovo od kako je gradnja  gasovoda suspendovana u Bugarskoj na izričit zahtev Evropske unije.  Ako je zaista reč o suspenziji  to bi trebalo da znači da su radovi odloženi na izvesno vreme – niko ne pominje koliko dugo. Zbrku povećava  “objašnjenje”  kako u međudržavnim ugovorima između Rusije i nekoliko evropskih zemalja o zajedničkoj gradnji  gasovoda, a zapravo je reč o ugovorima Gazproma i više energetskih kompanija  iz Bugarske, Srbije, Mađarske, Slovenije, Austrije, Italije, Nemačke i Francuske (interes da se priključe pokazale su kompanije iz Velike Britanije, a na neki način se vraćaju  Grci)  nisu poštovani zahtevi  tzv. trećeg energetskog paketa EU.  Što je tačno, uz nezgodnu pravnu začkoljicu da nisu ni mogli biti uvažavani, jer su ugovori zaključeni pre donošenja tog trećeg paketa mera EU. Osim što je logički apsurd da se traži primena nekog propisa donetog posle zaključenih ugovora (ko je mogao znati šta će tu pisati) još od Rimskog prava primenjuje se pravilo da se naknadno izmenjeni propisi ne mogu primenjivati na ranija dela, osim ako se  učesnicima poboljšava položaj. Čak ni u krivičnom pravu po novom zakonu ne može se suditi za dela učinjena pre usvajanja  zakona, ukoliko se okrivljenom ne olakšava položaj.
Druga pravna nevolja je da je za Južni tok načinjen presedan – prvi put administracija EU odlučuje o gradnji nekog privrednog objekta, u ovom slučaju energetskog u nekoliko zemalja članica. Uvek su o gradnji elektrana, rudnika, dalekovoda, distributivne mreže, rafinerija, benzinskih stanica, toplana, dakle svih vrsta energetskih objekata odlučivali  investitori prema propisima u svakoj državi pojedinačno, a ukoliko su  želeli sigurnost opskrbe, racionalnost poslovanja, efikasnost korišćenja međusobno su se povezivali u tzv. velike tehničke sisteme sa susedima ili udaljenijim zemljama. Iz navedenih razloga, uostalom, pet velikih gasovoda u EU su izuzeti, na njih se ne primenjuju odredbe trećeg energetskog paketa.
A vrhunac zamešateljstva je zamerka da su Rusi i Bugari favorizovali kompanije iz sopstvenih zemalja kao učesnike gradnje gasovoda Južni tok  kroz Bugarsku. Reč je o tome da su Bugari saopštili Rusima kako nemaju para za ulaganje u deo gasovoda kroz Bugarsku, a Rusi omogućili da dobiju kredit i počnu posao. Slično su postupili naši pa upravo treba da potpišu potrebne dokumente za start radova. Za svaku zemlju, za svakog učesnika, gradnja gasovoda Južni tok je značajan posao, šansa da uposli svoje firme i svoje ljude. Ko god je investirao, gradio objekte kreditima stranih ili međunarodnih instituicija suočavao se sa problemom uslovljavanja – da se oprema kupuje od proizvođača iz zemalja kreditora, ponekad da radove dobiju njihove firme. Ima li šta normalnije od obezbeđenja posla domaćim firmama u značajnim investicijama?
Da bi se razumelo o kakvim problemima je reč neophodno je razjasniti šta je taj famozni treći energetski paket EU. Decenijama se nastoji  “uvesti” tržište u energetiku, naročito u elektroprivredu i gasni sektor. Upadljivo je da se nafta ili derivati ne pominju, možda zato što se smatra da su oni već u tržišnim odnosima, a možda i zato što su velike multinacionalne kompanije “gazde” koje niko ne želi da remeti. Gotovo svake godine donose se novi propisi, na duži rok paketi obaveznih mera kojima se sve rigoroznije reguliše proizvodnja, prenos i distribucija električne energije, isto važi za prirodni gas kako bi se navodno  konkurencijom oborile cene, a istovremeno zaštitila okolina od zagađivanja, pokrenulo korišćenje novih i obnovljivih izvora energije itd. Nešto uspe, nešto ne. Karakteristično je da su velike, snažne zemlje EU na neki način privilegovane, primenjuju nove propise prilagođavajući ih sopstvenim interesima, dok manje, siromašnije zemlje “moraju”  poštovati sve regule.
U elektroprivredi  je prvo naloženo razdvajanje proizvodnje i prenosa kako bi se svakom proizvođaču omogućio pristup tržištu, da bi  kasnije usledilo razdvajanje distribucija na mrežu, operatere i snabdevače sa istim ciljem. Iako se svaki “proizvod” u tim delatnostima zove električna energija, tehnički su to različite “robe” pa je proces nekako lakše išao. Kod gasa je, međutim, “proizvod” isti pa je razdvajanje gasovoda od “proizvođača “ gasa komplikovanije, a kada se stigne do distributivnih, lokalnih gasovoda i njihovog drobljenja  na delatnosti  transporta, upravljanja mrežom i snabdevača nastanu teško rešivi rebusi.
Ako, dakle, ruski Gazprom ulaze desetine milijardi evra u Južni tok da bi gas stigao u zemlje EU kako ga primorati da taj objekat nije njegov, odnosno da ga mora ustupiti nekome da upravlja ili transportuje neku drugu “robu”. Na prvi pogled jednostavan odnos posednika gasa i kupaca u kome ugovorom regulišu količine, cene, vreme isporuke i sl. podvrgava se nekim izmišljenim regulama. A suština je izvan toga i o njoj niko ništa ne govori. n Dragan Nedeljković

 

03. 06. 2014.

Radne akcije

Više državnih zvaničnika govori javno o pokretanju radnih akcija. Ne samo kao instrument otklanjanja posledica poplava, nego i kao razvojnu šansu, tačnije šansu za zapošljavanje velikog broja nezaposlenih ljudi.  Ne upuštajući se u nivo obrazovanja tih ljudi, pa ni znanja šta su radne akcije nekada bile i čemu su služile, ipak bi, izgleda, novim generacijama trebalo što-šta objasniti. Prvo, a sigurno najbitnije, je politička svrha radnih akcija, koje su, inače, propagirane na svaki način i svim sredstvima. Komunisti su došli na vlast kao “avangarda radničke klase” i “udarna pesnica proletarijata” tako su bar glasile parole. Našli su se, međutim, u čudu – u državi jedva da je postojala radnička klasa, tanak sloj ljudi se mogao nazivati radnicima, a još manji broj proleterima. U čije ime, dakle, vladaju. Po oprobanom revolucionarnom  receptu ti  “ljudi posebnog kova” odlučili su da odmah stvore bazu u čije ime vladaju (vidite li recidive takve brzine i danas).  Kako je većina stanovništva u to doba živela na selu, neiscrpna baza buduće radničke klase postala je selo. Naročito seoska omladina, koju je trebalo preseliti i pretvoriti u radnike.
I počelo je masovno okupljanje omladine na  gradnji pruga, puteva, čitavih gradova, pojedinih značajnih zgrada itd.  Seoski mladići i devojke su na radnim akcijama brzo shvatili da radni dan ne traje od svitanja do mraka, kao na selu, nego osam sati, da se dobija redovno hrana, da država obezbeđuje smeštaj, odeću, obuću…jednom rečju da je lakše raditi i živeti na novi način. Uz  “osvešćivanje” koje je podrazumevalo i opismenjavanje  za nepismene na radnim akcijama je bilo  organizovano sticanje osnovnih znanja za pojedina zanimanja, ali i sticanje kulturnih, zabavnih i drugih navika. Udarnici, pogotovo višestruki su  gotovo sigurno dobijali radna mesta, postajali članovi partije, a neki počinjali političku karijeru. Gostovali su pevači, glumci, umetnici, a stalno su držani politicki časovi i ubeđivanja šta donosi novi sistem, kakav napredak  svima sledi. Nije čudo da se malo omladinaca vraćalo na selo posle radnih akcija, neki su išli na nove, drugi se zapošljavali u  gradovima. Za selo nije trebalo brinuti, tvrdila je propaganda, mehanizacija i kolektivizacija će olakšati rad, doneti veće prinose. I danas pamtim sliku traktora u bukvaru uz stihove dečijeg pesnika “vidi vidi druže mili šta su ljudi izmislili i bez konja i bez ama ta mašina ore sama”. Na akcijama se pevalo “ašov, lopata, pijuk i kolica – to su oruđja svesnog omladinca”, jer se najviše radilo na mišiće.
Ipak, pored masovnog odziva akcijaši nisu imali kvalifikacije za poslove koje su radili. Kratka anegdota sa izgradnje Fabrike kalova u Svetozarevu dovoljno je rečita:  pita “politički” na času jednog akcijaša iz Banata – znaš li Lalo šta su kablovi, a ovaj kaže, kako ne bih znao ja sam to jeo = kako si jeo kad je od drota, opet pita, a Lala kaže onda nisam jeo, ali ne priznaje da nema pojma šta su kablovi, jer je svestan omladinac. Učinak radnih akcija je diskutabilan, mnogi poslovi nisu urađeni kvalitetno, trebalo ih je raditi ponovo u vrlo kratkom razdoblju. A često su profesionalci morali da popravljaju ili ispravljaju greške. Kad su napravljene računice ustanovljeno da su radne akcije koštale mnogo više nego da su kvalifikovani  profesionalci obavili posao.  To se desilo mnogo kasnije pa je akcijaštvo postepeno zamrlo. Čudno je, međutim, što niko, posebno ekonomisti koji su to dokazali, ništa ne govori o aktuelnoj ideji.
Iako je ideja o radnim akcijama ponovo lansirana pre katastrofalnih poplava velike štete su je osnažile – navodno će se njima brže, lakše i jeftinije otkloniti posledice. Poplave su, paradoksalno, pokazale novo lice domaćeg stanovništva: solidarnost, saosećajnost, sposobnost, vrednoću, efikasnost – mada su mnogi, pa čak i zvaničnici, prigovarali kako smo lenji, samoživi, prevaranti . Entuzijazam, volja da se angažuje, pomaže, mnogo i masovno radi trebalo bi iskoristiti na pravi način, jer neće dugo trajati. Možda je recept čuveni “Nju dil” (novi posao, novi dogovor, kako god ga preveli) koji je Ruzvelt pokrenuo u velikoj američkoj krizi. Osim masovnih javnih radova, kojima je ljudima obezbeđen posao, ostali elementi  tog pokretanja privrede su manje poznati. A vrlo značajni. Jedan je izričit zahtev pokretača da se nadnice povećaju, ljudi stimulišu, pokrenu sve njihove sposobnosti, ulije entuzijazam.  Drugi, inače potpuno skrajnut kod analitičara, je neka vrsta fonda za razvoj nerazvijenih područja, kako smo mi zvali instituciju za pokretanje privrede u nerazvijenim krajevima.  Amerika tog doba imala je problema sa gotovo pustim krajevima, gde je želela da naseli stanovništvo, a da bi privukla ljude smislila je posebne stimulacije.  Na krajnjem severo-zapadu, tik uz Kanadu, na reci Kolumbiji sagrađena je nova hidroelektrana velike snage. Osim posla za graditelje, proizvođače opreme i druge učesnike svim potrošačima struje je obećana veoma niska cena ukoliko se dosele, tamo podignu industrijske pogone, farme ili bilo kakvu privrednu delatnost. Cena je bila jedan mils (hiljaditi deo dolara) za kilovatčas, a važi narednih 99 godina. Što znaci da važi i danas, a hidroelektrana posluje bez profita. To je privuklo ulagače, naročito velike korisnike električne energije kakve su industrija aluminijuma, cementa I sl, ali I farmere, industriju hrane… Recept se pokazao toliko uspešan da je decenijama primenjivan u mnogim regionima SAD, tačno se unapred znalo da će velika ulaganja i stimulacije ići u pojedine savezne države, a kapital je obavezno sledio maršutu. Nije teško dokučiti zašto je američki model uspevao, a ovaj nas nije – zar ne ?
Muke oko ovog teksta prekinu jedan telefonski poziv: prijatelj mi javlja da je Voji poslao čestitku. Zbunjen pitam kakvu čestitku, kom Voji. Kaže Šešelju u Hag, a odmah je dobio i zahvalnicu. Na pitanje šta je čestitao i zašto Šešelj zahvaljuje šeretski kaže: Ko nam je Predsednik države, ko Predsednik vlade, ko predsedava Skupštinom…možeš dodavati imena i funkcije pa videti da su svi Šešeljevi ljudi, puleni, učenici iz Radikalne stranke. Koji srpski političar je to postigao? A Voja je rezignirano zahvalio da će lako i smireno napustiti ovaj svet. Prijatelj na kraju reče – i ti  si naseo. Dragan Nedeljković

27. 05. 2014.

Medijski rat

Čim je objavljeno da su ruska i kineska kompanija potpisale ugovor o dugoročnoj  isporuci ruskog gasa Kini postalo je jasno da će nastati nesagledive posledice u međunarodnim odnosima. Ne samo oko energije, po mnogim shvatanjima ključnog faktora budućnosti sveta, nego i u ukupnim privrednim, političkim i svim drugim aspektima. Za sada se vodi pravi medijski  rat, žešći nego u doba hladnoratovske podele sveta. Umesto nekadašnje gvozdene zavese, koja je delila “slobodni demokratski svet” na Zapadu od “komunističke diktature” na Istoku danas se govori o CNN zavesi, kojom se na Zapadu manipuliše masama i javnim mnjenjem.  Gotovo je neverovatno šta sve isplivava u javnost u tom ratu. Crne slutnje o medijskom ratu kao pripremi za oružane okršaje bolje je ne pominjati.
Pre pikantnih detalja vredelo bi se pozabaviti veoma čudnim “jedinstvom” tog Zapada, ako pod tim pojmom podrazumevamo Ameriku i EU, odnosno zemlje članice Evropske unije oko zbivanja u Ukrajini. Možda je bolje govoriti o NATO paktu, kojim najmoćnija sila aktuelnog sveta diriguje. Ne samo zato što NATO deluje nekako anahrono, nepotrebno, čak suvišno od kako je prevaziđena “ideološka” podela sveta, izbegnut globalni sukob  - najpre zbog opasnosti sveopšteg uništenja – nego zbog očite ambicije da se postane gospodar sveta, vlasnik svih resursa i bogatstava. Beskrupuloznost, korišćenje svih mogućih sredstava, pa i okrutnost koja se primenjuje su ogoljeni i  očigledni, čak se više ne zavijaju u oblande ili politička nadmudrivanja.
Pojednostavljeno rečeno interesi Amerike i Evrope oko Ukrajine, tačnije  oko snabdevanja gasom, nisu istovetni, čak su suprotni, pa je prava enigma kako su Evropljani “ubeđivani”.  Evropskim zemljama, naime, nije cilj da ostanu bez gasa iz Rusije, pogotovo što se, prema zvaničnim podacima u prošloj godini, kao i prvom kvartalu ove godine, smanjene  isporuke iz  Alžira, Libije, Katara i drugih snabdevača, van Evrope,  a znatno povećane isporuke iz Rusije. Sve više je zemalja koje žele  ruski gas. Ali, godinama nastoje da snize cene gasa, obezbede povoljnije uslove isporuke, naravno i sigurnost. Istini za volju zvanične izjave evropskih čelnika i kompetenih Rusa uvek ističu pouzadanost  snabdevanja.
Amerikanci, međutim, imaju interes da cene nafte i gasa rastu, ili bar ne padaju. Za njihove velike projekte dobijanja nafte i gasa iz peskova ili škriljaca, kojima je najavljena potpuna nezavisnost SAD od uvoza, pa i znatne količine za izvoz, aktuelna cena nafte od stotinak dolara po barelu i odgovarajuća cena gasa po formuli  jedva pokrivaju troškove investicija. Donji nivo cena je 80 dolara, u tom slučaju ne bi bilo zarade, a ukoliko cena ide niže nastaju gubici. Na neki način ponavlja se scenario iz “energetskih kriza sveta 1973. i 1979. godine” koju su generisale velike naftne kompanije, uglavnom američke, a pripisana je arapskim zemljama, odnosno OPEK-u – tada je projekat bio naftovod sa Aljaske. Mnogi se sećaju najezde petrodolara, problema koji su nastali u celom svetu: Arapi jesu profitirali, ali su multinacionalne kompanije pobrale kajmak, zaradile najviše.  Kad bi bilo moguće da gas iz Sibira ili drugih nalazišta iz Azije bude američki, a ne ruski, svi problem bi nestali.  Tu je negde i smisao najsvežije vesti da će uskoro uslediti rešenje kiparskog problema, da će se podeljeni Kipar ujediniti, jer je otkriveno bogato ležište gasa  u Sredozemnom moru u blizini ostrva. Više je zainteresovanih strana, a nesporazume između Grčke i Turske izgladiće Veliki brat.
Pravu senzaciju donelo je još jedno medijsko otkriće: veoma kompetentni stručnjaci tvrde da je američki projekt o novim metodama dobijanja nafte i gasa, što bi oslobodilo Ameriku uvoza energije, zapravo prevara. Još jedna “finansijska transakcija” koja će stvoriti znatno veću krizu od nedavne sa nekretninama. Pohlepa bogatih je nezajažljiva, a kriza bukvalno potresa svet. Objašnjenje je dosta zamršeno, ali se mogu nazreti motivi i ciljevi. Ukoliko sve nije deo okrutnog medijskog rata.
Obećavajuće i primamljive vesti o novim tehnologijama  ekstakovanja nafte i gasa u Americi, uz znatno niže troškove, izazivale su podozrenja zbog jedne uočljive  falinke – nijedna od poznatih velikih energetskih kompanija nije učestvovala, niti želela da se upusti u ovakve poslove. Na pitanje zašto usledio je jednostavan odgovor – znale su da je reč o prevari. Sad na površinu izbija stručna ocena: za količinu nafte koja se u Saudijskoj Arabiji dobija iz jedne bušotine u dolini Monterej u Kaliforniji neophodno je izgraditi 2.500 bušotina, a svaka košta đavo i po, jer su stene raštrkane usled tektonskih poremećaja. Novostvorene kompanije za taj posao, međutim, ne odustaju. Stvorile su ih banke, koje odobravaju kredite (baš kao u krizi sa nekretninama) ne mareći da li će moći da obezbede otplatu.  Kad se sve zaglavi, nastanu veliki gubici i veliki problemi, država preuzima sanaciju. Naravno na račun poreskih obveznika. A banke profitiraju, čak se utrkuju ko će više investirati, vlasnici se bogate. Takvi, ranije nepoznati sistemi bogaćenja, prethodno su “pokriveni” čitavim sistemom zakona, regulative, uticaja na vlast pa je sve dozvoljeno i legalno.
Glavni akteri medijskog rata, od koga su ovo samo delovi, su CNN i Russia Today, mada su mnoge medijske kuće upletene. Kada je Ted Tarner 1980. godine osnovao  CNN, kao prvu kablovsku mrežu vesti,  mnogi tradicionalisti iz medija su ga podvrgavali ruglu ili podsmehu. Vrhunac popularnosti je stekao kada je uživo prenošeno bombardovanje Bagdada ( svi državnici sveta su na pitanje šta rade rekli da gledaju CNN). Danas je, kažu podaci, prisutan u 86 posto američkih domova, a za svet nema podataka. Osnivač verovatno ni slutio nije u šta će se CNN izroditi – setimo se bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine i njihovog izveštavanja.
Ljutog protivnika RT osnovala je Rusija 25 godina kasnije. Optuživana za širenje ruske propagande u početku RT je stekla globalnu popularnost zahvaljujući plejadi novinara iz uglednih medijskih kuća zapadnog sveta (Lari King, Maks Kajzer, na primer) koji su postali nepoželjni na ekranima kuća u kojima su radili. Velika grupa slobodoumnih novinara, a jos veća analitičara, stručnjaka iz raznih oblasti ili uglednih eksperata za ekonomiju, politiku, prirodne i društvene nauke, gotovo redovno gostuje u emisijama RT iznoseći podatke ili stavove kojima se dežavuiše, pobija ili negira, ili jednostavno tumači suština, zvanične vlasti i interesi bogatuna. Tvrdi se da su u urbanim sredinama Amerike popularniji od CNN ili BBC, a posebno među mladima, studentima ili ljudima naprednijih shvatanja. Vredi ih gledati, uostalom ovaj tekst je nastao na njihovim informacijama.
Za kraj bi verovatno trebalo reći koju reč o domaćim prilikama. Ne usuđujem se, verujte, ne samo zato što su svi tekstovi ili komentari na ovom sajtu posvećeni upravo tome, nego zato što me sramota. Naši političari već decenijama pokazuju i dokazuju izuzetno retku osobinu – nesposobnost, neznanje, aroganciju – kada odlučuju o energetici. A odlučuju o svemu. Višestruko poskupljenje nafte iz 1973. godine, na primer,  politički je ocenjeno kao “pravedna borba nesvrstanih, tačnije porobljenih i eksploatisanih naroda da za svoja bogatstva  dobiju pravednu ekonomsku vrednost” iako je tadašnju zemlju to neizmerno mnogo koštalo, a “krizu” izazvali zapadnjaci. Kasnije su pristigli političari koji su mućkama, poput šibicara na seoskim vašarima, jeftinim mangupskim trikovima želeli da prevare veliki svet i okoriste se (hej “varali” su prefrigane majstore, kojima nisu dorasli). Epilog je ovo što imamo.


Dragan Nedeljković

 

22. 05. 2014.

Potoci gasa - ne krvi


Hoće li 20.maj 2014. godine u istoriji sveta ostati zabeležen kao prekretnica, datum posle koga se gotovo sve promenilo, centar moći preseljen u Aziju? Ugovor jedne kineske i jedne ruske kompanije, potpisan u Šangaju u prisustvu predsednika dve države, označen je kao najveći ugovor u isroriji čovečanstva. Zapravo najvredniji, jer je reč o 400 milijardi dolara vrednim isporukama gasa Rusije Kini u narednih 30 godina. Vest je u javnosti odjeknula kao prava bomba, po prvim reakcijama  svi su iznenađeni, začuđeni, zabrinuti. Mada za to nema razloga, bar na prvi pogled. Kina želi da zadrži visoke procente rasta svoje ekonomije i za to joj je neophodna energija  (uskoro će se saznati da su joj nužne i sirovine) – Rusija raspolaže  najvećim rezervama prirodnog gasa, dakle, sasvim je prirodno da se prodavac i kupac dogovore. Tim pre što ce Kinezi upotrebom gasa, po stručnoj proceni energenta ovog veka, smanjiti korišćenje uglja, umanjiti zagađenja okoline i postići bolje  ekonomske efekte (gas nije samo ekonomičniji od drugih energenata, nego  omogućava veću efikasnost, uštede u transportu,  a i naravno ekološke efekte). Uz dva gasovoda koji funkcionišu između Rusije i Kine odmah ce se graditi treći… a mnogi detalji ugovora će se tek obelodaniti.
Svet, tačnije Zapad, se zabrinuo  zbog, u prvim vestima jedva primetne činjenice, da su banke dve zemlje istovremeno dogovorile plaćanje u nacionalnim valutama, odnosno rubljama i juanima. Iako je vrednost ugovora publikovana u dolarima, valjda da bi svi shvatili o kakvom poslu je reč, napuštanje dolara kao obračunske jedinice vrednosti izazvalo je pravi šok u finansijskim krugovima.  Za neke to znači da se svet ruši. Tema nije nova, već dugo se traga za nekom novom vrednosnom jedinicom, bilo je predloga za uvođenje nekih novih tantuza razlicitih naziva, ali je dolar zadržao pijedestal.  A problem je u američkom ustrojstvu, po kome štampaju dolare bez materijalnog pokrića, smišljaju sve novije finansijske transakcije  sa virtuelnim vrednostima, dok svet trpi štete oni se bogate. Napisano je o tome mnogo knjiga, analiza i članaka, tvrdi se čak da je jedan od ključnih elemenata moći u dolaru. Iz istorijskog aspekta posmatrano svakoj sili, svakom moćniku dođe kraj, sad je pitanje da li je ovo početak kraja, odnosno kakve će korake moćnici preduzeti, na šta su spremni. Jedan od uglednih analitičara je predložio da upravo gas, tj. nekakva novčana jedinica čija materijalna podloga je gas postane buduća svetska valuta. Govori li to o značaju energije za savremeni svet ?
Samo nekoliko dana pre odlaska u Kinu Putin je uputio pismo evropskim liderima upozoravajući ih da se u krizi oko Ukrajine uopšte ne rešavaju ključni problemi, niti uvažavaju legitimni zahtevi Rusije: umesto uobičajenog plaćanja isporučenog gasa dugovanja rastu, iz odobrene “pomoći” Ukrajini finansiraju se ko zna kakve aktivnosti i pokreti pa će buduće isporuke gasa biti uslovljene avansnim plaćanjem. Nikakav odgovor nije dobio, nikakve reakcije nije bilo. Pismo smo u celini objavili, oprostite ne mogu da odolim da ne kažem kako sam na pitanje novinara jednih dnevnih novina na početku krize u Ukrajini izjavio da Rusi imaju rešenje za plasman gasa u  Kini i još nekim azijskim zemljama. Ne treba biti posebno obdaren, ni prorok, da bi se razumelo o cemu je reč u današnjem svetu.

Da li je moguće da je uzrok sve komplikovanije situacije u Ukrajini gas? Od kako je  objavljeno da je sin Džozefa Bajdena postao direktor  značajne privatne gasne  kompanije u Ukrajini  javnost je preplavljena komentarima o energiji kao suštinskom uzročniku sve zategnutijih međunarodnih odnosa, pre svega između Rusije i SAD. Ozbiljni stručnjaci, ugledna imena,  idu tako daleko da povezuju američke interese i angažovanja u krizama u Venecueli, Iraku,  Libiji, Siriji i drugim proizvođačima nafte i gasa sa namerom da se vlada, ili bar kontroliše, svetsko tržište energenata i obezbedi dominatna uloga SAD. Vraćamo li se sto godina unazad, na uzroke izbijanja Prvog svetskog rata, kada je, po njima, suštinski razlog bio posedanje nalazišta nafte na Bliskom istoku? Činjenica je da su istoričari zapostavili ulogu energije u tom krvavom sukobu, a tek posle sto godina isplivavaju dokumenti kojima se dokazuje koliko je svet koštala namera da se promeni gazda energenata.
I novi savremeni dokumenti pokazuju suštinu krize u Ukrajini. Nedavno je publikovana priča o nameri Venstinghausa, zdušno podrputoj američkim vlastima, da za potrebe nukleraki u Ukrajini, umesto ruskih, proizvodi uranske sipke, zapravo gorivne elemente, po američkoj tehnologiji. Vest kaže da su opiti dali takve rezultate da je, sada vec bivša, vlast Ukrajine bila prinuđena da trajno zabrani ovoj američkoj  kompaniji bilo kakvo poslovanje u Ukrajini.  Znate li šta se dogodilo posle promene vlasti – Vestingaus se vratio sa namerom da otvori pogon za izardu nukleranog goriva u Ukrajini.
Ne treba, naravno, zanemariti vojne i strateške interese Zapada, odnosno NATO pakta, citati Amerikanaca.  U “borbi” za očuvanje dominantne uloge, bolje rečeno gospodara sveta ne preza se ni od čega, na svakoj mapi se može konstatovati postepeno približavanje i zaokruživanje Rusije. Nisu cilj samo energetski izvori, reč je o mnogo drugih resursa, od minerala do šuma i vode. Znamo da su davno istaknuti Amerikanci lansirali teoriju o svim bogatstvima planete kao bogatstvima koje pripadaju svetu, a ne samo državama na čijoj teritoriji se nalaze. Kako teza nije prihvaćena danas su upregnute sve snage, od javnog mnjenja, sredstava informisanja, političkih floskula o slobodama, demokratiji, ravnopravnosti  sve do tajnih službi i oružane sile.  Koriste se sva iskustva sveta, nekadašnji ideološki protivnici, danas su ne samo loši momci, nego prave sotone.  Religije, sve religije sveta, imaju upravo tu crno-belu podelu: dobra i zla, bogovi su moćni, pravedni, čovekoljubivi, đavoli su oličenje pokvarenosti, poroka, propasti.Ideja  funkcioniše, iako se vladari sveta smenjuju.
Hoće li razum prevagnuti? Svi umni ljudi koje poznajem tvrde da bi u savremenom svetu, sa oružjem koje poseduju najmoćnije zemlje, sukob svetskih razmera značio uništenje sveta, agresora kao i napadnutog.  Nadajući se i verujući – zar i to nisu religijski pojmovi – svestan sam da se u svakom prethodnom uvek nađe neki ludak, lansira suludu ideju, zadobije pristalice, a potom krenu potoci krvi.


Dragan Nedeljković

 

15. 05. 2014.

Duh je ostao


Promena resora bivšeg ministra energetike Zorane Mihajlović izazvala je neočekivane reakcije: neki su  se pitali da li su stranci uticali, dok su drugi smatrali da joj je učinjena nepravda. Među energetskim stručnjacima zavladalo je olakšanje, jer su poverovali da su se oslobodili njenog metoda “sređivanja” ovog važnog segmenta privrede, nadajući se da će struka preovladati u budućem otklanjanju energetskih problema. I sama je, prilikom sastavljanja nove vlade, delovala utučeno i razočarano, uprkos tvrdnji predsednika vlade da mu je u novom resoru nužna kao buldožer. Kao samoproglašeni ekspert za energetiku gospođa se i emotivno vezala za bivši resor, pa valjda otuda vidljivo ispoljavanje osećanja,  iako je to bila neuzvraćena ljubav – među ozbiljnim energetskim stručnjacima nemoguće je pronaći nekoga ko se slagao ili odobravao njene poteze ili mere u “sređivanju” energetike.
O tim potezima i merama u prethodne dve godine mogao bi se sačiniti podeblji dosije, počev od kadrova koji su u energetiku dovedeni, preko obećanja o nižim tarifama za domaćinstva ili socijalnim kartama siromašnom delu populacije pa sve do najave gradnje najveće solarne elektrane u svetu, investicionog ciklusa i milijardi evra ulaganja u nove objekte pa sve do nekritičkog prihvatanja  propisa EU i njihove ugradnje u domaće zakonodavstvo.  Ne upuštajući se u delovanje gospođe ministarke na novom poslu, mada je gotovo svakodnevno prisustvo u javnosti i način rada nepromenjen, za sektor energetike je bitno da je duh bivšeg ministra ostao. Ne samo u pripremljenim propisima, kao što je strategija energetskog razvoja, novi zakon o energetici ili niz pratećih propisa, nego i kadrovski sastav ministarstva, čelnih ljudi javnih preduzeća i čitavog niza funkcionera, inače masovno popunjenih u prethodne dve godine.  U kuloarima se čak može čuti da bivši ministar ne dozvoljava novom imenovanje stručnih saradnika, državnih sekretara, na primer, po svom izboru.
Ovih dana bivši ministar izjavi kako je ostavila “uređen sistem energetike nasledniku” što potpuno odudara od stvarnog stanja, pre svega u javnim preduzećima. U EPS-, najvećem od njih, nije prijatno biti ni posetilac, a kamoli zaposlen, prosto se oseća atmosfera Velikog brata Orvelovih romana – svi deluju utučeno, smrknuto, zabrinuto, uvukao se duh straha, nepoverenja, sumnjičenja… niko ne zna šta će biti sutra, sve se radi zakulisano, a ono što dopre do ljudi deluje strašno. Šuška se o masovnim otpuštanjima, smenama, degradacijama, pogotovo u reorganizaciji kojom se centralizuju poslovi. Jednom rečju ne sluti na dobro, kao da se priprema teren za bunt. Ako neko misli da je takva atmosfera pogodna za bolji, produktivniji rad, stimulans za afirmaciju struke ili podizanje entuzijazma grdno se vara.
Novi ministar energetike je nepoznanica za javnost, a čekaju ga Tantalove muke. Naročito u institucionalnom delu uređenja energetike i primeni evropskih propisa u srpskoj energetici. Bivši ministar, naime, tvrdi da će pregovori oko učlanjenja Srbije u Evropsku uniju proći bez ikakvih problema kad je reč o pogavlju energetike, pošto su svi zahtevi već ugrađeni u domaću regulativu.  A to se dešava u momentu sve učestalijih sporova među članicama EU oko primene novih regula i sve strožijih direktiva evropske administracije. Zar podatak da u 14 zemalja, od 28 članica, ne primenjuju propise o slobodnom tržištu električne energije ne govori dovoljno? Slično je sa čuvenom formulom o tri dvadesetice, kao i sa obavezama o udelu novih i obnovljivih izvora energije u bilansima. Analize sačinjene u evropskim zemljama nisu baš povoljne posle višedecenijske primene novih regula: pokazuju da korist nisu imali ni kupci energije (cene su rasle, umesto opadanja) ni proizvođači. Profitirali su, enormno, trgovci. U Nemačkoj, na primer, država nije voljna da svojoj privredi nametne visoke cene električne energije, ugradnjom  “fid in tarifa” ali ih primenjuje za široku potrošnju. Ozbiljan postupak se vodi, ali Nemci nastavljaju “stimulisanje” sopstvene privrede i cenama električne energije. U drugim zemljama se te stimulativne tarife za nove i obnovljive izvore krešu, pa i ukidaju. Ne spori se potreba korišćenja svih izvora energije, ekologija pa i impuls proizvođačima opreme za nove oblike energije, a problem je što su skupi, znatno skuplji od klasičnih. Niko, dakle, nije protiv, samo svaka zemlja prilagođava evropske regule sopstvenim interesima. Otuda šarenilo u njihovoj primeni, potpuno različiti pristupi i sporovi.
Zvaničnici Srbije, međutim, prihvataju sve obaveze, ugrađuju ih u sopstvene propise iako nemaju nikakve analize, ni podatke koliko se stvarno može uraditi, ni koliko će to koštati. Gotovo je nevažno da li je takvo ponašanje plod političkog opredeljenja o ubrzanom članstvu,” stručnog” stava pojedinaca iz vlasti ili “zadatka” sa kojim se na funkciju doslo. A pregovori, valjda, služe da se postepeno, prema sopstvenim interesima i mogućnostima,  eventualno produženim rokovima, prihvataju takvi zahtevi.

Dragan Nedeljković

09. 05. 2014.

Ko rano rani…


Postoje dve verzije poznate narodne poslovice: prema starinskoj, dve sreće grabi, sto upućuje na vrednoću, predan rad i trud da bi se steklo; prema savremenoj ceo dan zeva, jer je neispavan, bez dovoljno odmora, zapravo nesposoban za efikasno delovanje. Još je u živom sećanju kampanja za prelazak na “evropsko radno vreme” za koju su angažovani čitavi timovi stručnjaka razlčitih profila, od medicine, sociologije i društvenih nauka, do ekonomije i političara. Mesecima su nas ubeđivali, “naučno” dokazivali,  da ćemo kasnijim početkom rada biti produktivniji, efikasniji, organizovaniji, čak bliži Evropi, pošto smo do tada zorom ustajali, vodili pospanu decu u obdaništa ili škole, a na radnom mestu u prvim satima budili se uz neizbežnu kafu, zevanje… jednom rečju tek posle par sati počinjali sa radom. Sećate li se kolike uštede energije su obećavane jer ćemo pri dnevnom svetlu odlaziti na posao i vraćati se? Kako je promena radnog vremena iziskivala ozbiljne pripreme, recimo u saobraćaju, ubeđivanje je potrajalo pre definitivne odluke.
Iznenada, bez ikakve kampanje ili proučavanja, nova vlada odluči da se vraćamo na staro radno vreme. Predsednik vlade naredi da se od ponedeljka ranije dolazi na posao.  Ništa ne reče šta ćemo sa decom, saobraćajem, većom potrošnjom energije, jednostavno svi moraju biti na radnim mestima ranije. Ova, kao i slične mere nove vlade – manje plate i najavljeno kresanje penzija, ukidanje dnevnica, propisi o korišćenju službenih automobila…- pokazuje dubinu finansijske krize u koju smo zapali, ali, takođe, kompetentnost, tačnije stručnost, predsednika i vlade koju izabrasmo.  Sve zajedno, naime, može dati efekte, minorne prema  problemima koje valja rešavati. Što nikako ne znači da je trebalo tolerisati bahatost, rasipništvo, nerad ili nesposobnost ljudi, pogotovo čelnih ljudi javnih preduzeča, državnih institucija i svih zaposlenih. Ali, znači da to nije posao vlade, da se problemi  ne rešavaju uredbama, naredbama, formiranjem novih institucija  kontrole, zavođenjem straha ili nepoverenja.
Svaki domaćin zna da se ne može trošiti više nego sto se zaradi, da je dug zao drug. Građani Srbije nikako nisu zabušanti, lenštine, nesposobni, prevaranti, da ne kažemo lopovi, ili nisu ni više ni manje od drugih naroda. Naprotiv, iskustvo je pokazalo da su njihova efikasnost, produktivnost, marljivost izuzetne – kad rade u drugačijoj organizaciji, u inostranstvu, svuda gde je ambijent uređen, zna se šta je čiji posao, šta obaveza a šta odgovornost.  Ni za zaposlene, ni  za rukovodstva ne traži se nekakva moralna podobnost, poštenje ili patriotizam, ne zato što se to podrazumeva, nego zato što je ukupni društveni ambijent skrojen tako da se nikome ne isplati da krši norme, pošto sledi rigorozna kazna. Ali se zahteva stručnost, sposobnost, volja i zalaganje.  Rad se adekvatno nagradjuje, a nerad, pogotovo kršenje normi kažnjava. U kriznim situacijama, u kakvoj smo očito, posebnim merama se stimuliše, otvaraju se perspektive, propagira entuzijazam. Lekovito je gledati seriju, na jednoj tv stanici, o velikim govorima prošlog veka. Ruzvelt je u velikoj ekonomskoj krizi u SAD pokrenuo Novi posao, ne samo velikim javnim radovima nego i povećanjem nadnica za rad i stvorio ambijent za pokretanje privrede. Jedini je predsednik u istoriji koji je četiri puta uzastopno dobio izbore. Na sličnim principima obnovljena je privreda Japana, a potom Nemačke i ostalih evropskih zemalja kroz Maršalov plan posleratnog saniranja razrušenih zemalja.
U našim uslovima, međutim, čelnici, posebno nova vlada, insistiraju na odricanju, štednji, kresanju potrošnje, otpuštanjima. Pri tome ne vide ili ne žele da vide učinak sopstvenih kadrova koje su postavili u javna preduzeća. Dva sveža primera su dobra ilustracija. Generalni direktor EPS-a, još u stanju vršioca dužnosti, objavi kako je prošle godine EPS napravio profit od 19 milijardi dinara, umesto gubitaša postade najuspešnije domaće preduzeće. Na stranu što je  to objavljeno u jeku predizborne kampanje, ali niko se ne zapita gde ispariše milijarde. Pre neki dan  Agencija za privredne registre saopšti da je dobit EPS-a u prošloj godini 1,88 milijardi dinara. A u Kolubari se prošle nedelje urušio bager, ali niko se ne usuđuje da objavi šta se desilo i zašto. Stručnjaci kojima se može verovati tvrde da je reč o nestručnom postavljanju skupocene mašine, pa čak da se bez znalaca komplikovanog posla kakav je rudarstvo ne mogu izbeći mnogo veće stete i posledice “kadrovske politike”. Ćutanje o tome, sprečavanje da se sazna šta je bilo i kakav je rezultat istrage (ako se uopšte analizira) u potpunoj je suprotnosti sa pravovremenom informacijom iz NIS-a o eksploziji pri istraživanju kod Požarevca.
Prava, značajna tema je zapravo šta sa problematičnim javnim preduzećima. Kakav je, upravo, EPS. Treba li ih, delimično ili u celini, prodavati strancima da bi bila uspešna. Zar se ne shvata da je vlasništvo nebitno – postoje primeri  privatnog i državnog vlasništva uspešnih preduzeća. Bitno je u kakvim uslovima posluju i ko ih vodi, a ne da li su u nadležnosti nekog ministra ili predsednika vlade. Uostalom sve što posedujemo u energetici napravili su domaći stručnjaci, zahvaljujući njihovoj stručnosti, posvećenosti, entuzijazmu pa i vizijama  imamo energije uprkos višedecenijskom kočenju razvoja, gradnje novih objekata i bukvalnom ekonomskom iscrpljivanju.


Dragan Nedeljković

 

5. 05. 2014.

Vođa


“Nova vlada je kao kineska igračka – kad počne da radi, pokvari se” je jezgrovit, humoristički komentar Bojana Ljubenovića, urednika TRN-a Večernjih novosti. Možda i najtačniji posle “istorijskog” ekspozea (kako ga je novi predsednik vlade nazvao) u Skupštini Srbije. Mogao je humorista da preporuči ponovno čitanje "Vođe" Radoja Domanovića, jer su se u govoru stekli svi elementi Domanovićevog dela, ukoliko simboličko slepilo tumačimo (ne)znanjem, (ne)kompetencijom, apsolutnom moći novog vođe i verom mase naroda u njega. Prava nevolja, međutim, nije u tome što tročasovno izlaganje programa nove vlade moze poslužiti kao inspiracija humoristima ili satiričarima za nova književna dela – kao predložak nudi se besmisleno imenovanje ministara, stvaranje posebnih institucija, komisija, kancelarija, saveta… ako Vođa odlučuje o svemu – a jos više što niko nije shvatio šta je program, šta se želi, kuda vodi. Ni desetak dana kasnije nema stručnjaka, ekonomiste, analitičara u javnosti poznatih imena koji je razumeo šta je program i to javno saopštio. Svi su uzdržani, a komentari se svode na “sačekajmo prve mere ili prve rezultate”. Atmosfera je takva da ništa drugo ne preostaje, a nije preporučljivo, pa ni pristojno, iznositi zamerke ili kritike na startu.
Ima, istina, hrabrijih analitičara koji zameraju epske razmere ekspozea, a neki se usuđuju da prigovaraju delovima u kojima se nazire neoliberalni koncept reformi. Sastav nove vlade možda upućuje na to, kao i mere štednje, najava oslanjanja na međunarodne finansijske institucije i slično. Nije reč samo o krizi u koju je gotovo ceo svet zapao primenom neoliberalnog koncepta razvoja nego o temeljnim promenama odnosa u društvu: sve brojniji su autori, oštri kritičari nametnutog sistema u kome tanak sloj društva, najviše desetak posto populacije zgrće bogatstvo, a svi ostali jedva preživljavaju. Noam Čomski je verovatno najradikalniji u tvrdnji da se u najrazvijenim zemljama beskrupulozno pljačka stanovništvo, pre svega finansijskim manipulacijama, virtuelnim transakcijama i ustrojstvom pravnog ambijenta u kome se to radi zakonito. Posledice su pogubne, naročito za zemlje primorane na saradnju sa međunarodnim finansijskim institucijama, a samo one zemlje koje propisana pravila ne poštuju, bolje rečeno prilagođavaju sopstvenim interesima, mentalitetu, pa i religiji ostvaruju napredak. Jedno je sigurno – nova vlada nece osipati drvlje i kamenje na prethodnike. Pri tome postfestum se dovodi u pitanje motiv raspisivanja novih izbora pre isteka sredine mandata, jer osim rokade na čelu vlade utisak je da se sve najavljeno moglo sprovoditi i bez njih. Tačnije nepotrebno je izgubljeno vreme, potrošene su pare, a ukupno stanje pogoršano.
Sve zajedno možda spada u političko umeće Vođe, može se čak pomisliti da je svesno, namerno i vešto izvedena cela operacija. Za običnog čoveka, totalnog laika za politiku, kakav je i pisac ovih redova, ekspoze je rekao da je Vođa rodoljub, poštenjačina, da će raditi najbolje što ume, koliko god sati dnevno trebalo. I da nas voli, želi da nam obezbedi bolji život, neće nas obmanjivati, a rešiće nas problema. Iz njegovih usta u božje uši. Cinik bi citirao čuvenu rimsku izreku da je i put u pakao poploćan lepim željama i dobrim namerama. Nikad nisam razumeo zašto političari imaju potrebu da govore o poštenju, patriotizmu i sličnim moralnim vrednostima – pa valjda se to podrazumeva za svakog građanina. Ako bi ekspoze shvatili kao školski pismeni sastav profesor bi verovatno ocenio da je tema promašena, ako bi ga razumeli kao literalno delo kritičari bi rekli da je dosadno. Ipak, za vođu, sklonog sopstvenim radikalnim promenama, a nesporno talentovanog političara, čak obdarenog glumačkim sposobnostima, ekspoze se može čitati u duhu drevne kineske mudrosti “ko pogodi cilj- promašio je sve ostalo”.
U skupštinskoj debati, a pogotovo u reagovanju javnosti (štampa, TV emisije) najburnije reakcije, potpuno neočekivano, izazvala je personalna promena na čelu ministarstva energetike. Zapravo pitanje da li su stranci, konkretno Rusi, uticali da Zorana Mihajlović više ne bude ministar energetike. Vođa je uvređeno odgovorio da niko od stranaca nije ni pokušao da utiče na njegov izbor ministara, pa ni da razgovara o tome, odnosno da mu je Zorana, kao radnik buldožer nužna u novom resoru. Niko ne sumnja da mu je hiper aktivna ministarka među najomiljenijim saradnicama, da visoko ceni njenu stručnost za energetiku (jednom je izjavio kako u Srbiji nema stručnije osobe za taj resor), a naročito njen doprinos ubedljivoj izbornoj pobedi. Paradoks je potpun, a pitanje pogrešno postavljeno. Suštinsko pitanje nije da li su stranci uticali na promenu resora (mesecima pre izbora upućeni su znali šta će se desiti) nego kako je gospođa Mihajlović dobila resor energetike pre dve godine. Tačnije šta je rezultat njenog rada.
Umesto taksativnog nabrajanja ideja, poteza, akata bivše ministarke energetike, inače gotovo svakodnevno prisutne u javnosti, koje bi zvučale grubo, a pokazale da stručna javnost ne deli mišljenje vođe o njenom znanju, korisnije je ukazati na nedorečenost rešavanja problema javnih preduzeća u ekspozeu. Nema iole razumnog čoveka koji bi osporio potrebu departizacije feuda, eliminaciju partijskog mešetarenja u javnim preduzećima i prepuštanje dokazanim stručnjacima njihovog sređivanja. Kako je znatan deo javnih preduzeća iz oblasti energetike, izuzetno značajnog segmenta za uspeh reformi i obezbeđenje razvoja, može se tvrditi da je u njima ključ budućnosti. Tako je, uostalom, u celom svetu, znatan deo aktuelnih zbivanja u Ukrajini ima koren u energetici. Postoje relevantne knjige u kojima se dokazuje da je energija, posedovanje i kontrola energetskih resursa, uzročnik velikih svetskih ratova, i mnoštva lokalnih.
Na domaćem terenu javna energetska preduzeća su već dugo predmet afera, političkih prepucavanja, raznovrsnih sumničenja, a najgore je što su uglavnom gubitaši. Reforme ne bi trebalo da se bave malverzacijama, brojem zaposlenih, konkretnim poslovima manje ili više sposobnih čelnika nego ambijentom u kome posluju. Nije novost da su dva osnovna elementa – cene i uredno plaćanje energije uzrok svih nevolja, dobro možda ne baš svih, ali većine sigurno. Sređivanje tih preduzeća moguće je, dakle, uvođenjem ekonomije u njih. Niko se ne usuđuje da kaže kako to znači poskupljenje struje, gasa, grejanja, uglja i uredno plaćanje računa. Nepopularno jeste, ali je naizbežno. A odlaganje korenitih promena u energetici, zbog popularnosti političara ili partija, ili zbog nestručnosti čelnih ljudi, svejedno, ne eliminiše cehove i posledice, računi će stići i nema ko da ih plati sem nas, kao privrednika ili građana. U delu ekspozea o energetici jasno se prepoznaje rukopis tvorca pa nije teško prognozirati ishod. Ali, zbog specifičnosti i značaja, tema iziskuje poseban osvrt.



Dragan Nedeljković

14. 04. 2014.

Ja pa ja

Decenijama u ovoj zemlji traje sukob politike i struke : samoproglašenih eksperata, mesija, dobročinitelja, sveznalica … iz političkih struktura, koji se bore za vlast, stalno su na javnoj sceni  i upravljaju svim resursima i sudbinama građana na jednoj strani i pravih znalaca, mudrih, učenih glava, pristojnih ljudi koji su život posvetili jednoj oblasti života, bilo da je reč o nauci, organizaciji države, ekonomiji, prosveti, zdravstvu, kulturi… koji ostaju u zapećku, uglavnom ćute, nista ne odlučuju, ostaju na margini. Rezultat tog sukoba je život koji imamo, stanje u kome se nalazimo …stalne krize, siromaštvo, problemi, beznađe. Upravo smo dostigli vrhunac  tog sukoba, protekli izbori, formiranje nove vlade, konstituisanje nove skupštine i sve što sledi samo će na delu pokazati koliko dubok je jaz  između znanja stručnjaka i bahataosti političara.
Metafizički posmatrano, sa aspekta kosmičke pravde, ili iz religioznog miljea po kome je vlast od Boga, možemo  se tešiti, opravdavati, nalaziti alibi za sve što nas je snašlo. Mora da smo mnogo grešili pa nas neka viša sila zasluženo kažnjava. Treba, dakle, pokorno služiti, trpeti, izdržati. Objektivno i trezveno posmatrano, međutim, nismo narod, država, građani koji su retardirani, nesposobni, zaostali –kako nas političari tretiraju –nego upravo obrnuto,  bistri, vredni,  sposobni, bar na nivou drugih evropskih naroda. Problem je u sistemu koji političari kreiraju. Ne treba menjati nas nego njih.
Danima se čekala bilo kakva reakcija stručnjaka, pogotovo ekonomista, na javnu najavau programa nove vlade koju je izložio Aleksandar Vučić u jednoj tv emisiji. Zavladao je opšti muk, ako zanemarimo neukusno povlađivanje, udvorištvo ili apetite većine političara. Slovom i broje pet ljudi se usudilo da  javno iznese stručnu ocenu najavljenih  poteza jednog čoveka, ne vlade čije formiranje se očekuje. Dva profesora univerziteta – Miodrag Zec u emisiji tv Novi Sad i Radivoje Mitrović u listu Politika  i tri poslenika iz kulture pisac Dušan Kovačević, glumac Rale Milenković i reditelj Dejan Mijač u Utisku nedelje- rekoše da je program šarena laža, nesprovodiv, protivrečan. Istina uljudno, biranim rečima. Nespojiv sa političkim sistemom u kome živimo. Pogotovo ako sve zavisi od jednog čoveka.
Ne upuštajuci se u analizu znanja ili kvaliteta tog čoveka, koji najavljuje skupštinski ekspoze o programu nove vlade, kakav u istoriji niko nije čuo, koji sve poteze najavljuje i stilu najsvežijeg  “uvodim porez na zarade političara” živimo u strahu  šta će taj program doneti. Strahu za sve nas, ali i za njega. Sredstva javnog informisanja danima pišu kako Aleksandar  Vučić piše program buduće vlade. Takve vesti, inače udarne, podsećaju na nekadašnji sovjetski film o heroju Oktobarske revolucije Čapajevu – u jednoj sceni, razgalamili se borci za vreme zatišja a jedan izleti iz šatora počne da puca, pa kad se svi utišaju vikne “tišina Čapajev razmišlja”. Kad su Henri Forda pitali kako je stvorio jednu od najvećih kompanija objasnio je da se okružio saradnicima koji znaju više i pametniji su od njega. A iskusni privrednik mi nedavno protumačio šta su preduslovi za uspeh bilo kog poduhvata: znanje, volja, položaj koji omogućava realizaciju ideje. Kod Vučića imamo dva, ali onaj prvi nedostaje.  Žarko želimo da nas demantuje.
Strah za Vučića podstakao je on sam: reče nedavno kako prvi dolazi na posao, poslednji odlazi, radi po 16, nekad 19 sati dnevno. Nije to zdravo, organizam bioloski traži odmor, iako u istoriji ima primera da su neki  izuzetni  ljudi malo odmarali, a mnogo radili. Možda u potrazi za saradnicima razgovara sa ljudima iz različitih partija, ali većina tih ljudi bruka sebe pa i politički sistem u kome delaju u tim kontaktima. Dva imena su nekako šok za javnost, iako se može sačiniti čitav spisak: Nenad Čanak, koji je traŽio zabranu SRS i SPS i eliminisanje iz javnog života njenih čelnika, skrušeno dođe i oćuta; Kori Udovički koju su kroz blato provlačili kao guvernera a poništili njeno imenovanje, kandidat je za značajnu funkciju.A priča o prilježnom radu podseća na svojevremenu priču Vukašina Mićunovića: dok je bio nižeg čina general Janko Bobetko je svakodnevno pričao kako radi prekovremeno, ostaje kasno
, čak i noću, na poslu dok mu komesar Vukašin jednom nije odbrusio “ako nastaviš tako degradiraću te, jer znači da nisi sposoban da obaviš svoj posao u rado vreme” – čovek je ućutao ali dogurao do generala.
Sumnja u stručnost može se ilustrovati delom programa o energetici, terenu koji nas najviše zanima. Čovek koga je Vučić postavo na čelo EPS-a, kao najstručnijeg u zemlji,  u predizbornoj kampanji je tvrdio kako je od gubitaša napravio profitabilnu kompaniju, pred izbore svima zaposlenima podelio “pozjanmice” a potom najavio reforme otpuštanjem 65o direktora viška i pratećeg osoblja, na zahtev Vučića da deo profita uplati u budžet odgovorio je kako je EPS zapravo gubitaš. I ostao na položaju, nastavio  da “pravi uštede” ili reformiše firmu. U svakoj normalnoj zemlji istog dana bi bio smenjen, a možda procesuiran. Drugi primer je možda potencijalno opasniji – od NIS-a se  traži da deo profita ne ulaže u razvoj, nego uplaćuje u budžet. Kako će to ruski partner shvatiti ostaje da se vidi, ali valja ponoviti da su pod njihovim rukovođenjem od gubitaša napravili profit za NIS, ulažući za pet godina dve milijarde evra. Momenat je osetljiv ne samo zbog stalno prisutnog traganja za ulagačima u razvoj, jer razvoj donosi zaposlenost, veći prihod, poreze i doprinose za budžet, neg i zbog  međunarodnih  peripetija oko Južnog toka, za Srbiju jednog od ključnih projekata u koji Rusi treba da uloze 5 milijardi evra, a smo krak kroz Srbiju će koštati gotovo dve milijarde.


Dragan Nedeljković

 

23. 03. 2014.

 Koga savetovati

Tradicionalno, trideseto po redu, međunarodno savetovanje Saveza energetičara Energetika 2014. na Zlatiboru okupilo je ove godine više od 800 učesnika. Za najstariju strukovnu organizaciju, čija delatnost se beleži od 1870. godine, od prvih esnafskih društava ložača i mašinovođa, ovogodišnji skup je već prvog dana rada doneo nekoliko neočekivanih iznenađenja. Prvo je bilo izostanak zvaničnika, pre svega nadležnog ministra energetike, ili nekoga iz ministarstva, ko bi otvorio savetovanje, a još važnije čuo šta struka predlaže ( pa je nezvanično učesnike pozdravio državni sekretar Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Aleksandar Gajić, više u svojstvu stručnjaka nego državnog izaslanika). U svih 29 dosadašnjih savetovanja državnu energetsku politiku izlagao je nadležni ministar ili ovlašćeni delegat bez obzira na društvene prilike, čak i u ratno vreme. Zapaženo je, takođe, odsustvo čelnika najvećih javnih preduzeća, kao što su EPS, NIS, Srbijagas, Transnafta itd. Da li su ti ljudi preokupirani kombinacijama oko sastava nove vlade, ministarskim ili direktorskim foteljama a ne zanima ih šta stručnjaci znaju i misle o poslovanju i razvoju najznačajnijih državnih preduzeća?
Odgovor na to pitanje je stigao već u prvim izlaganjima na savetovanju.  Bez konsultacija ili dogovaranja  nekoliko uvodničara, svaki sa svog aspekta sagledavanja, tvrdili su isto: zvanična energetska politika zemlje, mere koje se preduzimaju, propisi koji se donose su potpuno suprotni interesima Srbije, znanju i iskustvu energetske struke, čak praksi većine evropskih zemalja, pa i zemalja članica EU, na koje se navodno ugledamo.  Za običnog građanina ove zemlje bilo je pravo zadovoljstvo slušati kako se smireno, odmereno, argumentovano, autorativno, dakle bez politikanstva, afera, sumnjičenja, može raspravljati o nivou znanja, dostignućima ili konkretnom učinku struke. Ako se pod pojmom energetika podrazumeva celokupni uticaj, počev od industrijskog razvoja zemlje, zapošljavanja i obrazovanja, pa sve do  standarda stanovnika i stvaranja nacionalnog dohotka, uključujući međunarodni  položaj u savremenom svetu, neposredni akteri, od instituta i fakulteta do zaposlenih u rudnicima, elektranama pa i malim energetskim firmama  mogu biti ponosni. Neki od njih su u svetskom vrhu po uspešnosti, Termoelektrane u Obrenovcu, na primer, dobijaju međunarodna priznanja za uspešnost ili efikasnost u korišćenju instalisanih kapaciteta. Predsednik Saveza energetičara Nikola Rajakovic tumači da pametni i sposobni mladi ljudi, krem omladine, studira elektrotehniku, na međunarodnim takmičenjima osvaja nagrade, a država zapravo školuje vrhunske stručnjake za strane kompanije, jer u svojoj zemlji nemaju posla, posto elektroprivreda tavori, ne gradi ništa novo već decenijama, a zaposlenja  nalaze pristalice stranaka na vlasti.
Od tri energetska stuba svake savremene drzave – sigurnost, konkurentnost, održivost – navodi Rajaković, nijedan u Srbiji nije obezbeđen, jer se bukvalno ignoriše znanje ili struka koje posedujemo. A profesor Milun Babić, organizator savetovanja, pozivajući se na dokument  EU „Horizont 2020“ ističe tri bitna indikatora stanja energetike: proizvodnja energije po stanovniku, potrošnja energije po stanovniku i potrošnja energije po jedinici društvenog proizvoda. U sva tri smo na dnu lestvice evropskih zemalja.  Predsednik Nadzornog odbora EPS-a Aca Marković, s ponosom ističe uspehe stručnjaka ovog javnog preduzeća: rekordnu proizvodnju uglja i električne energije, revitalizaciju isluženih elektrana, uz povećanje snage, proizvodnje i efikasnosti i u najtežim uslovima. Bio je to izazov za struku, pogotovo u okolnostima u kojima EPS posluje. Ipak, nije odoleo da ne ukaže na pogubnost prevelikog mešanja politike u energetiku.  Evropa i svet , kaže, idu na decentralizaciju, jer daje neuporedivo bolje rezulate, od organizacije do upravljanja i produkcije, odnosno ekonomije, a u Srbiji se nameće centralizacija, statusne promene u nevreme ili korporativizacija bez legalnih podloga.
A predsednik Agencije za energetiku Ljubo Maćić je jos konkretniji.  Govoreći o prihvatanju direktiva EU o uspostavljanju slobodnog tržišta električne energije i prirodnog gasa, on je naveo da tek polovina članica EU ima te propise. Svaka zemlja, naime, primat daje nacionalnim interesima ne libeći se da sužava prostor tržištu ili derogira evropske propise.  Dok polovina zemalja EU svesno odstupa od zajedničkog evropskog cilja, štiteći sopstvene interese, u Srbiji se prihvataju, u propise pretaču pa postaju domaće obaveze sve evropske direktive. Kakvi sve problem mogu nastati  u domaćoj energetici tek će se videti, tim pre što se evropski propisi vrlo često menjaju, dopunjuju ili pooštravaju.
Savetovanje na Zlatiboru traje tri dana, većina pripremljenih stručnih radova tek će se izneti. Trudićemo se da na sajtu prikažemo što više značajnih tema. Na kraju će uslediti zaključci i preporuke, mada je pitanje kome će biti upućene, koliko nadležne zanima mišljenje stručnjaka i da li će buduća vlada ili ministri makar pročitati nešto sa savetovanja energetičara.


Dragan Nedeljković

21. 03. 2014..

Što je brzo…

Bugarska poslovica “dotakli smo dno, ali kopamo dalje” kao da je smišljena za sažetu ilustraciju svega što nam se događa. Gde god da začeprkate, koju god oblast da dotaknete, šta god da preduzmete perspektiva je mračna, uprkos glamuroznim obećanjima vlasti. I konkretne akcije koje se preduzimaju nekako se izrode, pa umesto rešenja nastanu novi problemi, veći i dublji. Može se navesti sijaset primera, a za ovu priliku dovoljno je tek nekoliko.
Spektakularno rešavanje vodosnabdevanja Užica je jedan od njih: ličnim angažovanjem najmoćnijeg čoveka “obezbeđena” je voda za Užicane, gradnjom cevovoda sa novog izvorišta, ali se brzo ispostavilo da u vodi postoje nekakvi  crvi. Pošto su crvi u nekim delovima sveta hrana, izvor proteina, sarkastično bi se moglo reći da su Užičani jednim potezom dobili vodu i hranu, mada stvarno nema mesta za šegačenje ili sarkazam u ovom ozbiljnom zdravstvenom problemu.  Da bi se izbegla kompletna bruka sad stižu “tumačenja” kako tih crva nema mnogo (usput se obrazujemo novim terminima crva) veoma su sitni, pa čak da nisu štetni – voda se može koristiti.
Za sada nije poznato kako će Užičani progutati takva tumačenja. Poznato je, međutim, kako je novi problem nastao. Brzina kojom se “rešavao” problem Užičana sa vodom, zapravo kojom je odlučeno da se voda dovede sa Sušičkih vrela bila je važnija od ispitivanja kvaliteta , pa i količine, vode novog izvorišta. A reč je o karstnom području, gde voda ponire, prolazi kroz pećine pre nego što se opet pojavi na površini. U jednom delu godine ima je dovoljno, u drugom tekoreći presuši (nevolja je što okolno stanovništvo u te pećine baca uginulu stoku i raznoliki otpad) tako da preti s jedne strane nestašica, a s druge sumnjiv kvalitet vode. Ali, udarničkim radom novi cevovod je rekordno brzo sagrađen, mnogo novca je potrošeno, a problem je ostao.
Drugi drastičan primer je potpuno suprotan. Pre neki dan je u Komori Beograda organizovan skup na temu revitalizacije energetskih objekata, pretežno termoelektrana  u Obrenovcu. Uz detaljne podatke šta je do sada urađeno –revitalizovani blokovi su povećali snagu i proizvodnju, smanjili potrošnju uglja, zagađenja , postali efikasniji, ekonomičniji, moderniji… Ipak, novopostavljena rukovodstva uvela su praksu “kresanja troškova” odlaganjem neodložnih radova, čak i održavanja, odnosno remonata, da bi imali čime da se hvale.
A Živa Topalov, inženjer koji je gradio Đerdap pa stigao do direktora, iz zaslužene penzije se pita sta je sa revitalizacijom najveće domaće hidroelektrane. Kaže da su pre šest godina počeli radovi na revitalizaciji hidroelektrane, a okončani na dva agregata, zapravo jedan, dok drugi još nije završen. U doba gradnje, kaže Topalov, za tri godine smo ugradili i pustili u pogon šest agregata. Rumuni, čija elektrana ima isti broj agregata,  obavili su revitalizaciju pre desetak godina u toku jedne kalendarske na svih šest agregata, neveselo je konstatovao, pitajući se ponovo zašto smo spori.
Pošto nekadašnjeg graditelja, tačnije nikoga od  poznatih ljudi koji su stvorili energetski sistem kojim  raspolažemo, niko ništa ne obaveštava, a kamoli konsultuje, pročačkali smo među aktuelnim stručnjacima gde je stvarni problem. Saznanje je porazno: potpuno je zapostavljena struka, stigli su novi kadrovi, uglavnom bez znanja ili iskustva. Potpuno je ista stvar da li je reč o vodosnabdevanju Užica, revitalizaciji energetskih objekata, gradnji novih ili donošenju novih propisa u energetici.
Kuda to vodi? Nezahvalno je prognozirati, nelagodno govoriti o tome šta nas ceka. Bugarska poslovica s početka ovog teksta mogla bi se zameniti jednom dečijom pesmicom Jovana Jovanovića Zmaja koja navre u sećanje kad god slušamo, gledamo ili čitamo izjave političara. U pesmici patak drzi “politički” govor žabama o jednakosti, ravnopravnosti, pravu na život a jednog neopreznog žapca na kraju proguta. “Iz ovog se nešto i naučit dade – hulje lepo zbore, al nitkovski rade” zaključuje pesnik.


Dragan Nedeljković

 

12. 03. 2014.

Ko je krtica

Pod navalom svežih događaja – domaćih vanrednih izbora, odnosno predizborne kampanje,  ukrajinske krize, prekida razgovora EU i Rusije oko Južnog toka - iz javnosti je nestala čudna tvrdnja jednog ministra da u vladi postoje ljudi koji “rade protiv interesa Srbije”. Veliki inters javnosti za otkrivanje “krtice” koja  za nečiji tuđi inters rovari ostalo je zagonetka, a potom zaboravljeno.  Možda i namerno sklonjeno dok se ne istraži i otkrije, mada nije saopšteno da se na bilo koji način vodi istraga. Sasvim neočekivano u kampanji su neki političari govorili o “ugroženosti gradnje gasovoda” i štetama koje mogu nastati, a prošle nedelje, kao deo Rusko-srpskog foruma  o privrednoj saradnji u beogradskom hotelu Metropol, održan je Okrugli sto o saradnji u energetici.
Ako se ima u vidu u kakvim međunarodnim okolnostima se razgovaralo o saradnji u energetici dve zemlje može se razumeti nelagodnost učesnika, pogotovo kad je reč o gradnji gasovoda Južni tok. Rusi su, naime, povodom ukrajinske krize saopštili kako će ubrzati gradnju ovog gasovoda, dok su sa srpske strane  tumačili da će “teškoće” biti prevaziđene, zakašnjenja nadoknađena, “preuzete obaveze biti ispunjene”. Konkretno Aleksandar Konuzin, bivši ambasador Rusije u Srbiji, u svom poznatom stilu je zapitao gde su problemi. “Dve godine slušam isto, nema nikakvog napretka,  da li nas obmanjju ili se problemi kriju” zapitao je on.
Ljubomir Aksentijević, spacijalni savetnik ministarke energetike,  “tumačio” je u širem kontekstu teškoće srpskih zvaničnika: vode se “žučne diskusije” oko NIS-a, njegovog “ulaska” u druge oblasti energetike, kao što su termoelektrane-toplane na gas, termoelektrane na ugalj, vetrogeneratori, naročito primenom propisa EU, čime postajemo suviše skupi proizvođači…Nemamo para za ulaganja, a stranci nas diskriminišu… Direktor Srbijagasa Dušan Bajatović elegantno je smirio tenzije, objašnjavajući da je gotovo sve spremno za  početak gradnje gasovoda, odnosno sklapanju ugovora o zajmu za gradnju, raspisivanju tendera za nabavku cevi, građevinske radove, neophodnu opremu i sl. Mada je u budžetu  Srbije za prošlu godinu bilo obezbeđeno izdvajanje osnivačkog uloga za novu kompaniju to nije urađeno, a odlučeno je da se više ne izdaju garancije za nova zaduženja pa je Gazprom  preuzeo kompletno finansiranje i obezbeđenje kredita. Bajatović je objasnio kako su ti krediti povoljniji , a umesto garancija dogovoreno je da budući prihodi od transporta gasa idu na otplatu kredita. Možda će ovakav aranžman delovati deprimirajuće na zvaničnike i javnost, pogotovo one koji su korist od gasovoda videli jedino u zaradi od tranzita. A Južni tok je mnogo više i značajnije- pogledajte članak Vojislava Vuletića o tome u aktuelnim temama sajta.
Zagonetna krtica ovim nije identifikovana. Hoće li se bar naslutiti ako znamo da energetski poslenici s nestrpljenjem i nadom  očekuju izbore, odnosno formiranje nove vlade. Do javnosti dopiru zahtevi da novi ministar energetike povuče iz procedure pripremljenu strategiju energetskog razvoja, a naročito predlog novog zakona o energetici. Ne samo zbog  stručnog nivoa dokumenata ili predloženih rešenja, nego prvenstveno zbog “ugradnje” evropskih obaveza u domaće zakonodavstvo.  Za Južni tok, na primer, mora se znati da je pet evropskih gasovoda izuzeto od primene novih evropskih zahteva, a po predloženim domaćim propisima nema o tome ni reči. A Južni tok je najveći evropski gasovod, tačnije biće kad se završi. Da bi Rusi obezbedili gas za taj projekat grade na svojoj teritoriji gasovod dug 3 hiljade kilometara. Ako je pre desetak godina bilo malo čudno što se veliki novac ulaže u Severni i Južni tok, pošto već postoje gasovodi preko Ukrajine, a za manje para se mogu povećati kapaciteti, danas postaje jasno koliko je takva odluka mudra, strategijski motivisana, ispravna.  Pogotovo što se u jeku zategnutih odnosa čuje kako su Britanci zainteresovani za priključenje, odnosno snabdevanje gasom iz Rusije.
Nikako ne treba izostaviti dodatne manjkavosti predloženih dokumenata, počev od preuzete obaveze da se udeo novih i obnovljivih izvora u energetici dovede na 27 posto, liberalizacije tržišta električne energije i gasa, gasenja ložišta nekoliko termoelektrana, ugradnje uređaja za ekologiju… Nije reč o tome da te propise treba ignorisati, zagađenja tolerisati ili sprečiti uvođenje tržišta – kao što ni sve evropske zemlje članice EU još ne primenjuju sve nego produžavaju rokove ili se pripremaju za takve zahvate, tako bi i Srbija u pregovorima trebalo da izbori ono što se u normalnim uslovima može. Pa valjda vlast treba da radi za dobrobit države u skladu sa realnim uslovima.


Dragan Nedeljković

04. 03. 2014.

Alal ti plajvaz

Saopštavanje rezultata poslovanja EPS-a u prošloj godini neodoljivo je podsetilo  na nekadašnji  vic,  malo  nepristojan  zbog čega se izvinjavamo. Vic kaže da je Ciga, na odsluženju vojnog roka, dobio vest da mu je žena u drugom stanju; časti on drugare a oni pitaju kako kad je on u kasarni, a on kaže da joj često pisao strašna pisma, mastiljavom olovkom- alal ti plajvaz uzvikne jedan od njih.
Evidentno je da EPS prošle godine imao rekordnu proizvodnju, ali je jasno da su povoljna hidrologija i tehnička spremnost termoelektrana “zaslužni” za to. Nažalost uticaj takve proizvodnje na finansijaske rezultate nije presudan, jer je tek mali deo električne energije plasiran  u koliko-toliko tržišnim uslovima, a najveći deo kao “sprovodjenje socijalne politike” individualnim kupcima i domaćoj privredi. Pri tome značajan broj “kupaca” nije plaćao, ili nije blagovremeno plaćao utrošenu struju.  U sličnim uslovima EPS je godinama beležio gubitke u poslovanju, čak je za prošlu godinu planiran gubitak od 22 milijarde dinara.
Došlo je do preokreta, istakao je vd generalnog direktora, od potencijalnog bankrota EPS je postao profitabilna kompanija. Ističući da je ponosan na sebe i svoje sardnike direktor se pred novinarima pohvalio profitom od 19 milijardi dinara u prošloj godini. Naglasio je kako je EPS po dobiti druga firma Srbije, posle NIS-a sa 48,2 milijarde, a pre Telekoma sa 15,3 milijarde dinara. Preokret je, prema njegovim rečima, nastao  “ uštedama i uspešnim poslovanjem”.  Najveći deo uvečanja prihoda nastao je prodajom električne energije, ali “uštede i uspešno poslovanje” nisu obrazlagane novinarima. Nije rečeno, takodje, da izveštaj o poslovanju nije revidovan,  zapravo da nije prošao proveru neke poznate medjunarodne institucije, kao što je uradjeno sa izveštajem NIS-a.
Ukoliko zanemarimo trenutak saopštavanja poslovnih rezultata EPS.a (usred predizborne kampanje) i potrebu isticanja uspeha  direktora, ministarstva, partija na vlasti baš sada,  saopšteni rezultati poslovanja su za poštovanje.  Mogu se čak proglasiti za čudesne da nije oporog saznanja koliko je puta direktor javno saopštavao kako je EPS “tamni vilajet” u kome on nema vlast, niko ga ne sluša, nemočan je da nešto poboljša. Najavljenu reformu EPS-a, korporitizaciju i prelazak u akcionarsko društvo, gde će umesto privrednih društava osnovne funkcije biti centralizovane, očekuju se uz nadu da će EPS biti prvi, najbolji i najprofitabilniji. Iako se za tekuću godinu najavljuje poslovanje uz gubitke.
Ali, umesto utisaka ili izjava, neka govore argumenti.  Najveće “zasluge” za eliminisanje gubitaka, odnosno stvaranje profita, imaju dva elementa poslovanja. Na prvom mestu je smanjenje troškova amortizacije, što zapravo znaći da je matematičkom (da li samo matematičkom) operacijom umanjena vrednost EPS-a. Nigde nije izneta podatak koliko je vrednost umanjena, niti zašto je to učinjeno. Druga stavka je smanjenje troškova materijala, goriva i održavanja.  U jednoj termoelektrani su potvrdili da su im u planu za prošlu godinu “dodelili” samo sedminu sredstava za održavanje od iznosa iz 2o12 ?  U drugoj su program kapitalnog remonta jednog bloka jednostavno izbacili iz plana poslovanja. Ako su to uštede slika uspeha se drastično menja. Jer, nije nužno biti elektroinženjer da bi se razumelo kako kresanje održavanja ili odlaganje remonta zastarelog postrojenja znači slabljenje čitavog sistema, predstavlja opasnost, zapravo šteti sigurnost rada.
A umanjivanje vrednosti kompanije, pogotovo u tržišnim uslovima poslovanja za koje se svi zalazu, može izazvati sumnje. Zašto se to radi, kakv je cilj, kome koristi. Ukoliko je želja za poslovnim uspehom toliko jaka trebalo je potkrepiti nekim drugim aktivnostima ili rezultatima.


DN

25. 02. 2014.

Pet godina do recepta


Poslovodstvo NIS gazpromnjefta uvelo je običaj da sredinom februara, na godišnjicu dolaska Rusa u NIS, saopšti rezultate poslovanja iz prethodne godine i naznači pravce delovanja u tekućoj.  Tako je 18.februara obeleženo pet godina poslovanja u Srbiji i prikazan revidovan poslovni izveštaj po međunarodnim standardima. Da li zbog aktuelne predizborne kampanje ili  nekih drugih razloga u domaćoj javnosti jedva da je zabeleženo šta radi najveće, odnosno najuspešnije preduzeće  u Srbiji.
Uprkos krizi, nepovoljnim okolnostima i zatečenom stanju od kako su Rusi došli u NIS korenito je promenjena situcaija: nekadašnji gubitaš je postao profitabilna kompanija, dvadesetogodišnji pad proizvodnje i prerade preokrenut je u rast, prvi put  su isplaćene dividende vlasnicima prošle godine, proizvodnja ugljovodonika je duplirana, počelo je korišćenje nekonvecionalnih rezervi, uvedene su nove metode i tehnologije istraživanja i proizvodnje,  lansirali nove proizvode na tržišta, krenuli na nova tržišta u okolne zemlje…Ukupno Rusi su uložili 2 milijarde evra u NIS, što je znatno više od ugovorenih obaveza.
Prosle godine  dobit je 68,8 milijardi dinara, 5 posto više nego prethodne godine, uprkos nepovoljnim okolnostima ( isti nivo  prodaje derivata, smanjenje cena nafte i gasa , mali rast prodaje dok su svi konkurenti imali pad).  Plaćeni porez prosle godine je iznosio 120,6 milijardi dinara, a 2008.godine NIS je u budžet uplatio 56 milijardi dinara. Neto dobit je 48,4 milijarde dinara, 2 procenta veća nego prethodne  godine. Mogu se nabrajati podaci o istraživanju, proizvodnji, preradi, izvozu.. ali je za komentar , čini se, značajnije na čemu se bazira uspešno poslovanje, modernizacija, razvoj.
Kriril Kravčenko, generalni direktor  NIS gazpronjefta, dva ključna faktora uspešnog poslovanja kompanije. Prvi je uvođenje novih metoda i tehnologija, modernizacija svih procesa rada: danas su među vodećim evropskim kompanijama, a cilj je da  stignu u sam vrh. Na taj način postižu korišćenje rezervi iz malih ležišta, znatno uvećavaju rezerve, ulažu u duborku preradu nafte, pripremaju proizvodnju baznih ulja u rekonstuisanoj rafineriji u Novom Sadu, lansiraju visokooktanska goriva, “ulaže” u nove delatnosti (elektrane, korišćenje tople vode…) grade ili modernizuju benzinske stanice u Bugarskoj, Rumuniji, Bosni i Hercegovini…
Drugi, možda značajniji, je unutrašnja efikasnost kompanije.  Reč je, naravno, o ljudima, organizaciji posla, upravljanju. Nerado se priča o nepopularnim merama koje je poslovodstvo sprovodilo. Kaže da očekuju napredak, da su pregurali negativni trend koji su imali nekoliko godina. Hvale se da je među zaposlenima danas  polovina visoko obrazovanih, a zatekli su četvrtinu.  Prosečna starost zaposlenih je sada 37 godina, što je svetski prosek za ovu vrstu kompanija, a zatekli su 45 godina. Hvale se i obukom ljudi, školovanjem i pripremanjem za specifična zanimanja.
Ipak, tema koju u kompaniji  zaobilaze zaslužuje ozbiljniji  osvrt.  Danas je u NIS gazpromnjeftu zaposlena približno trećina ljudi koji su radili pre dolaska Rusa.  Može se samo zamisliti šta bi se desilo Srbinu da je bio na mestu Rusa i otpustio dve trećine zaposlenih. Obaska što bi se izmenilo nekoliko “kadrova” različitih stranaka pri podeli plena koalicionih vlada.  Još važnije je što raznolika ministarstva, naročito energetike, “nadležna” za upravljanje energetskim kompanijama dolaskom  Rusa više ne komanduju, kadriraju ili odlučuju o svakom poslovnom potezu.  Poslovodstvu, stručnosti, sposobnosti je prepušteno upravljanje kompanijom. Otuda rezultati. Zar to nije obrazac za uspešno poslovanje domaćih kompanija, ne samo u energetici ?  Eliminisati politički uticaj, prepustiti umeću i znanju, zapravo postavljati ljude mimo partijske pripadnosti eto recepta uspešnog poslovanja.


DN

 

22.02-2014.

Energija i tržište (3)

Gruba, zapravo novinarski uprošćena, priča o energiji i tržištu je uvod u zbivanja na domaćem terenu. Kako  i koliko srpski zvaničnici razumeju liberalizaciju energetskog tržišta, a šta na tom polju pripremaju i rade?  No pre tržišta valjalo bi ukratko pogledati kako se vlast ponašala sa energijom duže od dve decenije.  Navodnom brigom o socijalnom statusu  stanovništva, propisivanjem neekonomskih cena svih oblika energije,  umrtvljen je razvoj energetike, dobijani su izbori, zakočen rad i razvoj domaće industrije, naročito mašinogradnje,  stimulisano rasipničko trošenje. Napravljene su enormne stete, raubovani resursi, od giganata stvoreni gubitaši. Bilo je godina u kojima su sva energetska preduzeća poslovala s gubicima, a izuzetak je bio nekadašnji Beopetrol koji se bavio finansijskim transakcijama. Istovremeno stvorena je  vestačka tražnja, potrošnja je neprestano rasla ne zbog rasta ili angažovanja privrede, nego u neproizvodne svrhe. Došlo se do  nonsensa da uz opadanje nacionalnog dohotka potrošnja energije raste.
Reforme su zaobilazile energetiku iz političkih razloga, naročito od kako su stranke javna energetska preduzeća koristile kao plen, postavljale svoje ljude na rukovodeća mesta, a potpuno zapostavile struku. Urušilo se takoreći sve, od obrazovnog sistema na nivou fakulteta ili srednjih stručnih skola za majstore, do hijerahije znanja, sposobnosti i iskustva u preduzećima. Posebno radikalni i agilni su bili bivši radikali od kako su na vlasti, mada su prethodnici trasirali takav put. Prava je sreća što su energetski objekti izdržljivi, tromi na promene i dugovečni  pa se još nije stiglo do nestašica ili restrikcija potrošnje. Obmana je, međutim, uverenje kako imamo dovoljno energije, pogotovo u elektroprivredi. Ukoliko se ostvare ideje o reindustrijalizaciji, privreda počne da raste i troši više energije eto nama problema, neće je biti dovoljno.
U nepune dve godine, od kada  je SNS “preuzela” resor energetike dešavaju se čudne stvari – samoproklamovani  ekspert , kao ministar, prosto je počistio gotovo sve ljude iz energetskih firmi, doveo nove gotovo nepoznate, a  sasvim sigurno nekompetentne i neiskusne ljude, što je dovelo da prave zbrke kako u javnosti tako i u energetskim organizacijama.  Novi su horski optuživali smenjene, optužujući ih za sve i svašta, lansirajući afere, nečasne poslove, mućkanja. Ministarstvo je postalo svemoguće i sveznajuće, baveći se često “problemima” van svoje nadležnosti, odlučujući o svemu. Visemesečna akcija pomaganja socijalno ugroženom stanovništvu, propisivanjem besplatnih količina električne energije i gasa kao rezultat je dala da manje stanovnika ima pogodnosti nego ranije. Ranije su, naime, opštine EPS-u slale spiskove ugroženih, sad je ministarstvo pravilo socijalne karte.
Ambicija pridobijanja pristalica obuhvatila je  mnogo širi opseg: pripremljena je nova strategija, novi zakon o energetici, doneto je nekoliko  novih propisa, pravljen spisak novih objekata, nuđeno partnerstvo strancima, obećavane investicije… Za tzv. male hidroelektrane sačinjen je spisak, a zapravo pobrojani stari projekti, neki i po nekoliko decenija.  Među nove objekte u elektroprivredi ubrajana je elektrana uz rudnik “kamenog uglja” kod Sjenice, da bi kasnije sledila ispravka  o rudniku mrkog uglja. Za njega su “zainteresovani” stranci, ali kad su došli i videli odustali su ideje. Za gradnju nove reverzibilne elektrane obrazloženje je bilo da će biti rezerva vetroelektranama kad nema vetra! Od svega do sada je ugovorena gradnja novog bloka u Kostolcu, koja će sa Kinezima biti u pogonu za pet godina. Nevolja je što, prema preuzetim obavezama, EPS mora da ugasi oko 1.000 megavata na ugalj, a u međuvremenu  ništa novo neće stići.
A preuzimanje obaveza prema evropskim direktivama doneće još mnogo nevolja, sa kulminacijom za otvaranje tržišta električne energije i gasa. U prethodnim nastavcima  videli smo šta se sa liberalizacijom tržišta dešavalo u Evropi. U Srbiji, kao i u nekim evropskim državama, nema energije za trgovanje, a bukvalnim prepisivanjem evropskih propisa u to se na brzinu krenulo. Kupci na visokom naponu su  prošle godine primorani na takvu kupovinu, na srednjem naponu ove godine, a ukoliko se usvoji predloženi novi Zakon o energetici, uzgred budi rečeno najobimniji u Evropi, od sredine ove godine domaćinstva će moći da kupuju električnu energiju i gas na tržištu. Kad ministar objašnjava šta će tržište doneti čovek se nađe u nedoumici: tumačenje da će energetske firme  poboljšati svoj ekonomski položaj trebalo bi da znači da će višim cenama zaraditi, a tumačenje da će tržište doneti niže cene tome protivreči.
Za tržište se pripremilo čak 75 trgovaca, uglavnom novih, potpuno nepoznatih firmi ima licencu. Kako je trgovina energijom, posebno električnom, nova, složena delatnost u EMS-u i EPS-u su godinama obučavali ljude, slali ih na seminare ili praksu u inostranstvo. Ali, kad su “nove gazde” preuzele energetiku većina takvih stručnjaka je ili razalovana, postavljeni su “partijski kadrovi” a pošto im se novim propisom umanjuju primanja znatan deo otišao je u trgovinske firme, za bolje plate i bolje uslove. Kod ovogodišnjih zaključivanja ugovora stvorilo se sijaset problema, na tendere niko nije nudiio struju dok nije stigla direktiva da se snabdevač obavezno pojavljuje, kupci koji su morali da raspisuju tendere morali su da krše druge propise, uđu u prekršaje, mnogi su prešli na rezervno snabdevanje ne znajući koliko će ih to kostati… Pravi galimatijas je načinjen za nekih 3.200 kupaca – šta li će biti sa  3,5 miliona.
Veća opasnost je “otvaranje tržišta” gasa. Utisak je da je zbrka sa decembarskim računima za gas namerno lansirana, teško je poverovati da u ministarstvu ne znaju kako se fakturiše i meri potrošnja. A naplaćuje se energija, dakle ne kubni metri, mešavina sa vazduhom ili gas manjeg kvaliteta. Saglasnost da se Srbijagas reformiše ne tumače isto u ministarstvu i u Srbijagasu  - prvi bi da naprave tri firme, drugi da u jednoj razdvoje delatnosti. A kad je pre neki dan počela priča o reformisanju toplana, svaka toplana bi po predlogu trebalo da ima proizvođača toplote, transportera i snabdevača, postalo je jasno da od povoljnijih cena nema ništa u svim energetskim segmentima.

DN

Energija i tržište (2)

Malo ljudi zna da su međunarodne institucije, kada su spremale propise o tržištu električne energije, za predložak uzeli dokumente o cenama struje bivše SFRJ, nama poznate samoupravne sporazume. To su, inace, čuveni dokumenti prema kojima dva i dva jesu četiri, ako se samoupravnim sporazumom  ne utvrdi drugačije. Ekonomisti i pravnici su, razumljivo, mnogo menjali taj jugoslovenski dokument. Ipak, osnova budućeg regulisanja tržišta bila je naša. Mada u SAD, gde je primena počela, prvi rezultati nisu bili sjajni, mnogi kupci su u jednom momentu ostali bez napajanja u Kaliforniji. Neku godinu ranije bio sam zapanjen kada sam, prilikom posete američkim kompanijama, shvatio da oni primenjuju neku vrstu samoupravnog sporazuma o cenama – zajedničko telo nadležne države, proizvođača i kupaca određuje da li će električna energija poskupeti ili pojeftiniti.  Ukoliko elektrokompanija, po knjigama (a tamo se ne mesetari poslovnim rezultatima) iskazuje manji profit od proseka cene rastu, ukoliko je veći padaju.
Liberalnim ekonomistima tog doba, a pogotovo vlasnicima krupnog kapitala, taj model se očito učinio zastarelim pa su uneli novine.  Uvođenje tržišnih odnosa u promet električnom energijom, stvaranje konkurencije potkrepljeno je pitkom političkom pričom o nižim cenama za kupce. Iako su Amerikanci imali bogato iskustvo sa tržištem nafte i derivata, rađanjem multinacionalnih kompanija, čuvenih Sedam sestara koje su dominirale svetskom ekonomijom,  počela je “deregulacija” odnosno liberalizacija tržišta električne energije. Odmah su se stvorili mesetari, nudeći niže cene, neke nove kompanije su prodale mnogo više elektricne energije nego što su mogle  proizvesti pa je doslo do prekida snabdevanja. Nije na odmet reći da se još od “energetskih kriza” iz 73 i 79 razmišljalo o tržišnom regulisanju cena svih oblika energije, naročito u SAD.
Kada je talas liberalizacije tržišta električne energije stigao u Evropu oduševljeno je prihvaćen, a već decenijama se propisi dopunjavaju, proširuju, menjaju ili usavršavaju. Ne samo u pojedinim zemljama, nego i na nivou EU. Malo-malo stižu čitavi paketi novih “obaveza”, ne samo za članice Unije nego i za ostale države. I politička priča je proširena, odnosno obogaćena: uz već poznate tvrdnje da će konkurencija doneti veću ponudu, niže cene i druge pogodnosti ubačena je ekologija, odnosno zaštita životne sredine, bezbednost, odnosno strah od akcidenata nuklearki, korišćenje novih i obnovljivih  vrsta energije, potom efikasnost korišćenja…. Ako je za tržište bilo koje robe aksiom da robe ima za Evropu, veoma zavisnu od uvoza, to je zanemareno kod energije.  A nekako se podrazumevalo da tržište nafte i derivate već postoji pa se krenulo u regulisanje elektricne energije i gasa. Uspostavljanje liberalnog tržišta električne energije i gasa u evropskim zemljama traje već decenijama, prvobitna ideja o deregulaciji pretvorila se u rigorozno regulisanje svega i svačega, znatno grublje i strožije nego što je bilo ranije. Baš kao kad se u posao uključi administracija. Karakteristično je, međutim, da niko, nigde nije napravio analizu, studiju, bar referat šta se dobilo uvođenjem tržišta. Iz povremenih vesti se može zaključiti da su ciljevi o većoj ponudi, nižim cenama, boljim uslovima snabdevanja…promašeni. Električna energija je zapravo poskupela, znatno poskupela, ne samo zbog skupljih postrojenja iz NOI. Nisu se okoristile ni energetske kompanije, čak je u nekim razdobljima zapaženo da kapital beži iz energetike. Došlo je takođe do kartelizacije pa nekoliko krupnih energetskih i trgovačkih kompanija “vladaju” Evropom. U nekim zemljama, kao što je Francuska, još ne razmišlja o “otvaranju” tržišta ili zatvaranju nuklearki.
U nekima je garantovanim cenama i tzv. fidin=in tarifama stimulisan razvoj NOI, a kad je znatno porastao udeo takve energije i pogurao cene električne energije naviše počelo se sa smanjivanjem državnih stimulacija, čak i ukidanjem. U suštini velike razvijene zemlje imaju primat, razvijaju svoju nauku, industriju, obogaćuju znanje, a male primoravaju da to kupuju i koriste. Početni ciljevi se više ne pominju, ali se nameću sve veće obaveze svima.  Andrej Makin, cenjeni francuski pisac koji se doselio iz Rusije, na početku knjige “Rekvijem za istok” citira Sen Beva iz 1847.godine: “Postoje samo dva naroda. Rusija, koja je jos varvarska, ali je tako velika…Druga mladost je Amerika… Budućnost sveta je tu, između ta dva velika sveta. Oni će se jednoga dana sukobiti i tada će se videti bitke o kakvim prošlost nema nikakvu predstavu…”.


DN

05. februar 2014.

Novi računi


Još se nije stišala buka oko decembarskih računa za električnu energiju a stiglo vreme za nove januarske račune. Nadležni se ozbiljnu brinu kakvu će reakciju izazvati. Pošto su “čitanja” strujomera obavljena pod pritiskom, čak pretnjom da će se u proces uključiti “kontrolori”, negde direktori distribucija, a možda i viših instanci, veruje se da neće biti “grešaka”. A tu leži opasnost. Čitači će ubeležiti stvarno stanje sa brojila – neće više biti “dilova” sa rođacima, komšijama, prijateljima da se ubeleži  manje, odloži plaćanje stvarne januarske potrošnje. A vremenske prilike, opšte stanje kupaca, pa i januarsko angažovanje toplana, mnoge su primorali da se greju na struju, roditelji nisu vodili decu na raspust nego su uglavnom sedeli u stanovima, kućama…steklo se mnogo elemenata da računi budu visoki.
Da taj strah nije bezrazložan kazuje iskustvo iz distribucija. Gotovo sva petljanja sa strujomerima, od usporavanja okretanja do zaobilaženja brojila, tj krađe električne energije, radili su ljudi iz distribucija, bez njihove stručnosti i alata gubici u mreži ne bi bili toliki. A enormni su, daleko iznad svih tehničkih normi. Procene štete nanete EPS-u išle su do 60 miliona evra godišnje!
Nije bilo teško predvideti kako će se okončati javna zbrka oko decembarskih računa. Zanimljivo je da su javno iznošeni primeri, slikani holovi distribucija, za domaćinstva. Niko nije pomenuo privredu, a njima su takođe stizali uvećani računi. Zvanično provere, analize, kontrole nisu završene za decembar. Mora da zabrine podatak da su potrošači od nekih 50.000 reklamacija za polovinu bili u pravu. Koliko je “grešaka” kod onih koji nisu reklamirali, neki  su jednostavno plaćali, neke je mrzelo da se gužvaju u distribucijama, neki nisu u stanju da dođu…
Stvorena atmosfera pogoduje ispredanju raznolikih “tumačenja” svega što se sa decembarskim računima dešavalo. Ugledni profesor Elektrotehničkog fakulteta, specijalizovan za merenje potrošnje električne energije, tvrdi da su stara brojila, mehanička, optužena bez razloga – ako greše zbog izanđalosti točkica i zupčanika  “potkradaju distribucije”  nikako ne potrošace. Smatra da je zbrka napravljena svesno, namerno, a potekla je sa vrlo visokog mesta. Jednostavno produžen je termin očitavanja brojila za nekoliko dana, potrošači uterani u kažnjivu boju tarifnog sistema. Moguća su različita “objašnjenja” – ili je pripremljen teren za “odlučnu akciju” vlasti, koja je stvorila zbrku, ili je trebalo namaknuti pare za druge (predizborne) aktivnosti. U oba slučaja neko ima koristi. Ima još “tumačenja” ali su sva na nivou rekla-kazala.
Uočljiv je izostanak zvanične stručne priče, pre svega o brojilima, tarifnom sistemu, cenama. Razvoj novih tehnologija, naročito komunikacija,  omogućio je elektroprivredi  uvođenje  novih uređaja i sredstava upravljanja. Godinama se na domaćim stručnim skupovima  razgovara  o “pametnim mrežama”, “pametnim trafostanicama”, “pametnim, tj elektronskim” brojilima, organizuju se seminari, kursevi, obučavaju ljudi. Nabavka  elektronskih brojila i sistema je sporadična, iako bi se njima moglo upravljati potrošnjom, eliminisati krađe ili prevare, obezbediti tačnost očitavanja. Niko da se zapita zašto EPS već godinama nije u stanju da realizuje nijedan tender za nabavku brojila, uprkos činjenici da ima odobren strani kredit za to, kao i činjenici da nekoliko domaćih proizvođača elektronskih brojila nema posla.      

                                                                                                                                  
DN

04. februar 2014.

Energija i tržište  (1)

Ni u ekonomskoj teoriji ne postoji saglasnost oko ugradnje tržišnih principa u energetici, posebno u elektroprivredi. Značajan broj ljudi smatra da se promet električne energije ne može tretirati kao kod ostalih roba, delom zbog značaja u savremenoj civilizaciji, delom zbog tehničke specifičnosti istovremene proizvodnje sa potrošnjom, a najviše zbog društvenog, bolje rečeno političkog, upliva  na proizvodnju i potrošnju, odnosno sveobuhvatnog uticaja na sve segmente društva, od nauke i privrede do standarda stanovništva.  Ukoliko se, međutim, obuhvate svi  vidovi energije, od klasičnih uglja,  nafte, gasa, do novih i obnovljivih sunca, vetra… jasno je koliko veliki zalogaj smo zagrizli. Tomovi  knjiga, studija, analiza, obrađuju ovu oblast pa se razume da sažeto komentarisanje iziskuje nekoliko nastavaka.
Ne zamerite ako krenemo od Fritjofa Kapre i njegove knjige “Tao energije”. Čovek je više godina radio na projektu CERN pa tvrdi da su teoretski i opitima dokazali da se svemir sastoji samo od energije, dakle i zemlja i sve sto nas okružuje. Mnoge nauke, posebno fizika i utvrđeni zakoni,  su rezultat nedovoljnog znanja čoveka, porastom znanja moraju se menjati. Tvrdi takođe da su ljudi pre sedam-osam hiljada godina znali, tj bili u stanju da višegodisnjom meditacijom usklade svoju telesnu energiju i, na primer, prodju kroz zid (taoizam).  Šteta je što još nismo odgonetnuli sve radove Nikole Tesle, a verovatno to nije ni moguće zbog načina beleženja njegovih ideja, ali se može naslutiti da je bio na istom tragu pre stotinak  godina.
Okrugla godišnjica  Prvog svetskog rata je prilika da se pomene veoma značajna knjiga “Vek rata” Vilijama Egdala, Nemca koji je na istorijskim dokumentima tragao za uzrocima oba velika rata prošlog veka. Po njemu energija je osnovni uzrok, zapravo odlučnost da se ovlada izdašnim energetskim izvorima, transportom i prometom. Sila koja to uspe vlada svetom. Šteta je što knjiga nije prevedena, izdata je u Zagrebu na hrvatskom, a još veća što niko od istoričara to nije čitao.  Aktuelna trvenja, uplitanje Srbije, atentata u Sarajevu, uopšte tema kojima se ostrašćeni istoričari, a bogami i političari bave, mogu se prebaciti na sasvim drugi kolosek.
Egdal, naime, tvrdi da je odluka nemačke vlade da se sagradi železnička pruga Berlin-Bagdad iz 1892. godine osnovni uzrok rata. Na tom pravcu, kako piše,  treba proći kroz Srbiju, gde živi jedno buntovno pleme, koje se mora  prvo pokoriti. Nemački istrazivači već tada znaju kakvo energetsko blago leži na Bliskom istoku, ali to znaju i Britanci, vladari sveta, koji to ni po koju cenu neće dozvoliti.  Pisac dokazuje da su Britanci veću važnost pridavali frontu u Turskoj nego Zapadnom frontu u Evropi. Kao Lord Admiraliteta Čercil je na Galipolju. Poznato je kako je Prvi svetski rat završen, a pošto ciljevi Nemačke nisu postignuti zapodenut je Drugi. Prosečno obrazovan čovek  poznaje istoriju, a ovakva knjiga  omogućuje uvid u zakulisane radnje koje se retko otkrivaju. Kako ovo nije prikaz knjige vredi pomenuti tumačenje “energetske krize sveta” po kome nisu Arapi smislili višestruko poskupljenje nafte, nego velike naftne kompanije, odnosno njihovi vlasnici.
Možda je bolje odustati od neke vrste teoretisanja, pogotovo što nema saglasnosti ni među stručnjacima oko nekih istorijskih procesa i njihovog uticaja. Sasvim sveži primer, ipak, opominje. U aktuelnoj krizi Ukrajine, kad Putin, uz obećanja više milijardi dolara pomoći, odluči da za trećinu snizi cenu gasa Ukrajincima (što je takođe nekoliko milijardi dolara) kako se može razumeti stvaranje tržišta.  Zanimljivo je da u izveštaju Gasprom eksporta o izvozu gasa u evropske zemlje u predhodnim godinama, koji smo nedavno objavili, nema Ukrajine. Jednim potezom , dakle, može se uništiti sve što se decenijama proučava i priprema kao legislative, regule i odnosi na tržištu energije. Nas, razumljivo, zanima kako se sve to odražava na Srbiju, šta će se i kako dešavati. O tome nastavak sledi.


Dragan Nedeljković

 

03. februar 2014.

Ko je šef?


Vršilac dužnosti generalnog direktora Elektroprivrede Srbije Aleksandar Obradović, koji  je u tom statusu već skoro godinu i po dana, uveo je novu praksu “rešavanja problema” najvećeg srpskog javnog preduzeća – javno, preko novina, tv stanica žali se, što na svoje saradnike, što na nadležne vlasti. Dugo je “ratovao” sa Upravnim odborom,  a sad je prešao na distribucije i njihove direktore.  Koristeći neuobičajene izraze, o blokadi EPS-a ako UO ne odobri veliku bankarsku pozajmicu ili smeni  neposlušnih direktora,  Obradović je poentirao konstatacijom da nije šef EPS-a, da ga ne slušaju, da je nemoćan, uz nadu da će uskoro, reorganizacijom kompanije, postati šef. Rasplet onog “rata” sa UO nikad nije publikovan,  jednostavno je prećutan, a kad su prijateljski upitali tadašnjeg predsednika zašto se javno svađa sa direktorom oštro je odgovorio kako je UO zapravo štitio i branio direktora da ne čini gluposti  i  bruka firmu (istine radi to je novinarska interpretacija suštine, gospodin predsednik je suptilnije objasnio).  Drugi javni  vapaj direktora, izazvan zbrkom oko računa za električnu energiju,  može objasniti  poslovica “tresla se gora rodio se miš” – sedam osam, uglavnom nedužnih ljudi iz distribucija je smenjeno, ili će biti, ali nijedan direktor. Razlog je jednostavan: političari, odnosno stranke na vlasti su ustoličile direktore pa nema sile koja ih može pomeriti.
Obradović je više puta javno govorio o veoma teškoj situaciji u Elektroprivredi Srbije, nazivajući  je “tamnim vilajetom” a nije propuštao ni da ocrni prethodnike, od generalnog direktora do kompletnog rukovodstva svih elektrana, koji  su listom smenjeni. Umeo je i da se hvali rekordima u proizvodnji, uštedama troškova, poboljšanjem poslovanja… Činjenica jeste da je prošle godine EPS proizveo najviše električne energije u istoriji, ali je prećutano kako je to postignuto. Upravo prethodno poslovodstvo je zaslužno za rekorde, a delimično i povoljna hidrologija. Zna se da u elektroprivredi decenijama nije sagrađen nijedan novi proizvodni objekat, iako potrošnja neprekidno raste. Malo se, međutim, zna da je većina objekata odslužila svoj tehnički vek.  U nedostatku para za gradnju novih objekata poslovodstvo, baš to smenjeno i ocrnjeno,  pribeglo je revitalizaciji, obnavljanju zastarelih mašina, modernizaciji, ugradnji novih tehnologija, negde i novih tehničkih resenja. Studije i analize su pokazale da je to moguće izvesti, uz znatno manja ulaganja. Na svakom agregatu i bloku povećana je snaga, proizvodnja, smanjeno zagađenje okoline, smanjena potrošnja uglja…
Sistem je postao jači za više stotina megavata, osposobljen je za nekoliko narednih decenija rada a sve je koštalo manje od jednog novog bloka. Po stručnoj oceni  Društva termičara Srbije načinjen je podvig, a priznanja su stizala i od međunarodnih stručnih institucija. Osim što je urađen ozbiljan stručan posao treba reći da je ostao nedovršen – prošle godine je trebalo nastaviti na još nekoliko elektrana. Jedna od njih je drugi blok od  620 megavata Obrenovca B.  Na prvom bloku snaga je povećana na 650 megavata, proizvodnja za 3 milijarde kilovatčasova, uz manju potrošnju uglja  i eliminaciju većeg dela zagađenja okoline. Novi direktor EPS-a “smanjio” troškove izbacivanjem iz godišnjeg plana  troškova za drugi blok.
Svojim ušima sam čuo tvrdnju Aleksandra Vučića u Skupštini Srbije kako je novi direktor 60 puta bolji stručnjak od smenjenog.  Delovalo je čudno, ne samo kako je izmerena stručnost, nego još više kako je čovek došao na čelo najznačajnije srpske firme. U vreme predizborne kampanje za one prethodne izbore, pojavio se Aleksandar Obradović u Srbiji. Predstavio se kao budući direktor EPS-a, bez obzira ko dođe na vlast posle izbora. A kad je stvarno postavljen nekoliko ljudi iz elektroprivrede Republike Srpske pitalo je – ko vam ga posla, zar ne znate da nas je zavio u crno? Ne zna se da li će Aleksandar Obradović  postati šef – konkurs je davno raspisan, prijavilo se nekoliko desetina kandidata, a on je još u statusu v.d. Možda mu je ambicija prevelika u sistemu koji imamo: samo jedan može biti šef. Čini se da i nadležna ministarka “bolesno ambiciozna” kako reče jedan iskusni  stručnjak, koja se ponašala kao šef svima u energetici, pa su direktori, poslovodstva i svi stručnjaci formalno nadležni, a stvarno poslušnici, preterala. Lako može postati žrtva ambicije. Aktuelni problemi: najava štrajka, sve više toplana bez goriva usred zime, “naduvani” računi za struju i gas su tek indikacija nevolja  koje će energetiku snaći. Građani će se češati i gde ih ne svrbi, pogotovo oni oduševljeni učinkom vlasti kad im stignu računi za struju, gas, grejanje…


 


 

vrh stranice